USPEŠNI UŽIČANI: SLOBODAN KUZMANOVIĆ, VLASNIK „TRGO-AGENTA“
Od trgovine prehrambenim i neprehrambenim proizvodima, kroz teška vremena Slobodan Kuzmanović, vlasnik preduzeća „Trgoagent“, uspeo je da napravi uspešno preduzeće. Danas osnovna delatnost ovog preduzeća je otkup voća i povrća i trgovina kafom. Međutim, on i dalje vodi bitke da ostane uspešan, jer, kako kaže, klima poslovanja to ne dozvoljava.
Preduzeće „Trgoagent“ je 1992. godine počelo posao kao trgovina na veliko i malo prehrambenim i neprehrambenim proizvodima. Od 2000. godine investira u objekat hladnjače za duboko zamrzavanje voća i povrća u Karanu i osnovna delatnost preduzeća postaje konzerviranje, prerada i zamrzavanje voća i povrća. Sada preduzeće ima 32 stalno zaposlena, a kapacitet hladnjače je 1.400 tona zamrzavanja i prerade.
UN: Šta je u stvari delatnost Vašeg preduzeća?
– Mi već dugo godina vršimo otkup i izvoz voća u većinu zemalja Evropske unije. Sarađujemo sa više od 300 poljoprivrednih proizvođača, pratimo poljoprivredne proizvođače u njihovom razvoju i dajemo im sredstva za zaštitu bilja, za ishranu bilja, za navodnjavanje njihovih parcela i sve što im je potrebno za primarnu proizvodnju pre početka berbe. Dobijaju i avanse pre berbe.
UN: Zasadi malina se šire. Šta očekujete u ovoj godini?
– Prethodnih godina je taj posao sa otkupom i zamrzavanjem bio jedan dobar posao, koji je bio isplativ i poljoprivrednim proizvođačima i vlasnicima hladnjača, koji se bave daljom preradom i prodajom poljoprivrednih proizvoda. Sada se zasadi malina stalno šire i to zato što je posao bio profitabilan. Kako se šire zasadi tako se šire i kapaciteti zamrzavanja.
– Otkup i prodaja pre svega maline, pošto nam je malina osnovni proizvod, i dalje je vezan za zemlje koje se bave proizvodnjom, a to su Poljska i, u poslednje vreme, veliki konkurent nam je i Bosna, gde se zasadi proširuju. Zbog toga ćemo verovatno imati veliku, u stvari mnogo veću ponudu na tržištu, što će usloviti pad cene te robe na evropskom tržištu.
UN: Pomenuli ste da pre berbe proizvođačima dajete mnogo toga, pa i avanse. Neki stručnjaci smatraju da ih na taj način zadužujete kod sebe, pa čak i prozivaju hladnjačare da stvaraju „dužničko ropstvo“. Kako to komentarišete?
– Svi se legitimno bore za svoje interese, kao i udruženje proizvođača, kao i udruženje otkupljivača. Naravno, svi imaju svoju istinu. Svake godine pre početka otkupa uvek se povede neka priča da bi se postigla što bolja cena u otkupu, uvek jedan deo proizvođača, predstavnika tih udruženja, pokušava da plasira priče kako je cena niska, da nemaju više računa da gaje malinu. Ali, ako se proizvodnja toliko širi, niko ne bi ulagao u nešto što nije isplativo. Niko nikoga ne bi terao da neko nešto sadi, ako mu se ne isplati. Dakle, sadi se što je to odličan posao, što znači da se odlično zarađivalo na tome. Sada imamo situaciju da smo došli u hiperprodukciju. Šta to znači? Upravo je moguće, možda ne ove godine, ali sledeće sigurno, da ćemo imati problem oko cene ako bude optimalan rod, jer će biti niska, jer je ponuda velika. To je prosto tržište. Mi proizvođačima dajemo avanse da bi podigli proizvodnju, jer oni dolaze kod nas da traže. Tako da je ta priča oko dužničkog ropstva jedna velika glupost. Mi našim kooperantima dajemo avans bez kamate i on nije vezan za cenu maline. Mi tu cenu ne formiramo sami, već tržište i naši kupci u Evropi, koji mnogo bolje znaju koliki je rod i koliko će se izvesti maline. Ali, da cena maline nije bila dobra i da su malinari u nepovoljnom položaju, proizvodnja se ne bi širila. Ekspanzija je upravo zato što je to bio odličan posao. Imam familiju koja se bavi proizvodnjom maline. U poslednjih deset godina kupili su traktore, napravili kuće, imaju ušteđevine i kako onda da kažemo da to nije isplativo. Drugo je što postoje neke usijane glave koje žele da se stalno eksponiraju, ali to je njihovo legalno pravo da se bore da bude cena veća.
UN: Kako onda komentarišete razlike u cenama prilikom otkupa maline?
– Hladnjačari se ne dogovaraju o ceni i zato imamo razliku u cenama. Dakle, kupuju svi, svi žele da popune svoje kapacitete, a da bi ih popunili, oni plaćaju najviše da bi kupili robu. Čak mislim da, kao što se šire zasadi maline, tako se šire i prerađivački kapaciteti, a cene povećavaju da bi se ubila konkurencija između nas, koja je sada zaista velika.
UN: Ko su u stvari ti koji su konkurencija?
– To su stranci. Oni prate dešavanja u Srbiji i oni imaju oko 50 posto kapaciteta u Srbiji. U mom okruženju u kom poslujem, više ima stranaca, nego domaćih otkupljivača. „Jugent“ su kupili Francuzi, kao i „Zimonjića“, u Zdravčićima hladnjaču su kupili Nemci, u Požegu su došli Belgijanci, „Stefani“ su kupili valjda prvo Belgijanci, pa Frnacuzi. Nama je sve teže da se borimo sa njima, jer oni tačno znaju šta se dešava na tržištu. Zato ponovo kažem, da ja ne odlučujem o ceni maline, već tržište, mada mislim da faktički odlučuju ovi stranci, jer prate ponudu i tražnju na evropskom tržištu. Čim je velika konkurencija da bi kupili robu, da bi popunili kapacitete, oni plaćaju najviše što mogu u tom trenutku. Mi sada imamo situaciju da je i veliki broj hladnjačara prethodnih godina propao zato što su investirali više nego što su trebali i nadajući se nekom profitu koji nije došao, pa su bankrotirali. To su bile ozbiljne firme, poput „Zimonjića“ u Arilju, nekadašnji „Frozen fud“, „Stefani“, čiji je vlasnik doajen u tom poslu i propao je, a odličan je stručnjak i poznaje taj posao bolje od mene. Znači, nikome nije zagarantovano ništa u biznisu. Da je zagarantovano, mi bismo svi bili bogati. I još da dodam, kada je konkurencija u pitanju, neki su na kraju berbe platili malinu za tri do pet dinara više, da bi pridobili prozvođača za sledeću godinu, ali i to je slobodno tržište.
UN: Kakva je sada situacija na tržištu sa malinom?
– Već sada imamo velike probleme u izvozu voća, smanjena je tražnja i oborena je cena, što niko nije mogao da proceni. Nijedan od sto ljudi iz mog okruženja nije mogao da to proceni, jer je u decembru cena dostigla vrh, zbog toga što je u Poljskoj bio smanjen rod za 50 posto. I po logici stvari, svi su mislili da će ta decembraska cena još porasti, ali nije. S druge strane, troškovi lagera i kamata rastu, jer smo svi mi u kreditima, i nema nijednog ozbiljnijeg hladnjačara koji nema bar dva miliona evra kredita za otkup. To su krediti koje uzimamo od banaka, da bi platili proizvođačima posle otkupa, a onda, to što otkupimo, godinu dana prerađujemo i čekamo šta će na tržištu da se desi. Proizvođači maline nikada ne mogu da dođu na to da izgube. Mogu da dođu u situaciju da naplate samo svoj rad, da nemaju neki ekstra profit, ali domaćinstvo ne može da propadne zbog toga što je u jednoj godini cena malina bila nešto niža. A mi, koji smo uzeli ogromne kredite, ako smo loše procenili, propadamo. Tako su propali i „Zimonjić“ i „Stefani“. Dešavalo se da nismo mogli da prodamo malinu i po nabavnoj ceni, ali pitanje je bilo ko koliko može da izdrži, koliko je ko bio stabilan. Ko se bavi ozbiljnim poslom ne može gledati jednu godinu, barem se gleda na pet godina.
UN: Vlada Srbije se hvali kako su napravili izuzetno povoljne uslove za poslovanje malih i srednjih preduzeća. Da li se slažete sa tim?
– Smatram da nije tako. Smatram da je najveći problem što su mikro, mala i srednja preduzeća u neravnopravnom položaju u odnosu na preduzeća koja dolaze strane. Problem je u tome što firme koje dolaze sa strane imaju subvencije od svojih zemalja i plus imaju subvencije od naše države. I tu se stvara mnogo veća neravnopravnost. Domaće firme su mnogo u lošijoj pozicije.
UN: Kako biste ocenili sadašnju poresku politiku?
– Osnovni problem je porez na dobit. Krajem 2012. godine prvo je povećana poreska stopa sa 10 na 15 posto, što znači da je uvećan porez na dobit za 50 procenata. Onda 2013. godine ukinute su sve subvencije koje su važile po osnovu ulaganja u opremu i osnovna sredstva koja su bili između 70 do 80 procenata. Znači, ako se u prethodnoj poreskoj godini ulagali u opremu, mogli ste biti oslobođeni poreza na dobit do 70 do 80 procenata. Zakonom o porezu na dobit ukinuti su svi ti članovi i više nema tih oslobađanja po osnovu ulaganja u opremu, dok su sve zemlje u okruženju zadržale ta oslobađanja po osnovu ulaganja u opremu i investicije. Pored toga, firme koje ulažu sa strane, ako kupe opremu, pošto su oslobođene poreza na dobit, u odnosu na nas, oni dobijaju gratis opremu. I sada treba da se na tržištu borimo sa takvim firmama. U tom zakonu od 2013. godine, o porezu na dobit ostalo je da važi da privredna društva koja ulažu preko milijardu dinara u opremu ili investiciju, oslobođeni su sto posto poreza na dobit. To je dakle namešteno za strane firme, jer ko to može, recimo, ovde u Zlatiborskom okrugu od malih i srednjih preduzeća toliko da uloži iz sopstvenih izvora? Dakle, zakon je nacrtan za strane investitore ili neke velike tajkune.
UN: Kada se to izračuna, za koliko je sada porez već u odnosu na 2012. godinu?
– Povećanjem poreske stope porez nam se uvećao za 50 procenata, ali imali smo ta oslobađanja za ulaganja u investicije i opremu u visini od 70 do 80 posto. Od 2013. godine ni to više nemamo i sada, kada se sve to izračuna nama je porez uvećan 300 posto u odnosu na 2012. godinu. Mi porez na dobit plaćamo unapred, ne znajući kakva će biti 2016. godina. I sada treba da počnemo da plaćamo akontacije poreza na dobit na osnovu finansijskih izveštaja iz 2015. godine. NALED (NALED je udruženje kompanija, opština i organizacija civilnog društva koje rade zajedno na stvaranju boljih uslova za život i rad u Srbiji. prim. aut.), je tražio 100 posto oslobađanje, a sada je nula posto. Na primer u Autstrije je 100 posto oslobađanja.
UN: Pa, kakvi su Vaši planovi za dalje? Planirate li proširenje kapaciteta?
– Upravo zbog ovih stvari koje sam rekao, ne planiramo da idemo dalje u investiciju, ni u opremu, niti planiramo da proširimo kapacitete. Čekaćemo da se izmene zakoni i da mikro, mala i srednja preduzeća imaju ponovo oslobođenja poreza po osnovu ulaganja u opremu. To znamo da mora da se promeni, nije bitno koja je vlast. Moja firma, a to nije dobro za društvo ni za firmu, sigurno neće ići u investicije, dok ne bude stvorena takva klima da budemo u ravnopravnom položaju sa zemljama u okruženju i sa zemljama Evropske unije. To nije ništa novo, jer mi smo to imali, samo treba da se vrati.
UN: Bavite se proizvodnjom i preradom kafe. Kako ocenjujete to tržište?
– Pored maline, imamo proizvodnju i preradu kafe na regionalnom nivou. Stekli smo brend i imamo kvalitet koga se držimo. Proizvodimo kafu dobrog kvaliteta i pakujemo sto posto kafu. To kažem, jer se na tržištu pojvile kafe sa nekim surogatima, a to se ne deklariše, pa neki proizvođači imaju dosta niže cene od nas. Mi imamo svoje tržište koje je stabilno i cenu koja odgovara kvalitetu.
Zvezdana Gligorijević
