СУГРАЂАНИ: СЛОБОДАН РИСТОВИЋ – ПЕСНИК
– Прву бајку сам написао у трећем разреду. Звала се “Три орлова круга”. Учитељица Злата је била забезекнута – Никада нисам сео да напишем песму. Не разумем оне који кажу “хоћу да напишем песму“. То би ми било као када бих некоме казао хоћу да волим – Носим поезију под ноктима, као што сељак носи тамјан своје бразде. Живим је –
Песник и писац Слободан Ристовић, рођен је у Чајетини, једно време живео је у Радљеву код Уба, а данас живи на Белој земљи. Објавио је књиге песама Вилин точак, Вилине врзине, Љубави моја од птица, Кућни праг, Кућна гуја, Чувар ветрова, Људи од перја, Водићу те у Млетке, Чемериште, Соба са погледом у чекање, Моја Елета, Гујина гозба, Патина пламена, Дозивање Бога. Ту су и прозне књиге, односно приповетке Мржња, Светлица, Кучево с оне стране реке, романе Срећа је негде близу, Страх од људи и приче Кад лају птице. Заступљен је у више антологија, превођен на више језика. Добитник је многобројних награда од којих је најзначајнија Витез поезије, коју је добио 2005. године у присуству сада почившег патријарха Павла. Пише књижевне и ликовне импресије, есеје, духовне чланке, бави се етно филмом. Награђен је и плакетом Хомољских мотива, за допринос етно култури Хомоља 1997. Поред тога, Ристовић је радио у Ваљаоници бакра и алуминијума и у дечијој установи „Златибор“ из Ужица, као управник у Бечићима, а потом је радио и у Голији на Златибору. Сада је у пензији. О свом животу, песничком стваралаштву, али и о неким другим стварима отворено говори за „Ужичку недељу“.
УН: Када сте почели да пишета песме и приповетке? Да ли сте још као дете знали да ћете постати песник и писац?
– У раном детињству, у доба када се читало ушима, био сам окружен нотама уместо словима. Биле су то ноте са укусом и мирисом лигнита. Звучне врчке и петељке, које је отац ископавао у поднебесју земљине коре, атара Радљево, Шарбане, Стубленица, Бргуле у Тамнави, где су му над главом текле речице и потоцу уместо линија, нотног система, где је виолински кључ граник јаме, чијом корпом рудари силазе у земљину материцу. Те црне, зивт књиге, писали су људи без школе, моје комшије. Гарави свеци и светитељи, сабраћа очева, пуни чемера и лековитих угрушака: Гавра, Дима, Љубомир, Цакан Циганин. Библиотеке и читаоница су била раскршћа и клупа пред задругом, где су ноћу боравили чума, дрекавци, утопљеници и скентована деца, ајдуци, џандари, але, стуве, кожни капути, вила Равиојла и друге опајдаре. Бог по наређењу буџована из комитета није постојао, али је кришом свраћао нашој кући. Мајка му је пекла уштипке и кромпир. Седео је са оцем и Алексанндром Ранковићем Леком, који долазио у лов и на чашицу џенариковаче…
– Био сам писац, а нисам знао слова. Мислио сам да сва деца пишу приче и ноћу их прелиставају у комуши јастука и сламарица. Прву бајку сам написао у трећем разреду. Звала се “Три орлова круга”. Учитељица Злата је била забезекнута. Када се то прочуло, многи су кријући шапутали „шенуио онај мали Вишњин и Милисављев“. И тада, није ваљало искакaти са шина које су гујале из Београда на све стране. То се није мењало од 48-ме, која и дан данас траје.
УН: Колико сте до сада написали књига приповедака, песама и романа? Шта вама више лежи од ових жанрова, којем сте посвећенији?
– До сада сам објавио двадесет пет књига. Од тога четири књиге прича и један роман. Остале књиге су песничке. Сво моје књижевно стваралаштво је љубавно и љубљено. Никада нисам имао намеру за опредељење, све сам писао са истим жаром. Био сам и остао стање те страсти. Она се сама појављивала. Никада нисам сео да напишем песму. Не разумем оне који кажу “хоћу да напишем песму“. То би ми било као када бих некоме казао хоћу да волим. То ствара муљ у ушима. Дар писања је заслађено стање падавице, пене која мути крв и има курјачки цецељ на уснама. То је нагон, јара која исијава из ко зна којих наслага и наплавина. Није ми до појашњавања. Ово је доба, када је пожељно свакоме ко пише, казати да је геније. Од тога и Бог окреће главу дувару.
УН: Шта вас као писца одређује шта ћете писати?
– Стваралаштво увек одређује таленат. Без тога оно нема смисла. Мене као писца одређује начин живљења. Мислим да је детињство основ сваком стваралаштву. То је доба, када Бог има воље и времена да се бави надахнућем птића и његовој потреби да лети. Ја сам рударско дете, па је и било нормално да пишем о томе у неким годинама. Мајка није била балерина, па да са тих слика бришем прах успомена. Многе теме се појаве временом. Изроне.
„Пјесници су чуђење у свијету
Они иду земљом и њихове очи
Велике и нијеме расту поред ствари“…
– Ови Шимићеви стихови су сав мој катастар. Њиме сам обележен, међа сам и размеђе своје.
УН: Одакле долази инспирација? Које су ваше омиљене теме у песама и зашто?
– Инспирације су живи ожиљци у песнику, пчеле које повремено личе на себе. А углавном су птице несанице. Носим поезију под ноктима, као што сељак носи тамјан своје бразде. Живим је. Брани ме од обичног тињања. Подлажем ту ћумурану, да бих се могао лавом умивати. Пишем у телефон, уместо на папир. Ретко читам своје песме, изузев на књижевним вечерима. Волим своје убоје стиховима. Они су близне убојима под кошуљом, по којима моја деца исписују разне поруке, на исти начин, као што сам их ја давно исписивао на води. Ту поезију углавном читају и слушају жене, од чијих жипона се могу сашити заставе и барјаци за будуће погибије на неким Косовима, која су нас опколила. Поред њих су и они људи којима је стало до чувања језика, са стрпљењем да се враћају песми, које нису за једнократну употребу. Поезија је отворен сандук у којем су мајке носиле своју девојачку спрему, из које по неки хаљетак узимају на Видовдан и износе на веранду највеће свемирске грађевине, коју је Бог даривао човеку и назвао реч.
УН: Да ли сте били политички активни и да и ли сте још политички активни? Како бисте описали тај период вашег живота, шта је за вас било најзначајније у то време?
– Тешко је појаснити шта је то политичка активност. У Србији се у то трпа слама, плева, кукољ и углавном жижљиво жито. То је стрниште и утрниште, где се најбоље може тумачити Канетијева књига “Маса и моћ“. Око деведесете године минулог века био сам сродан оним људима који су процедили муљ у себи и кренули на избистравања. Надао сам се да ће Србија престати да буде власништво разних првобораца, који су се свакодневно обнављали и умножавали. Ужице је било у окружењу људи који су на обронцима соколарили. Доле им је било превише стрмо, а одатле су могли да надгледају своје парлоге и утрине. Били су искушеници сваком систему, комунисти, уоброчени. Манастир им је био свуда где се ни за шта могло гостити и гозбити, а крст на тргу изливен у шињел и гордељиву главу.
– Гледали су у возове, којима су им деца одлазила у Београд, да би тамо били Ужичани. Граница према Босни била је затворена на мртвој железничкој станици, Црна Гора је била синдикално плаветнило. Пред гимназијом је Луне из шарене торбице вадио сличице и навијао за Партизан и Црвену звезду, чешљајући се ко Рајко Митић или Хасангић. Хтели смо у Европу на шинским колима са Старином Новаком, будаком, двојницама, кесером, ручним колицима. Свету смо продавали амбаре муниције, да би пред нечијом кућом играла ала, заборављајући да је кантар и кантариште у власништву бога, којега су протерали они што су по Доварју бацали цвеће, које је ветар разносио улицама и гробљем.
– Имао сам гладну жељу, да са очију скинем шиндру наслеђених капака. Да библиотека буде власништво речи, а не Кардељева споменарница и Назорова коњушарница, да фабрике воде стручњаци, а не они које са пушком довели са Љубања, Гајева, Доброселице, Заглавка и представници мањина, којима је то (мањина) била струка и диплома. Уместо да смо тим надахнућима ушли у модерно и напредно, упали смо у слепе улице заблуда. Погледајте ко сада прича о прогресу, а ко ћути. Отац ми је као дечаку говорио:“Пази шта причаш, и дувар има уши“. Било је то лепо време демократије, у односу на ово, где сви све слушају, где те снимају са свих страна. Све нам је закржљало изузев Удбе, једино она нема мањак кадрова. Професори, лекари, научници, фудбалери, сликари, одлазе у печалбу. Остају нам они са првих страна таблоида и дневник у пола осам. Некадашњег Гргу Златопера из Гласа Америке замениле су десетине других „слободноумних“ станица, у којима нема других криваца за пропаст света, до Срба. Весели пророци Тарабићи да су до јуче живели, ово данашње не би предсказали.
УН: Пре неколико година бацили сте ТВ апарат због ријалитија? Очигледно да сте тим чином дали до знања ваш став према тој врсти програма, а замолила бих вас да нам то образложите и речима?
– Србија је држава која више улаже у некултуру, него у просвету и здравство. На тај начин се бави масовном „производњом затуцаника“, које је некада помињао Радојe Домановић. Под окриљем „демократије“, разних равноправности и толеранције, унижава и урушава морал. Данас није пожељно, а и кажњиво је помињати олош и фукару, лопове, трговце дипломама, дрогом, белим робљем. У ту врсту губе ни прстом не показивати. Због тога постајемo простор на којем ће остати „ружне жене и неспособни мушкарци“, сви остали ће отићи. Остаће нам башибозлук у култури и параде на улицама. Она реч покојног Патријарха Павла, да ће нам бити боља, када ми будемо бољи, оствариће се у некој европској земљи. Телевизор није апарат који служи као прозор у свет. То је џам и раушка са погледом у подземље. Пре неколико година сам бацио телевизор. Било ме је срамота свега што је приказивала, а нарочито надмених гордељиваца, који су говорили, да смо нерадници и незналице. А своје дипломе су куповали недељом у некој печењари. Ту у тим „богомољама и факултетским салама“ им је текао и радни стаж.
УН: Како бисте упоредили Ужице некада и сад?
– Ужице је била лирско-епска варош, са комунистичким митисерима барута, које је доносио ветар преко Теразија. Ниске куће са прозорима, који су гледали у пролазнике, излазили на корзо, ишли преко Доварја на посао у “Партизан” или црвеним аутобусима у “Ваљаоницу”. Девојке су мирисале на сапун „Јоргован“, на посребљен ваздух са Татинца и Поре. Облизивали смо се за гимназијалкама, зими би грејали прсте на топлом кестену. Били смо брљави од смеха. Пушиле су се кречане меденог воска под школским блузама девојака. Топиле се перлонке кошуље на момцима, на чије испеглане панталоне ни мува није смела да падне, плашећи се посекотине. Сви су били уцакљени као за слет. Једино су, Митар Тхе, Реј, Смешак, Ракац и да их не „постројавам“, били бунтовници, првоборци нове културне револуције, а опет чупавци, против којих су се борили и гинули другови на разним Кадињачама, мрштио се милицајац „Буренце“ и остали плавушани са шапкама… Учили смо из забаве, а певали, свирали и рецитовали због јаре која је прљила. Поштовали смо варошку дисциплину, били госпоственији од свог образовања. Поштовали смо се. Били смо другови и да није било социјализма, јер смо имали кућно васпитање, учитеље и родитеље изговарали великим словом.
– Ја сам на Ракијској пијаци куповао зоб да на зору нахраним коња, директор Ковачевић ме је пљескао ко туђег. Тако је „лечио“ своју муку ношења памети сервиране из комитета, клепајући за оним што јаше на челу колоне. Бранио ме професор Цула, знајући да од моје математике нема ништа и надајући се да ћу једнога дана постати Слободан Ристовић.
– Годинама сам ишао на предавања код професора Милутина Јовичића, званог Лујо. Подучавао ме Добрица Ћосић, Ћамил Сијарић, Драгиша Витошевић, Љубиша Ђенић, Драгиша Витошевић, Тома Мијовић, Петар Плетић, Бранко Вјештица. Ишао сам у Београд да слушам Ивицу Вању Рорића и Гојка Тешића, Петра Краља, Милана Станисавњевића. Једино ме љубљењу училе будуће учитељице, којима сам рецитовао Превера, Лорку, Адија и Мишу Дојића, званог Баја из Тамнаве. Знао сам сам напамет све безобразне песме, пре него их је објавила „Просвета“ у песмарици Црвен бан, али сам знао и Дучића, Јесењина, Ракића, Драинца, Миљковића, Диса, Пауна Петронијевића и тог Цулиног Ристовића. Беседништво сам учио у “Кец бару“. И сада, после много година свратим, да би осетио мирис уста једне девојчице, коју и када сретнем, искључим срце, да бих јасније чуо њене штиклице.
– Данас је Ужице град, што је много лакше бити од вароши. Нема више шибицара и џепароша. Они су због моћне конкуренције остали без посла, а и господин Никола Николић Мегре је отишао да разгледа небеса. А без њега, просто је брука у тим друштвеним играма бити ухваћен. Дабоме, имамо позориште, што у кући са даскама, што у општинској сали где се свађају они без дасака. Имамо галерију, добре сликаре, библиотеку и после ко зна колико година човека којем је књига део крвне групе. Цула скоро да не би имао кога да штити и негује, поезија и проза се све чешће прави, а све мање живе. Вероватно је то због оних што не читају ништа осим новина, претрпаних нашим срећним животима и оним што су уагашеби, а не починиоци неухапшени. Ипак, ја сам искрено срећан што јесам Ужичанин, ма у којој Чајетини да сам рођен и којем Убу одрастао. Ера сам, а то се пише и изговара великим словом. И Стив Тешић је то, Антић, Ршум, Андрић, Симовић и многи други, за које би ми требале новине попут некадашње Борбе, да би их побројао.
УН: Радили сте једно време и у Бечићима. Опишите нам тај период?
– Радио сам у Ваљаоници, Чајетини и УДО „Златибор“, углавном у Бечићима. Када сам у ту установу дошао 1997, године, били су то „Двори Смиљанића“, самоуправно утриниште, где су царовали „кућни љубимци“ градске политике. Одмаралиште у Бечићима је био блавориште, кућа у купиништу, са гвозденим креветима, који нису били ни у робијашницама. Покушавао сам да то мењам, али оно што сам постизао, кварило је другима расположење и подршку. Морао сам радити како знам и умем, а о успеху, прво помињем оне који су долазили да показују купаћу опрему. То стање је почео мењати Зоран Рогић, доласком за директора. Он је имао слуха и домаћинске нарави да мења. Сада је УДО „Златибор“ установа за понос граду Ужицу, па и Србији. Ја сам ове године отишао у пензију, али са поносом што сам био део тог тима. Њих треба показивати на телевизорима који још нису бачени.
– Да се вратим Бечићима. То одмаралиште је у време када сам доле радио и боравио, била „амбасада“ наша, српски светионик на Медитерану, културно стециште. Долазили су нам многи уметници. Организовали смо предавања, књижевне вечери, изложбе. Били смо „конкуренција“ свим културним збивањима у Будви. Данас је доле од људи који су уложили свој живот само Драган Нешевић. Остали су неки други људи, који су ту због плате. Та лепота о којој говорим је замрла, јер се све претворило у новац. Иако је тако, гости нису оштећени. Имају све што су платили, или тачније, што им је понуђено да купе.
– У Бечићима сам стекао неколико пријатеља, којима се поносим. Моје садашње колеге нису заборавиле на оно што сам чинио и учинио, јер осећам њихову пажњу и поштовање. Сада сам у пензији, читам и пишем, окружен сам децом и књигама.
УН: Ако се не верам, већ је у припреми, односно у штампи нова књига. Реците нам нешто више о томе?
– Имам неколико рукописа поезије, углавном љубавне. То ми је једина уштеђевина. Можда те рукописе нећу ни објављивати. Разделићу их својој деци. За те поклоне им неће бити потребно доказивање „имовине“. Почетком године понудићу једну књигу љубљене поезије. То је збирка песама, коју сам испод ноктију издубио. Она сукрвица и сулудица од које нисам у стању да се одбраним. То клијалиште је грех, не заштитити од рода, ма шта он оплодио, јер нико се од свога живота није одбранио.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 974)
