SUGRAĐANI: SLOBODAN RISTOVIĆ – PESNIK
– Prvu bajku sam napisao u trećem razredu. Zvala se „Tri orlova kruga“. Učiteljica Zlata je bila zabezeknuta – Nikada nisam seo da napišem pesmu. Ne razumem one koji kažu „hoću da napišem pesmu“. To bi mi bilo kao kada bih nekome kazao hoću da volim – Nosim poeziju pod noktima, kao što seljak nosi tamjan svoje brazde. Živim je –
Pesnik i pisac Slobodan Ristović, rođen je u Čajetini, jedno vreme živeo je u Radljevu kod Uba, a danas živi na Beloj zemlji. Objavio je knjige pesama Vilin točak, Viline vrzine, Ljubavi moja od ptica, Kućni prag, Kućna guja, Čuvar vetrova, Ljudi od perja, Vodiću te u Mletke, Čemerište, Soba sa pogledom u čekanje, Moja Eleta, Gujina gozba, Patina plamena, Dozivanje Boga. Tu su i prozne knjige, odnosno pripovetke Mržnja, Svetlica, Kučevo s one strane reke, romane Sreća je negde blizu, Strah od ljudi i priče Kad laju ptice. Zastupljen je u više antologija, prevođen na više jezika. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada od kojih je najznačajnija Vitez poezije, koju je dobio 2005. godine u prisustvu sada počivšeg patrijarha Pavla. Piše književne i likovne impresije, eseje, duhovne članke, bavi se etno filmom. Nagrađen je i plaketom Homoljskih motiva, za doprinos etno kulturi Homolja 1997. Pored toga, Ristović je radio u Valjaonici bakra i aluminijuma i u dečijoj ustanovi „Zlatibor“ iz Užica, kao upravnik u Bečićima, a potom je radio i u Goliji na Zlatiboru. Sada je u penziji. O svom životu, pesničkom stvaralaštvu, ali i o nekim drugim stvarima otvoreno govori za „Užičku nedelju“.
UN: Kada ste počeli da pišeta pesme i pripovetke? Da li ste još kao dete znali da ćete postati pesnik i pisac?
– U ranom detinjstvu, u doba kada se čitalo ušima, bio sam okružen notama umesto slovima. Bile su to note sa ukusom i mirisom lignita. Zvučne vrčke i peteljke, koje je otac iskopavao u podnebesju zemljine kore, atara Radljevo, Šarbane, Stublenica, Brgule u Tamnavi, gde su mu nad glavom tekle rečice i potocu umesto linija, notnog sistema, gde je violinski ključ granik jame, čijom korpom rudari silaze u zemljinu matericu. Te crne, zivt knjige, pisali su ljudi bez škole, moje komšije. Garavi sveci i svetitelji, sabraća očeva, puni čemera i lekovitih ugrušaka: Gavra, Dima, Ljubomir, Cakan Ciganin. Biblioteke i čitaonica su bila raskršća i klupa pred zadrugom, gde su noću boravili čuma, drekavci, utopljenici i skentovana deca, ajduci, džandari, ale, stuve, kožni kaputi, vila Raviojla i druge opajdare. Bog po naređenju budžovana iz komiteta nije postojao, ali je krišom svraćao našoj kući. Majka mu je pekla uštipke i krompir. Sedeo je sa ocem i Aleksanndrom Rankovićem Lekom, koji dolazio u lov i na čašicu dženarikovače…
– Bio sam pisac, a nisam znao slova. Mislio sam da sva deca pišu priče i noću ih prelistavaju u komuši jastuka i slamarica. Prvu bajku sam napisao u trećem razredu. Zvala se „Tri orlova kruga“. Učiteljica Zlata je bila zabezeknuta. Kada se to pročulo, mnogi su krijući šaputali „šenuio onaj mali Višnjin i Milisavljev“. I tada, nije valjalo iskakati sa šina koje su gujale iz Beograda na sve strane. To se nije menjalo od 48-me, koja i dan danas traje.
UN: Koliko ste do sada napisali knjiga pripovedaka, pesama i romana? Šta vama više leži od ovih žanrova, kojem ste posvećeniji?
– Do sada sam objavio dvadeset pet knjiga. Od toga četiri knjige priča i jedan roman. Ostale knjige su pesničke. Svo moje književno stvaralaštvo je ljubavno i ljubljeno. Nikada nisam imao nameru za opredeljenje, sve sam pisao sa istim žarom. Bio sam i ostao stanje te strasti. Ona se sama pojavljivala. Nikada nisam seo da napišem pesmu. Ne razumem one koji kažu „hoću da napišem pesmu“. To bi mi bilo kao kada bih nekome kazao hoću da volim. To stvara mulj u ušima. Dar pisanja je zaslađeno stanje padavice, pene koja muti krv i ima kurjački cecelj na usnama. To je nagon, jara koja isijava iz ko zna kojih naslaga i naplavina. Nije mi do pojašnjavanja. Ovo je doba, kada je poželjno svakome ko piše, kazati da je genije. Od toga i Bog okreće glavu duvaru.
UN: Šta vas kao pisca određuje šta ćete pisati?
– Stvaralaštvo uvek određuje talenat. Bez toga ono nema smisla. Mene kao pisca određuje način življenja. Mislim da je detinjstvo osnov svakom stvaralaštvu. To je doba, kada Bog ima volje i vremena da se bavi nadahnućem ptića i njegovoj potrebi da leti. Ja sam rudarsko dete, pa je i bilo normalno da pišem o tome u nekim godinama. Majka nije bila balerina, pa da sa tih slika brišem prah uspomena. Mnoge teme se pojave vremenom. Izrone.
„Pjesnici su čuđenje u svijetu
Oni idu zemljom i njihove oči
Velike i nijeme rastu pored stvari“…
– Ovi Šimićevi stihovi su sav moj katastar. Njime sam obeležen, međa sam i razmeđe svoje.
UN: Odakle dolazi inspiracija? Koje su vaše omiljene teme u pesama i zašto?
– Inspiracije su živi ožiljci u pesniku, pčele koje povremeno liče na sebe. A uglavnom su ptice nesanice. Nosim poeziju pod noktima, kao što seljak nosi tamjan svoje brazde. Živim je. Brani me od običnog tinjanja. Podlažem tu ćumuranu, da bih se mogao lavom umivati. Pišem u telefon, umesto na papir. Retko čitam svoje pesme, izuzev na književnim večerima. Volim svoje uboje stihovima. Oni su blizne ubojima pod košuljom, po kojima moja deca ispisuju razne poruke, na isti način, kao što sam ih ja davno ispisivao na vodi. Tu poeziju uglavnom čitaju i slušaju žene, od čijih žipona se mogu sašiti zastave i barjaci za buduće pogibije na nekim Kosovima, koja su nas opkolila. Pored njih su i oni ljudi kojima je stalo do čuvanja jezika, sa strpljenjem da se vraćaju pesmi, koje nisu za jednokratnu upotrebu. Poezija je otvoren sanduk u kojem su majke nosile svoju devojačku spremu, iz koje po neki haljetak uzimaju na Vidovdan i iznose na verandu najveće svemirske građevine, koju je Bog darivao čoveku i nazvao reč.
UN: Da li ste bili politički aktivni i da i li ste još politički aktivni? Kako biste opisali taj period vašeg života, šta je za vas bilo najznačajnije u to vreme?
– Teško je pojasniti šta je to politička aktivnost. U Srbiji se u to trpa slama, pleva, kukolj i uglavnom žižljivo žito. To je strnište i utrnište, gde se najbolje može tumačiti Kanetijeva knjiga „Masa i moć“. Oko devedesete godine minulog veka bio sam srodan onim ljudima koji su procedili mulj u sebi i krenuli na izbistravanja. Nadao sam se da će Srbija prestati da bude vlasništvo raznih prvoboraca, koji su se svakodnevno obnavljali i umnožavali. Užice je bilo u okruženju ljudi koji su na obroncima sokolarili. Dole im je bilo previše strmo, a odatle su mogli da nadgledaju svoje parloge i utrine. Bili su iskušenici svakom sistemu, komunisti, uobročeni. Manastir im je bio svuda gde se ni za šta moglo gostiti i gozbiti, a krst na trgu izliven u šinjel i gordeljivu glavu.
– Gledali su u vozove, kojima su im deca odlazila u Beograd, da bi tamo bili Užičani. Granica prema Bosni bila je zatvorena na mrtvoj železničkoj stanici, Crna Gora je bila sindikalno plavetnilo. Pred gimnazijom je Lune iz šarene torbice vadio sličice i navijao za Partizan i Crvenu zvezdu, češljajući se ko Rajko Mitić ili Hasangić. Hteli smo u Evropu na šinskim kolima sa Starinom Novakom, budakom, dvojnicama, keserom, ručnim kolicima. Svetu smo prodavali ambare municije, da bi pred nečijom kućom igrala ala, zaboravljajući da je kantar i kantarište u vlasništvu boga, kojega su proterali oni što su po Dovarju bacali cveće, koje je vetar raznosio ulicama i grobljem.
– Imao sam gladnu želju, da sa očiju skinem šindru nasleđenih kapaka. Da biblioteka bude vlasništvo reči, a ne Kardeljeva spomenarnica i Nazorova konjušarnica, da fabrike vode stručnjaci, a ne oni koje sa puškom doveli sa Ljubanja, Gajeva, Dobroselice, Zaglavka i predstavnici manjina, kojima je to (manjina) bila struka i diploma. Umesto da smo tim nadahnućima ušli u moderno i napredno, upali smo u slepe ulice zabluda. Pogledajte ko sada priča o progresu, a ko ćuti. Otac mi je kao dečaku govorio:“Pazi šta pričaš, i duvar ima uši“. Bilo je to lepo vreme demokratije, u odnosu na ovo, gde svi sve slušaju, gde te snimaju sa svih strana. Sve nam je zakržljalo izuzev Udbe, jedino ona nema manjak kadrova. Profesori, lekari, naučnici, fudbaleri, slikari, odlaze u pečalbu. Ostaju nam oni sa prvih strana tabloida i dnevnik u pola osam. Nekadašnjeg Grgu Zlatopera iz Glasa Amerike zamenile su desetine drugih „slobodnoumnih“ stanica, u kojima nema drugih krivaca za propast sveta, do Srba. Veseli proroci Tarabići da su do juče živeli, ovo današnje ne bi predskazali.
UN: Pre nekoliko godina bacili ste TV aparat zbog rijalitija? Očigledno da ste tim činom dali do znanja vaš stav prema toj vrsti programa, a zamolila bih vas da nam to obrazložite i rečima?
– Srbija je država koja više ulaže u nekulturu, nego u prosvetu i zdravstvo. Na taj način se bavi masovnom „proizvodnjom zatucanika“, koje je nekada pominjao Radoje Domanović. Pod okriljem „demokratije“, raznih ravnopravnosti i tolerancije, unižava i urušava moral. Danas nije poželjno, a i kažnjivo je pominjati ološ i fukaru, lopove, trgovce diplomama, drogom, belim robljem. U tu vrstu gube ni prstom ne pokazivati. Zbog toga postajemo prostor na kojem će ostati „ružne žene i nesposobni muškarci“, svi ostali će otići. Ostaće nam bašibozluk u kulturi i parade na ulicama. Ona reč pokojnog Patrijarha Pavla, da će nam biti bolja, kada mi budemo bolji, ostvariće se u nekoj evropskoj zemlji. Televizor nije aparat koji služi kao prozor u svet. To je džam i rauška sa pogledom u podzemlje. Pre nekoliko godina sam bacio televizor. Bilo me je sramota svega što je prikazivala, a naročito nadmenih gordeljivaca, koji su govorili, da smo neradnici i neznalice. A svoje diplome su kupovali nedeljom u nekoj pečenjari. Tu u tim „bogomoljama i fakultetskim salama“ im je tekao i radni staž.
UN: Kako biste uporedili Užice nekada i sad?
– Užice je bila lirsko-epska varoš, sa komunističkim mitiserima baruta, koje je donosio vetar preko Terazija. Niske kuće sa prozorima, koji su gledali u prolaznike, izlazili na korzo, išli preko Dovarja na posao u „Partizan“ ili crvenim autobusima u „Valjaonicu“. Devojke su mirisale na sapun „Jorgovan“, na posrebljen vazduh sa Tatinca i Pore. Oblizivali smo se za gimnazijalkama, zimi bi grejali prste na toplom kestenu. Bili smo brljavi od smeha. Pušile su se krečane medenog voska pod školskim bluzama devojaka. Topile se perlonke košulje na momcima, na čije ispeglane pantalone ni muva nije smela da padne, plašeći se posekotine. Svi su bili ucakljeni kao za slet. Jedino su, Mitar The, Rej, Smešak, Rakac i da ih ne „postrojavam“, bili buntovnici, prvoborci nove kulturne revolucije, a opet čupavci, protiv kojih su se borili i ginuli drugovi na raznim Kadinjačama, mrštio se milicajac „Burence“ i ostali plavušani sa šapkama… Učili smo iz zabave, a pevali, svirali i recitovali zbog jare koja je prljila. Poštovali smo varošku disciplinu, bili gospostveniji od svog obrazovanja. Poštovali smo se. Bili smo drugovi i da nije bilo socijalizma, jer smo imali kućno vaspitanje, učitelje i roditelje izgovarali velikim slovom.
– Ja sam na Rakijskoj pijaci kupovao zob da na zoru nahranim konja, direktor Kovačević me je pljeskao ko tuđeg. Tako je „lečio“ svoju muku nošenja pameti servirane iz komiteta, klepajući za onim što jaše na čelu kolone. Branio me profesor Cula, znajući da od moje matematike nema ništa i nadajući se da ću jednoga dana postati Slobodan Ristović.
– Godinama sam išao na predavanja kod profesora Milutina Jovičića, zvanog Lujo. Podučavao me Dobrica Ćosić, Ćamil Sijarić, Dragiša Vitošević, Ljubiša Đenić, Dragiša Vitošević, Toma Mijović, Petar Pletić, Branko Vještica. Išao sam u Beograd da slušam Ivicu Vanju Rorića i Gojka Tešića, Petra Kralja, Milana Stanisavnjevića. Jedino me ljubljenju učile buduće učiteljice, kojima sam recitovao Prevera, Lorku, Adija i Mišu Dojića, zvanog Baja iz Tamnave. Znao sam sam napamet sve bezobrazne pesme, pre nego ih je objavila „Prosveta“ u pesmarici Crven ban, ali sam znao i Dučića, Jesenjina, Rakića, Drainca, Miljkovića, Disa, Pauna Petronijevića i tog Culinog Ristovića. Besedništvo sam učio u “Kec baru“. I sada, posle mnogo godina svratim, da bi osetio miris usta jedne devojčice, koju i kada sretnem, isključim srce, da bih jasnije čuo njene štiklice.
– Danas je Užice grad, što je mnogo lakše biti od varoši. Nema više šibicara i džeparoša. Oni su zbog moćne konkurencije ostali bez posla, a i gospodin Nikola Nikolić Megre je otišao da razgleda nebesa. A bez njega, prosto je bruka u tim društvenim igrama biti uhvaćen. Dabome, imamo pozorište, što u kući sa daskama, što u opštinskoj sali gde se svađaju oni bez dasaka. Imamo galeriju, dobre slikare, biblioteku i posle ko zna koliko godina čoveka kojem je knjiga deo krvne grupe. Cula skoro da ne bi imao koga da štiti i neguje, poezija i proza se sve češće pravi, a sve manje žive. Verovatno je to zbog onih što ne čitaju ništa osim novina, pretrpanih našim srećnim životima i onim što su uagašebi, a ne počinioci neuhapšeni. Ipak, ja sam iskreno srećan što jesam Užičanin, ma u kojoj Čajetini da sam rođen i kojem Ubu odrastao. Era sam, a to se piše i izgovara velikim slovom. I Stiv Tešić je to, Antić, Ršum, Andrić, Simović i mnogi drugi, za koje bi mi trebale novine poput nekadašnje Borbe, da bi ih pobrojao.
UN: Radili ste jedno vreme i u Bečićima. Opišite nam taj period?
– Radio sam u Valjaonici, Čajetini i UDO „Zlatibor“, uglavnom u Bečićima. Kada sam u tu ustanovu došao 1997, godine, bili su to „Dvori Smiljanića“, samoupravno utrinište, gde su carovali „kućni ljubimci“ gradske politike. Odmaralište u Bečićima je bio blavorište, kuća u kupiništu, sa gvozdenim krevetima, koji nisu bili ni u robijašnicama. Pokušavao sam da to menjam, ali ono što sam postizao, kvarilo je drugima raspoloženje i podršku. Morao sam raditi kako znam i umem, a o uspehu, prvo pominjem one koji su dolazili da pokazuju kupaću opremu. To stanje je počeo menjati Zoran Rogić, dolaskom za direktora. On je imao sluha i domaćinske naravi da menja. Sada je UDO „Zlatibor“ ustanova za ponos gradu Užicu, pa i Srbiji. Ja sam ove godine otišao u penziju, ali sa ponosom što sam bio deo tog tima. Njih treba pokazivati na televizorima koji još nisu bačeni.
– Da se vratim Bečićima. To odmaralište je u vreme kada sam dole radio i boravio, bila „ambasada“ naša, srpski svetionik na Mediteranu, kulturno stecište. Dolazili su nam mnogi umetnici. Organizovali smo predavanja, književne večeri, izložbe. Bili smo „konkurencija“ svim kulturnim zbivanjima u Budvi. Danas je dole od ljudi koji su uložili svoj život samo Dragan Nešević. Ostali su neki drugi ljudi, koji su tu zbog plate. Ta lepota o kojoj govorim je zamrla, jer se sve pretvorilo u novac. Iako je tako, gosti nisu oštećeni. Imaju sve što su platili, ili tačnije, što im je ponuđeno da kupe.
– U Bečićima sam stekao nekoliko prijatelja, kojima se ponosim. Moje sadašnje kolege nisu zaboravile na ono što sam činio i učinio, jer osećam njihovu pažnju i poštovanje. Sada sam u penziji, čitam i pišem, okružen sam decom i knjigama.
UN: Ako se ne veram, već je u pripremi, odnosno u štampi nova knjiga. Recite nam nešto više o tome?
– Imam nekoliko rukopisa poezije, uglavnom ljubavne. To mi je jedina ušteđevina. Možda te rukopise neću ni objavljivati. Razdeliću ih svojoj deci. Za te poklone im neće biti potrebno dokazivanje „imovine“. Početkom godine ponudiću jednu knjigu ljubljene poezije. To je zbirka pesama, koju sam ispod noktiju izdubio. Ona sukrvica i suludica od koje nisam u stanju da se odbranim. To klijalište je greh, ne zaštititi od roda, ma šta on oplodio, jer niko se od svoga života nije odbranio.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 974)
