UŽIČANI U POHODU „100 KILOMETARA GREBENOM FRONTA ZA 100 GODINA OD PROBOJA SOLUNSKOG FRONTA“
Užičanin Dušan Drndarević najmlađi učesnik pohoda i kao sedamnaestogodišnjak jedini maloletnik koji je do Kajmakčalana prepešačio 110 km
Pet članova Planinarskog kluba „Era“ u sastavu: Slobodan Stefanović, Milovan Božović, Nenad Milinković, Saša Drndarević i Dušan Drndarević učestvovali su u pohodu „100 kilometara grebenom fronta za 100 godina od proboja Solunskog fronta“ prilikom koga su prepešačili 110 km duž grčko-makedonske granice, grebenom planina Kožuf, Kozjak, Soko i Nidže do krajnjeg cilja, Kajmakčalana.
Ceo pohod organizovan je od strane udruženja „Otadžbina pamti“ a učešće u pohodu uzelo je ukupno 60 osoba (članova planinarskih društava iz raznih krajeva Srbije, pripadnika Vojske Srbije, sportista), kao i nekoliko planinara iz Makedonije. U isto vreme, ovo udruženje je organizovalo i akciju „100 dece za 100 godina“, tako da su deca do Kajmakčalana prepešačila 20 km i učesnike ovog pohoda dočekali na Kajmakčalanu, gde su zajedno prenoćili u šatorima u noći 13/14. juli 2018. godine. Sledećeg dana su svi učesnici prisustvovali parastosu ispred kapele na Kajmakčalanu gde je službu vršio sveštenik Vojske Srbije. Čitavih 110 kilometara, tokom petrovdanskog marša, učesnici su nosili srpsku zastavu i ikonu Svetog Petra i Pavla koju su darivali maloj crkvi na Kajmakčalanu, posvećenoj Sv. Iliji, nakon odavanja počasti svim stradalim srpskim vojnicima pred spomen-kosturnicom na ovom svetom mestu.
Po podacima dobijenim od Slobodana Stefanovića, planinarskog vodiča PK „Era“ iz Užica, za vreme pohoda pređeno je tačno 109,2 kilometra, savladan uspon od 4510 m, i spust od 5610 m, a aktivno pešačenje je trajalo 46 časova i 10 minuta. Tri noći se spavalo u šatorima u planini a poslednje veče u karauli i krugu karaule bivše JNA u selu Skočivir, u podnožju planine Nidže.
Užička ekipa, kao petočlana, po brojnosti bila je odmah iza ekipa Beograda i Zrenjanina. Ali naši predstavnici, Milovan Božović i Nenad Milinković su bili posebno zapaženi i izazvali simpatije svih ostalih učesnika jer su sa na jutarnjoj liturgiji na Kajmakčalanu pojavili u narodnim nošnjama, šajkačama i vojničkim čizmama.
Najmlađi učesnik pohoda i jedino maloletno lice koje je učestvovalo na ovom pokloničkom pešačenju je takođe užičanin, sedamnaestogodišnji Dušan Drndarević iz Zlakuse, koji je ovim povodom izjavio:
• Za ovu akciju sam se prijavio odmah po saznanju da se organizuje, zajedno sa ostalim članovima PK „Era“, preko organizatora, udruženja „Otadžbina pamti“. I ranije sam maštao o tome da posetim Kajmakčalan, jer domaćinstvo na kome živim u Zlakusi, podigao je upravo jedan „solunac“, koji je uspeo da preživi Kajmakčalan. Ne samo ovaj neosvojivi vrh, već je preživeo i celu albansku golgotu a pre toga i oba balkanska rata. Sedam godina je proveo u ratovima ali na kraju je stradao kao žrtva Drugog svetskog rata kada su ga isti neprijatelji odveli sa kućnog praga, streljali i obesili, zajedno sa njegovim sinovcem (mladićem koji je imao svega 17 godina, kao i ja sada), na ulasku u selo Zlakusu a posle bitke na Gradini. Stradali su obojica zbog škole, jer čukundeda Gvozden, nosilac Albanske spomenice, dao je da se u njegovoj kući, današnjoj Terzića avliji, pokrene prva seoska škola. Sudbina je htela da strada od istog neprijatelja protiv koga se borio i pobedio na Kajmakčalanu, samo zato što pronađoše u sobi učitelja, na njegovom domaćinstvu neku, u to vreme, nedozvoljenu literaturu. Ovim činom sam ispunio obećanje koje sam dao nesrećno nastradalom čukundedi Gvozdenu Terziću, pred njegovom drvenom skulpturom koja čuva danas našu avliju. Preostalo mi je da ispunim i drugu želju a to je da pronađem grob drugog čukundede, Radivoja Drndarevića, koji je izgubio život prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije, tačnije, negde u Skadru. Čukundeda, kako je pisalo u našim lokalnim pisanim medijima, je prva žrtva austrougarskog bombardovanja iz užičkog kraja. Nadam se da će mi se i ova druga želja ostvariti tim pre što moj pradeda Dušan, po kome nosim ime, nije zapamtio svog oca jer je imao svega dve godine kada je čukundeda Radivoje krenuo u rat.
Što se tiče ovog pohoda, posebno sam bio dirnut kada sam u selu Skočivir, u porti seoske crkve posvećene Sv. Petki, među brojnim zaraslim srpskim grobovima, našao i jedan dobro očuvan nadgrobni spomenik borcu iz susednog sela, na kome je jasno pisalo pešadijski poručnik Milija Lazić, rodom iz Uzića, okruga užičkog. Dok smo se kretali rovovima na Dobrom polju, Sokolu, Kajmakčalanu nije moglo da se ne razmišlja o naporima i patnjama naše vojske koja je svim snagama pkušavala da probije front i osvoji neosvojivo, savlada bugarske snage dobro utvrđene na svim visovima kojima smo prolazili. Usput smo nalazili čaure raznih kalibara, municije, topovskih granata, delova vojnih ašova, gelera … Svi ti ostaci oružja i oruđa su dokazivali i posle sto godina, da se borba odvijala duž celog fronta. Zahvalan sam i divim se vodiču, Radoljubu Radu Kneževiću, iz Leposavića koji nas je uspešno vodio ovih sto kilometara i koji je kao veliki patriota, osmislio sa svojim udruženjem celu akciju, posvetivši već deset godina svog života istraživanju ovih terena i otkrivanju mesta gde se nalaze zaboravljeni i zarasli srpski grobovi, spremajući materijal za svoju knjigu na temu probijanja Solinskog fronta. Mislim da sam za tih pet dana mnogo više naučio o srpskoj golgoti tokom Velikog rata nego što sam to uspeo tokom dosadašnjeg školovanja i žao mi je što više mojih vršnjaka nije iskoristilo tu priliku. Smatram da će mi to znanje i sećanje ostati za ceo život. Naravno, ovom pohodu na Kajmakčalan, prethodile su i pripreme kada smo pešačili po osamdeset kilometara. Recimo od Čačka, preko Jelice, do Ovčara, sa Ovčara u Ovčar banju a onda na vrh Kablara, pa dalje preko Gojne gore do Maljena, zatim do Riora i Ravne Gore. Pešačili smo tada i noću, uz pomoć čeonih lampi, pa i po velikom pljusku… Sve je to jedinstven doživljaj. Pa zatim naporne pripreme i na Staroj planini, duž srpsko-bugarske granice, ali da nije bilo tih priprema, sigurno ne bi mogli tako lako da podnesemo i prepešačimo ovih zacrtanih sto kilometara što nam je bio cilj. Hteo bih da dodam samo, da mi je bila čast da učestvujem u nošenju zastave i ikone, kao i svim drugim učesnicima koji su se smenjivali, tokom cele dužine ovog pohoda u nošenju istih – Dušan Drndarević.
Pored jakih emocija koje je ovo hodačašće izazvalo kod učesnika, isti su uživali, kako svi naglašavaju i u nestvarnim lepotama ovih makedonsko-grčkih planina, jedinstvenih pogleda koji su se pružali sa raznih vidikovaca, branju šumskih plodova kojima su planine bogate, osvežavanju sa planinskih izvora, bez obzira što je svakog jutra ustajanje bilo oko četiri sata u zoru, pakovanje šatora i dalje pešačenje tokom čitavog dana. Posebna atrakcija bio je Irac, Mark Keating, iz Dablina, sa svojim psom Pađom, koga učesnici pohoda prekrstiše u Pajo. Poslednjeg dana, učesnici su obišli srpska vojnička groblja u selima Skočivir, Živojno, Bač (gde su i ostaci kuće u kojoj je bila smeštena jedno vreme Vrhovna komanda, na čelu sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem), kao i srpsko i francusko vojničko groblje u Bitolju. Bitolj je bio i kraj putovanja, koje je započeto iz okoline Đevđelije.
Ovim učešćem na pohodu užička ekipa ostaje upisana za vek vekova u istorijski pohod a njihova imena su zauvek ostala zabeležena na ostavljenoj ikoni na Kajmakčalanu i spisku učesnika pohoda koji je priložen kapeli. Cela akcija, ostaje za pamćenje, kako se žrtve Drinske divizije, koju su sačinjavali borci iz užičkog kraja i drugih divizija u sklopu srpskih armija ne bi zaboravile, što i sam naziv pohoda „Otadžbina pamti“ govori.
