УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: СЛОБОДАН КУЗМАНОВИЋ, ВЛАСНИК „ТРГО-АГЕНТА“
Од трговине прехрамбеним и непрехрамбеним производима, кроз тешка времена Слободан Кузмановић, власник предузећа „Тргоагент“, успео је да направи успешно предузеће. Данас основна делатност овог предузећа је откуп воћа и поврћа и трговина кафом. Међутим, он и даље води битке да остане успешан, јер, како каже, клима пословања то не дозвољава.
Предузеће „Тргоагент“ је 1992. године почело посао као трговина на велико и мало прехрамбеним и непрехрамбеним производима. Од 2000. године инвестира у објекат хладњаче за дубоко замрзавање воћа и поврћа у Карану и основна делатност предузећа постаје конзервирање, прерада и замрзавање воћа и поврћа. Сада предузеће има 32 стално запослена, а капацитет хладњаче је 1.400 тона замрзавања и прераде.
УН: Шта је у ствари делатност Вашег предузећа?
– Ми већ дуго година вршимо откуп и извоз воћа у већину земаља Европске уније. Сарађујемо са више од 300 пољопривредних произвођача, пратимо пољопривредне произвођаче у њиховом развоју и дајемо им средства за заштиту биља, за исхрану биља, за наводњавање њихових парцела и све што им је потребно за примарну производњу пре почетка бербе. Добијају и авансе пре бербе.
УН: Засади малина се шире. Шта очекујете у овој години?
– Претходних година је тај посао са откупом и замрзавањем био један добар посао, који је био исплатив и пољопривредним произвођачима и власницима хладњача, који се баве даљом прерадом и продајом пољопривредних производа. Сада се засади малина стално шире и то зато што је посао био профитабилан. Како се шире засади тако се шире и капацитети замрзавања.
– Откуп и продаја пре свега малине, пошто нам је малина основни производ, и даље је везан за земље које се баве производњом, а то су Пољска и, у последње време, велики конкурент нам је и Босна, где се засади проширују. Због тога ћемо вероватно имати велику, у ствари много већу понуду на тржишту, што ће условити пад цене те робе на европском тржишту.
УН: Поменули сте да пре бербе произвођачима дајете много тога, па и авансе. Неки стручњаци сматрају да их на тај начин задужујете код себе, па чак и прозивају хладњачаре да стварају „дужничко ропство“. Како то коментаришете?
– Сви се легитимно боре за своје интересе, као и удружење произвођача, као и удружење откупљивача. Наравно, сви имају своју истину. Сваке године пре почетка откупа увек се поведе нека прича да би се постигла што боља цена у откупу, увек један део произвођача, представника тих удружења, покушава да пласира приче како је цена ниска, да немају више рачуна да гаје малину. Али, ако се производња толико шири, нико не би улaгао у нешто што није исплативо. Нико никога не би терао да неко нешто сади, ако му се не исплати. Дакле, сади се што је то одличан посао, што значи да се одлично зарађивало на томе. Сада имамо ситуацију да смо дошли у хиперпродукцију. Шта то значи? Управо је могуће, можда не ове године, али следеће сигурно, да ћемо имати проблем око цене ако буде оптималан род, јер ће бити ниска, јер је понуда велика. То је просто тржиште. Ми произвођачима дајемо авансе да би подигли производњу, јер они долазе код нас да траже. Тако да је та прича око дужничког ропства једна велика глупост. Ми нашим кооперантима дајемо аванс без камате и он није везан за цену малине. Ми ту цену не формирамо сами, већ тржиште и наши купци у Европи, који много боље знају колики је род и колико ће се извести малине. Али, да цена малине није била добра и да су малинари у неповољном положају, производња се не би ширила. Експанзија је управо зато што је то био одличан посао. Имам фамилију која се бави производњом малине. У последњих десет година купили су тракторе, направили куће, имају уштеђевине и како онда да кажемо да то није исплативо. Друго је што постоје неке усијане главе које желе да се стално експонирају, али то је њихово легално право да се боре да буде цена већа.
УН: Како онда коментаришете разлике у ценама приликом откупа малине?
– Хладњачари се не договарају о цени и зато имамо разлику у ценама. Дакле, купују сви, сви желе да попуне своје капацитете, а да би их попунили, они плаћају највише да би купили робу. Чак мислим да, као што се шире засади малине, тако се шире и прерађивачки капацитети, а цене повећавају да би се убила конкуренција између нас, која је сада заиста велика.
УН: Ко су у ствари ти који су конкуренција?
– То су странци. Они прате дешавања у Србији и они имају око 50 посто капацитета у Србији. У мом окружењу у ком послујем, више има странаца, него домаћих откупљивача. „Југент“ су купили Французи, као и „Зимоњића“, у Здравчићима хладњачу су купили Немци, у Пожегу су дошли Белгијанци, „Стефани“ су купили ваљда прво Белгијанци, па Фрнацузи. Нама је све теже да се боримо са њима, јер они тачно знају шта се дешава на тржишту. Зато поново кажем, да ја не одлучујем о цени малине, већ тржиште, мада мислим да фактички одлучују ови странци, јер прате понуду и тражњу на европском тржишту. Чим је велика конкуренција да би купили робу, да би попунили капацитете, они плаћају највише што могу у том тренутку. Ми сада имамо ситуацију да је и велики број хладњачара претходних година пропао зато што су инвестирали више него што су требали и надајући се неком профиту који није дошао, па су банкротирали. То су биле озбиљне фирме, попут „Зимоњића“ у Ариљу, некадашњи „Фрозен фуд“, „Стефани“, чији је власник дoајен у том послу и пропао је, а одличан је стручњак и познаје тај посао боље од мене. Значи, никоме није загарантовано ништа у бизнису. Да је загарантовано, ми бисмо сви били богати. И још да додам, када је конкуренција у питању, неки су на крају бербе платили малину за три до пет динара више, да би придобили прозвођача за следећу годину, али и то је слободно тржиште.
УН: Каква је сада ситуација на тржишту са малином?
– Већ сада имамо велике проблеме у извозу воћа, смањена је тражња и оборена је цена, што нико није могао да процени. Ниједан од сто људи из мог окружења није могао да то процени, јер је у децембру цена достигла врх, због тога што је у Пољској био смањен род за 50 посто. И по логици ствари, сви су мислили да ће та децембраска цена још порасти, али није. С друге стране, трошкови лагера и камата расту, јер смо сви ми у кредитима, и нема ниједног озбиљнијег хладњачара који нема бар два милиона евра кредита за откуп. То су кредити које узимамо од банака, да би платили произвођачима после откупа, а онда, то што откупимо, годину дана прерађујемо и чекамо шта ће на тржишту да се деси. Произвођачи малине никада не могу да дођу на то да изгубе. Могу да дођу у ситуацију да наплате само свој рад, да немају неки екстра профит, али домаћинство не може да пропадне због тога што је у једној години цена малина била нешто нижа. А ми, који смо узели огромне кредите, ако смо лоше проценили, пропадамо. Тако су пропали и „Зимоњић“ и „Стефани“. Дешавало се да нисмо могли да продамо малину и по набавној цени, али питање је било ко колико може да издржи, колико је ко био стабилан. Ко се бави озбиљним послом не може гледати једну годину, барем се гледа на пет година.
УН: Влада Србије се хвали како су направили изузетно повољне услове за пословање малих и средњих предузећа. Да ли се слажете са тим?
– Сматрам да није тако. Сматрам да је највећи проблем што су микро, мала и средња предузећа у неравноправном положају у односу на предузећа која долазе стране. Проблем је у томе што фирме које долазе са стране имају субвенције од својих земаља и плус имају субвенције од наше државе. И ту се ствара много већа неравноправност. Домаће фирме су много у лошијој позиције.
УН: Како бисте оценили садашњу пореску политику?
– Основни проблем је порез на добит. Крајем 2012. године прво је повећана пореска стопа са 10 на 15 посто, што значи да је увећан порез на добит за 50 процената. Онда 2013. године укинуте су све субвенције које су важиле по основу улагања у опрему и основна средства која су били између 70 до 80 процената. Значи, ако се у претходној пореској години улагали у опрему, могли сте бити ослобођени пореза на добит до 70 до 80 процената. Законом о порезу на добит укинути су сви ти чланови и више нема тих ослобађања по основу улагања у опрему, док су све земље у окружењу задржале та ослобађања по основу улагања у опрему и инвестиције. Поред тога, фирме које улажу са стране, ако купе опрему, пошто су ослобођене пореза на добит, у односу на нас, они добијају гратис опрему. И сада треба да се на тржишту боримо са таквим фирмама. У том закону од 2013. године, о порезу на добит остало је да важи да привредна друштва која улажу преко милијарду динара у опрему или инвестицију, ослобођени су сто посто пореза на добит. То је дакле намештено за стране фирме, јер ко то може, рецимо, овде у Златиборском округу од малих и средњих предузећа толико да уложи из сопствених извора? Дакле, закон је нацртан за стране инвеститоре или неке велике тајкуне.
УН: Када се то израчуна, за колико је сада порез већ у односу на 2012. годину?
– Повећањем пореске стопе порез нам се увећао за 50 процената, али имали смо та ослобађања за улагања у инвестиције и опрему у висини од 70 до 80 посто. Од 2013. године ни то више немамо и сада, када се све то израчуна нама је порез увећан 300 посто у односу на 2012. годину. Ми порез на добит плаћамо унапред, не знајући каква ће бити 2016. година. И сада треба да почнемо да плаћамо аконтације пореза на добит на основу финансијских извештаја из 2015. године. НАЛЕД (НАЛЕД је удружење компанија, општина и организација цивилног друштва које раде заједно на стварању бољих услова за живот и рад у Србији. прим. аут.), је тражио 100 посто ослобађање, а сада је нула посто. На пример у Аутстрије је 100 посто ослобађања.
УН: Па, какви су Ваши планови за даље? Планирате ли проширење капацитета?
– Управо због ових ствари које сам рекао, не планирамо да идемо даље у инвестицију, ни у опрему, нити планирамо да проширимо капацитете. Чекаћемо да се измене закони и да микро, мала и средња предузећа имају поново ослобођења пореза по основу улагања у опрему. То знамо да мора да се промени, није битно која је власт. Моја фирма, а то није добро за друштво ни за фирму, сигурно неће ићи у инвестиције, док не буде створена таква клима да будемо у равноправном положају са земљама у окружењу и са земљама Европске уније. То није ништа ново, јер ми смо то имали, само треба да се врати.
УН: Бавите се производњом и прерадом кафе. Како оцењујете то тржиште?
– Поред малине, имамо производњу и прераду кафе на регионалном нивоу. Стекли смо бренд и имамо квалитет кога се држимо. Производимо кафу доброг квалитета и пакујемо сто посто кафу. То кажем, јер се на тржишту појвиле кафе са неким сурогатима, а то се не декларише, па неки произвођачи имају доста ниже цене од нас. Ми имамо своје тржиште које је стабилно и цену која одговара квалитету.
Звездана Глигоријевић
