Плена је све мање

- У неправду и криминал огрезао, режим ће нас све више уједињавати, друштвене неправде ће нас све више пећи, разлике међу нама ће се постепено ублажавати и нестајати, и настаће једна озбиљна политичка снага -

ДР ЈОВО БАКИЋ, ДОЦЕНТ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА

foto: Milovan Milenković, Vreme,

Господине Бакићу, може ли ова опозиција (Савез за Србију и слични) икада победити напредњачку коалицију на изборима?
– У животу, а нарочито у политици, важи правило „никада не реци никад“, али је врло мало вероватно да ће поменута опозиција моћи да добије више од 20 одсто гласова изашлих на изборе. То није мало, иако је вероватно претерано оптимистично, али је недовољно за победу. Штавише, не верујем да ће ова коалиција у пуном саставу још дуго потрајати. Они не могу привући неопредељене, а без њих нема победе над ауторитарно-мафијашким режимом Александра Вучића. Такође, ова коалиција је претерано идеолошки разноврсна, па ће део десничара бити одбијен присуством социјалних либерала односно Демократске странке, а део социјалних либерала одвратиће од гласања за СзС радикални десничари из Двери. Осим тога, постоји један број разочараних грађана, који некима од садашњих опозиционара никада неће опростити што, док су били на власти (2000-12), нису изградили праведније друштво, ефикаснију државу и јаче институције, већ су учинили све да они који су први милион зарадили током 1990-их, овај новац окрену неколико пута, док су о већини запослених и незапосленима говорили као о „губитницима транзиције“, као да се ради о коцкарима који су сами криви за своју тужну судбину, а не о структурном положају у светском капиталистичком систему и о политичкој одлуци који их у такав положај стављају упркос њиховим напорима да нађу или задрже пристојан посао. Зар је, примерице, 12 година било премало за утемељење истински независног правосуђа?

Како победити Вучића? Још жешћом демагогијом од његове или потпуно другачијим приступом?
– Грађани желе себи сличне, који ће им приступити сасвим искрено, без фолирања. Политичари морају живети животом који није знатно различит од живота већине, али морају бити знатно боље обавештени од већине и бити довољно убедљиви, како сопственим примером тако аргументима, како би им грађани, бар они који не „падају“ на демагошку фразу, поверовали.

Очигледно да је све више обичних грађана покушава да се организује и победи партијску државу. Да ли је могуће да се победи партијска држава, јер власт и опозиција држе све могуће полуге у друштву, медије и новац, наравно? Имају ли икакве шансе нормални и пристојни људи?
– Шанса увек постоји, макар била сасвим мала, као што је сада у Србији. Ако је човек довољно упоран, никада се не предаје и верује да може пронаћи пут, онда ће напослетку успети. Немамо новац и средства масовног општења, али ако имамо једни друге и непоколебљиву вољу да од Србије направимо друштво солидарних и равноправних грађана, у којем неће бити важно ко којој странци припада и ко је чији син, кум или брат, тј. друштво у којем ће једино мерило успеха бити нечији рад, памет и честитост, без обзира на порекло, класну, етничку, родну и страначку припадност, онда ћемо такво друштво и створити.

Да ли је могуће удруживање свих тих грађанских иницијатива, с обзиром да су идеолошки потпуно хетерогени?
– Нису толико разноврсни као што се на први поглед чини. Видећете, у неправду и криминал огрезао, режим ће нас све више уједињавати, друштвене неправде ће нас све више пећи, разлике међу нама ће се постепено ублажавати и нестајати, и настаће једна озбиљна политичка снага. Сви ће увидети да су њихови локални проблеми у ствари општи, јер постоје у свакој општини. Нестаће парохијалности, а захтев за једнакошћу и солидарношћу грађана све ће нас претворити у јаку левицу, па макар некима то још тешко било у овом тренутку да схвате и прихвате.

Зашто грађане Србије не занимају програми и идеје, већ искључиво странке доживљавају као брзи биро за запошљавање?
– Такав политички систем у којем су странке претрпане ловцима на плен створили су неки од ових који се сада налазе у опозицији, а данашња власт га је зацементирала. Морамо поставити динамит испод темеља овако одвратног система, разорити њихову бедну грађевину и изградити сасвим нови систем.

Како зауставити партијско запошљавање, када је то омиљена дисциплина свих власти до сада, али и већине овдашњег живља?
– То ће бити тежак посао. Социјализам у Југославији је с правом критикован због тога што су „партијци“ имали предност у односу на „непартијце“, али вишестраначки систем је довео до још јаче перверзије, јер сада све странке учествују у лову на плен, а плена је све мање. Само када погледате коалицију око СНС-а; ту су и монархистички и НАТО-у склон СПО и Вулинов евроазијски Покрет социјалиста, као и радикално-десничарска евроазијска и исламофобична Српска народна партија богаташа Поповића и евроодушевљена Социјалдемократска партија Расима Љајића. Све њих никако не спаја идеологија, већ само лов на плен и жеља једног ауторитарног вође да уништи опозицију тако што ће све могуће струје укључити у власт. Отуда Зукорлићеве и присталице Чедомира Јовановића, као и оне Ненада Чанка, чекају као запете пушке, не би ли се и они придружили Ивици Дачићу и СПС-у, који ову нашу републику најдуже черупају. Да ли грађанке и грађани Србије мисле да је то заиста „пристојна и нормална Србија“ о којој Вучић воли да говори на карактеристичан лицемерни начин? Да ли они заиста желе у томе да учествују? Не верујем у то! Мислим, радије, да они досад нису могли да виде да је другачији, тј. праведнији, систем могућ.

Зашто народ у Србији толико страсно и толико упорно воли националистичке партије?
– На жалост, на Балкану је национално питање хронично отворено, пошто се много малих нација бори око невелике територије, док истовремено траје такмичење великих сила око владања овим простором. Чак ни Југославија, покушај решавања дела националних питања и пацификације овог простора, није успела у овој племенитој намери. Мале нације сањају своју у прошлости изгубљену величину које углавном никада није ни било. Што је нација мања, то су мегаломански снови израженији. Срби ту нису изузетак. Потребно је да схватимо да нас различите империјалистичке силе употребљавају у својим плановима као топовско месо. Својим национализмом улазимо у њихове варијанте, док привредном бедом, културним провинцијализмом и запуштеношћу, политичком непросвећеношћу, те последичним демографским опадањем идемо ка потпуној историјској небитности, ако не и биолошком изумирању. Ако хоћемо да ојачамо као нација, морамо прво да оздравимо као друштво, а у томе нам национализам не може помоћи. Наиме, национализам је, како је то одавно прецизно речено, „последње уточиште хуља“, а хуље не могу градити „нормално и пристојно друштво“.

Често се изјашњавате као левичар. Да ли је могуће афирмисати леву идеју у држави у којој скоро сви желе да примају плату из буџета, а раднике у фабрикама управо државници службеници сматрају неспособнима и грађанима другог реда?
– Не верујем да је већина, барем не међу способним државним чиновницима, тако кратковида. Сви смо овде на истом задатку. Свако мора најбоље што може да ради свој посао. Потребна је темељна реформа државних служби и јавних предузећа, јер управо ту највише шкрипи. Ту су странке, све које су се налазиле на власти од 1990, без иједнога изузетка, нарочито штеточински радиле. Без способног чиновништва, ниједна држава у историји није могла да напредује. Радници тренутно јесу грађани другог реда, а тако не сме да буде. Радник мора да буде поштован припадник друштва. Нарочито је режим Александра Вучића деградирао положај радништва. Оно је бачено у пелене и метафорично и стварно. То је један од битних разлога због којега ће вођи овог однарођеног режима једном морати да одговарају.

Колико су за медијски мрак криви сами новинари?
– Новинари су одговорни, али никако нису одговорнији од политичара и крупних капиталиста. Њихова је одговорност у недовољној образованости, мањку професионалности, недостатку основне грађанске, па онда и професионалне храбрости и солидарности и вишку слуганске оданости било којој власти односно власнику.

Колико су медијског мрака направили управо политичари који су сада најгласнији да власт контролише све медије?
– Одговорност неких од њих, на првом месту Драгана Ђиласа, није могуће преценити. Па ипак, овако висок степен контроле средстава масовног општења и потпуни суноврат новинарске професије у последњих шест година, раније ни изблиза нису били достигнути. Сматрам да наше дубоко оболело друштво не може оздравити не само без укидања неких телевизија с националном покривеношћу, као што су Пинк и Хепи, већ се њихови власници и уредници морају наћи пред судом због масовног духовног тровања народа. Разуме се, чланови РЕМ-а, осим што морају да врате сав новац који су у виду плата добили, пошто нису радили свој посао, такође би требало да се сретну с правдом на суду.

Упадљиво је да већина интелектуалаца у Србији ћуте као заливени, претпостављам, због егоистичних разлога, јер су скоро сви на буџету. Ако они ћуте, како очекивати од обичних људи да покрену промене у друштву?
– Не треба чекати интелектуалце. Они су део народа. Наравно, њихова је одговорност већа, ако их власт купује као на сточној пијаци. Њихова етика би требало да буде изграђенија, али то није случај, већ смо сведоци масовне издаје интелектуалаца. Свеједно, има и оних, примерице професор Јовановић из Ниша или ваш Пожежанин професор Павићевић, да наведем само два имена (а има их знатно више), који су спремни да се одупру и рђавоме режиму и наопаком духу времена. Они ће солидарно с другим грађанима мењати ово друштво. Ако не успеју, бар ће знати да нису издали позив, али морамо успети, иначе ћемо остати запамћени као генерација која је сасвим упропастила наслеђе предака.

Да ли је актуелна власт последња која може да прича једно, мисли друго, а ради потпуно треће? Да ли се, упркос свему, полако стварају услови да политичари полажу рачуне онима који их плаћају или ћемо трајно остати европска забит?
– То зависи само од нас. Ако пристајемо на правила игре која су нам они прописали, онда нам нема спаса. Ми морамо коренито променити правила игре, за шта је услов потпуно разарање језивог политичког система, јер то нико неће урадити уместо нас.

Отуд, постоји ли шанса да у Србији заживи демократија и шта је све потребно да до тога дођемо?
– Демократије нигде нема. Свуда је на делу олигархија, у којој богата мањина влада у свом сопственом интересу, док су јој уста пуна демократије, јер капитализам законито ствара олигархију, никако демократију. Но, ми имамо ауторитарну олигархију и државу коју је заробила мафија. Прво је потребно да победимо ауторитарну олигархију на изборима, а онда највероватније да оружаним путем ослобађамо државу од мафије, јер потоња не иде добровољно с власти када изгуби на изборима, будући да су њени припадници свесни да морају пред суд. Ако ослободимо државу из мафијашког загрљаја, остаје да коренито променимо правила игре. Мора се мењати вредносни систем, политички систем, а добро би било када бисмо могли да променимо и друштвено-економски систем, али потоње не зависи само од нас…

Да ли је Европа Запад једини реалан избор за Србију?
– Србија је у Европи, није у Азији нити у Африци. Европска унија, оваква каква је, не ваља, али надајмо се да ће се и она мењати, јер олигархија и тамо стеже друштво и ствара незадовољство. Грађанима је доста спреге крупног капитала и политичких странака и празне идеолошке приче о демократији. Услов дубљих друштвених промена у Србији јесу сличне промене и у Европској унији, јер тренутно центру капиталистичког система, САД-у и ЕУ, одговара периферијски положај Србије и целог Балкана. Видљиво је то било и током грчке кризе, када су Европска унија, предвођена Немачком, и крупни капитал, где су предњачиле немачке банке, Сиризи поломили кичму, а Грчку понизили, у циљу слања јасне поруке свима нама који сањамо праведнији свет.

Уместо питања: Ужичка недеља је најстарији приватни лист у Србији, изразито опозиционо позициониран, увек на ратној нози са локалним властима. Никада за 24 године нисмо били на буџету, нити смо добијали помоћ од домаћег и страног невладиног сектора. Зато једва преживљавамо, али не дугујемо ником ништа. Како нисмо чланови ниједне новинарске “екипе”, наш хиљадити број апсолутно нико није у Србији ни поменуо, за разлику од других провинцијских медија, које су прилично помпезно рекламирали у Београду. Толико о “колегама” новинарима и борби за слободно информисање….
– Утолико сте природан савезник свих грађанских покрета и иницијатива које ових дана покушавају да се удруже у солидарну грађанску песницу која ће смрвити покварени политички систем и ударити темеље новом систему у којем ћете моћи несметано да контролишете оне који буду владали.

Тони Станковић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.