Пешке до Кајмакчалана


УЖИЧАНИ У ПОХОДУ „100 КИЛОМЕТАРА ГРЕБЕНОМ ФРОНТА ЗА 100 ГОДИНА ОД ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА“
Ужичанин Душан Дрндаревић најмлађи учесник похода и као седамнаестогодишњак једини малолетник који је до Кајмакчалана препешачио 110 км

Пет чланова Планинарског клуба „Ера“ у саставу: Слободан Стефановић, Милован Божовић, Ненад Милинковић, Саша Дрндаревић и Душан Дрндаревић учествовали су у походу „100 километара гребеном фронта за 100 година од пробоја Солунског фронта“ приликом кога су препешачили 110 км дуж грчко-македонске границе, гребеном планина Кожуф, Козјак, Соко и Ниџе до крајњег циља, Кајмакчалана.
Цео поход организован је од стране удружења „Отаџбина памти“ а учешће у походу узело је укупно 60 особа (чланова планинарских друштава из разних крајева Србије, припадника Војске Србије, спортиста), као и неколико планинара из Македоније. У исто време, ово удружење је организовало и акцију „100 деце за 100 година“, тако да су деца до Кајмакчалана препешачила 20 км и учеснике овог похода дочекали на Кајмакчалану, где су заједно преноћили у шаторима у ноћи 13/14. јули 2018. године. Следећег дана су сви учесници присуствовали парастосу испред капеле на Кајмакчалану где је службу вршио свештеник Војске Србије. Читавих 110 километара, током петровданског марша, учесници су носили српску заставу и икону Светог Петра и Павла коју су даривали малој цркви на Кајмакчалану, посвећеној Св. Илији, након одавања почасти свим страдалим српским војницима пред спомен-костурницом на овом светом месту.
По подацима добијеним од Слободана Стефановића, планинарског водича ПК „Ера“ из Ужица, за време похода пређено је тачно 109,2 километра, савладан успон од 4510 м, и спуст од 5610 м, а активно пешачење је трајало 46 часова и 10 минута. Три ноћи се спавало у шаторима у планини а последње вече у караули и кругу карауле бивше ЈНА у селу Скочивир, у подножју планине Ниџе.


Ужичка екипа, као петочлана, по бројности била је одмах иза екипа Београда и Зрењанина. Али наши представници, Милован Божовић и Ненад Милинковић су били посебно запажени и изазвали симпатије свих осталих учесника јер су са на јутарњој литургији на Кајмакчалану појавили у народним ношњама, шајкачама и војничким чизмама.
Најмлађи учесник похода и једино малолетно лице које је учествовало на овом поклоничком пешачењу је такође ужичанин, седамнаестогодишњи Душан Дрндаревић из Злакусе, који је овим поводом изјавио:
• За ову акцију сам се пријавио одмах по сазнању да се организује, заједно са осталим члановима ПК „Ера“, преко организатора, удружења „Отаџбина памти“. И раније сам маштао о томе да посетим Кајмакчалан, јер домаћинство на коме живим у Злакуси, подигао је управо један „солунац“, који је успео да преживи Кајмакчалан. Не само овај неосвојиви врх, већ је преживео и целу албанску голготу а пре тога и оба балканска рата. Седам година је провео у ратовима али на крају је страдао као жртва Другог светског рата када су га исти непријатељи одвели са кућног прага, стрељали и обесили, заједно са његовим синовцем (младићем који је имао свега 17 година, као и ја сада), на уласку у село Злакусу а после битке на Градини. Страдали су обојица због школе, јер чукундеда Гвозден, носилац Албанске споменице, дао је да се у његовој кући, данашњој Терзића авлији, покрене прва сеоска школа. Судбина је хтела да страда од истог непријатеља против кога се борио и победио на Кајмакчалану, само зато што пронађоше у соби учитеља, на његовом домаћинству неку, у то време, недозвољену литературу. Овим чином сам испунио обећање које сам дао несрећно настрадалом чукундеди Гвоздену Терзићу, пред његовом дрвеном скулптуром која чува данас нашу авлију. Преостало ми је да испуним и другу жељу а то је да пронађем гроб другог чукундеде, Радивоја Дрндаревића, који је изгубио живот приликом повлачења српске војске преко Албаније, тачније, негде у Скадру. Чукундеда, како је писало у нашим локалним писаним медијима, је прва жртва аустроугарског бомбардовања из ужичког краја. Надам се да ће ми се и ова друга жеља остварити тим пре што мој прадеда Душан, по коме носим име, није запамтио свог оца јер је имао свега две године када је чукундеда Радивоје кренуо у рат.

Што се тиче овог похода, посебно сам био дирнут када сам у селу Скочивир, у порти сеоске цркве посвећене Св. Петки, међу бројним зараслим српским гробовима, нашао и један добро очуван надгробни споменик борцу из суседног села, на коме је јасно писало пешадијски поручник Милија Лазић, родом из Узића, округа ужичког. Док смо се кретали рововима на Добром пољу, Соколу, Кајмакчалану није могло да се не размишља о напорима и патњама наше војске која је свим снагама пкушавала да пробије фронт и освоји неосвојиво, савлада бугарске снаге добро утврђене на свим висовима којима смо пролазили. Успут смо налазили чауре разних калибара, муниције, топовских граната, делова војних ашова, гелера … Сви ти остаци оружја и оруђа су доказивали и после сто година, да се борба одвијала дуж целог фронта. Захвалан сам и дивим се водичу, Радољубу Раду Кнежевићу, из Лепосавића који нас је успешно водио ових сто километара и који је као велики патриота, осмислио са својим удружењем целу акцију, посветивши већ десет година свог живота истраживању ових терена и откривању места где се налазе заборављени и зарасли српски гробови, спремајући материјал за своју књигу на тему пробијања Солинског фронта. Мислим да сам за тих пет дана много више научио о српској голготи током Великог рата него што сам то успео током досадашњег школовања и жао ми је што више мојих вршњака није искористило ту прилику. Сматрам да ће ми то знање и сећање остати за цео живот. Наравно, овом походу на Кајмакчалан, претходиле су и припреме када смо пешачили по осамдесет километара. Рецимо од Чачка, преко Јелице, до Овчара, са Овчара у Овчар бању а онда на врх Каблара, па даље преко Гојне горе до Маљена, затим до Риора и Равне Горе. Пешачили смо тада и ноћу, уз помоћ чеоних лампи, па и по великом пљуску… Све је то јединствен доживљај. Па затим напорне припреме и на Старој планини, дуж српско-бугарске границе, али да није било тих припрема, сигурно не би могли тако лако да поднесемо и препешачимо ових зацртаних сто километара што нам је био циљ. Хтео бих да додам само, да ми је била част да учествујем у ношењу заставе и иконе, као и свим другим учесницима који су се смењивали, током целе дужине овог похода у ношењу истих – Душан Дрндаревић.


Поред јаких емоција које је ово ходачашће изазвало код учесника, исти су уживали, како сви наглашавају и у нестварним лепотама ових македонско-грчких планина, јединствених погледа који су се пружали са разних видиковаца, брању шумских плодова којима су планине богате, освежавању са планинских извора, без обзира што је сваког јутра устајање било око четири сата у зору, паковање шатора и даље пешачење током читавог дана. Посебна атракција био је Ирац, Марк Кеатинг, из Даблина, са својим псом Пађом, кога учесници похода прекрстише у Пајо. Последњег дана, учесници су обишли српска војничка гробља у селима Скочивир, Живојно, Бач (где су и остаци куће у којој је била смештена једно време Врховна команда, на челу са престолонаследником Александром Карађорђевићем), као и српско и француско војничко гробље у Битољу. Битољ је био и крај путовања, које је започето из околине Ђевђелије.


Овим учешћем на походу ужичка екипа остаје уписана за век векова у историјски поход а њихова имена су заувек остала забележена на остављеној икони на Кајмакчалану и списку учесника похода који је приложен капели. Цела акција, остаје за памћење, како се жртве Дринске дивизије, коју су сачињавали борци из ужичког краја и других дивизија у склопу српских армија не би заборавиле, што и сам назив похода „Отаџбина памти“ говори.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.