Премијера представе “Зона Замфирова” у продукцији Српског позоришта “Мира Сремчевић” из Чикага
Српско аматерско позориште “Мира Сремчевић” из Чикага недавно је на сцени “Skokie Theatre” успешно извело представу “Зона Замфирова” Стевана Сремца. Овај комад је изазов за поставку и извођење и у Србији, и то не само због успеха истоименог филма, који је публику вратио у биоскопе, већ и због вишеслојног представљања наших нарави и карактера, једног занимљивог временског периода, емоција и коплексности односа између нестајуће феудалне и настајуће модерне државе, и љубави, као вечној инспирацији. Овације публике на све три до последњег места распродате представе биле су доказ да се смели аматери имају чиме дичити и због чега рећи да су без страха, а уз огромну љубав и посвећеност читавом пројекту, заокружили више него квалитетну представу, о којој ђе се у Чикагу још дуго говорити.
Био је то и најбољи нацин да позориште “Мира Сремчевић” обележи 15. годишњицу свог постојања и рада, уз подсећања на представе којима је даривала своју верну публику на различитим чикашким сценама. У представу “Зона Замфирова” укључили су и изванредну фолклорну групу “Дукати и бисери”, чији је кореограф, Душанка Кангрга, била и кореограф на представи, дајући јој посебан шарм, ритам и мелодију која никога не оставља равнодушним.
Главни кривац за постављање “Зоне Замфирове” је Славица Петровић, такође Нишлијка, која се потписује као редитељ и бравурозно дочарава лик тетка Доке.
“ О постављању ове представе размишљам пуне две године. Најпре сам морала да адаптирам текст и мало га прилагодим нашим могућностима и нашој публици. Доста тога сам исекла, а нешто и сама дописала. Са пробама смо почели у јануару, требало је наћи музичаре који ће пристати да раде волонтерски. Зато сам веома захвална музичару Влади Јосифовском који је направио оркестар, у екипи имамо младог Лазара Радоњића, који свира трубу, а прикључили смо и три девојчице из музичке породице Радовић, тако да смо тиме заокружили музичку причу, која је веома важна за ову представу и која је дала посебну динамику целој причи. Затим је требало доста времена да се савлада оригинални дијалект. Ми у представи имамо децу рођену овде, њима српски језик није матерњи, нити га савршено знају. Затим је требало уклопити све те људе на сцени. Глумце, фолклорни ансамбл, певаче и музичаре. Управо зато што је ово био велики залогај за једну аматерску екипу, требало је доста времена да се све на најбољи начин повеже и представи.
Али, ја сам у овај пројекат ушла са много љубави и са великом жељом да пресликам мој Ниш из тог доба, а сада сам испунила и своју велику жељу. – каже за Ужичку недељу Славица Петровић, која је и оснивач Српског филмског фестивала у Чикагу и власник месечника “Огледало”.
До публике је на премијери допирала та чудесна енергија, због које смо сви који смо гледали представу те вибрације доживели као парче српског неба, а позориште у коме је играна, макар на кратко, као парче српске земље, у јединственом споју заборављеног дијалекта и језика, надвременске приче и увек живе музике.
“Текст Стевана Сремца био је велика инспирација и глумцима и мени као режисеру, јер верно и веома сликовито приказује јунаке из тог времена, након изласка из феудалног доба, уз видљиве класне разлике тадашњег друштва, и још све то заокружено једном лепом љубавном причом.
Комплетна екипа представе Зона Замфирова:
Зона – Смиљана Недић
Мане – Јован Алексић
Стеван Сремац – Александар Павловић
Хадзи Замфир – Миша Петковић
Ташана – Гордана Анастасов
Васка – Александра Михић
Митанча – Димитрије Стефановић
Ранђел – Миленко Шичарица
Милана – Леонора Секулић
Тетка Таска – Нина Радоњић
Тетка Дока – Славица Петровић
Коте – Лазар Радоњић
Поте – Кирил Анастасов
Стринка Бела – Јованка попов
Тетка Стојана – Мирјана Јешовић
Новинар – Јован Дреновац
Јолче – Анђела Марковић
Калина – Стефанија Докић
Ленче – Јована Илић
Конобари – Влада Антић и Стефан Будић
Певачица -Христина Илиоска
Курта музикант – Владе Јосифовски
Музиканти – Милинко Костић и Дејан Фидановски
Фолклорни ансамбл “Дукати и бисери”
Кореографија – Душанка Кангрга
Костими – Мирјана Јешовић
Расвета – Дејан Глишовић
Суфлер – Јелена Веселиновић
А наша колективна игра и спој глуме, песме и игре, дали су овој поставци посебан шарм. Захваљујући фолклорној групи “Дукати и бисери”, који су нам се придружили у овом пројекту, и нашој глумачкој екипи, имали лепу, распевану и разиграну младост на сцени, која је дала сву ту раскош. Сви су се потрудили од најмлађих, до најстаријих и те вибрације су досегле до публике.”
Једина професионална глумица у представи је Смиљана Недић (из Републике Српске, дипломирала глуму у класи Љиљане Благојевић, однедавно живи и ради у Чикагу), одличан Јован Алексић играо је кујунџију Манета, изванредни млади Лазар Радоњић и Кирил Анастасов својим улогама калфе Коте и чирака Поте освојили су посебне симпатије публике, нарочито у дијалозима на перфектном старом, заборављеном нишком дијалекту, а ради се о деци рођеној у Чикагу. Бравурозне улоге остварили су и Немања Милосављевић, као Манулаћ, Нина Радоњић, као тетка Таска, Гордана Атанасов, као Ташана, Миша Петковић, као Хаџи Замфир, Александра Михић, као Васка, али и сви други, који су својим учешћем у представи, на сцени и иза ње, допринели квалитету и уметничком доживљају. Посебну пажњу привукла је сценографија, коју су за представу урадили Љупко Стефановић и Миленко Шишарица, а редитељка вешто користила од прве то последње сцене. Посебну захвалност екипа дугује и директорки позоришта, Анкици Ратарац, која је својим значајним присуством иза сцене водила причу до краја.
Славица Петровић је доказ да не постоје мале улоге, него само добри и лоши глумци, па је и овога пута бравурозно одиграла тетка Доку, која је у многим сегментима била и носећи стуб представе. Славици овакве улоге годе, иако она није глумица фахова, већ широког дијапазона и различитих карактера.
“За протеклих 15 година публици смо представили тридесетак представа, и ја сам играла у скоро свим. Ипак, моје најдраже су улоге Живке у “Госпођи министарки” и Жанке Стокић у “Жанки”, са којима смо имали доста гостовања и у другим градовима Америке, као и на фестивалу српског позоришта у Канади у Монтреалу. Осим “Зоне” режирала сам представе „Емигранти“, „Ђавоља посла“, „ Професионалац“ и „Жанка“.
Није било ни лако ни једноставно окупити комплетну екипу за рад на представи, није ни логистички било најједноставније уклапати пробе са њиховим уобичајеним пословима и професионалним обавезама, било је и страха и различитих реакција у току рада на представи, али премијера је отклонила све недоумице, сваки члан екипе је дао свој максимум, а дуги аплаузи и овације публике на све три представе били су потврда да се труд и те како исплатио.
“На жалост, нема неких великих реакција, па чак ни интересовања из Србије за ово што радимо. Познато је да Србију генерално дијаспора много не занима. Имали смо неколико интервјуа за тамошње медије, добили смо много похвала на друштвеним мрежама. Планирамо да “Зону”, због великог интересовања поново играмо у септембру, а радићемо и на “Ожалошћеној породици” додаје Славица Петровић.
Представа Зона Замфирова потврда је да аматерски рад, увек заснован на љубави и посвећености, може да изроди пројекте који ће се памтити и о којима ће се говорити и дуго после спуштања завесе.
Мила Филиповић, Чикаго
