Неуређена и ојађена земља

- Политика је у Србији била завод за запошљавање или средство (понекад и оружје) за борбу против свега што надилази језиво ниски ниво задовољавања основних потреба - Божа Ђелић ме звао да протестује због (тачне иначе) информације коју сам објавио у једној колумни. Ја сам га упутио да се жали управи водовода. То је било све. Кога би Ђелић могао застрашити? -

СВЕТИСЛАВ БАСАРА, ПИСАЦ

– Све је политика осим оног што би требало да буде политика. Политике у правом смислу у Србији никада није ни било –

фото Медија центар

УН: Колико често долазите у Ужице и да ли се овај град променио набоље или је изгубио душу?
– Врло ретко долазим у Ужице. Откако ми је мајка умрла, практично уопште не долазим. А последњих година и кад сам долазио, једва сам чекао да одем. Нешто се са Ужицем догодило, не могу да проникнем шта, нису ту у питању само људи који се, хоћеш нећеш, мењају, и топографија и архитектура су се промениле. Неко ће мислити да сам полудео, али чини ми се да се Ужице и просторно смањило, „скупило“, као што се после прања скупи џемпер. Пут низ Доварје, који ми је некад изгледао као авенија, сада ми личи на козју стазу. Трг који се простирао докле поглед пуца, сав се спрчио и претворио у кафанску башту, а кафанска се башта, тамо где јој је место, пред Градском, претворила у оријенталну чајџиницу. Време разара све, зашто би Ужице било изузетак.

УН: Да ли у Ужичанима, који су остали у Ужицу, видите или осећате онај дух за правдом или су и они ушли у колотечину?
– Како ко. Неки одолевају, неки су ушли у колотечину, неки из колотечине нису ни излазили. То варира од човека до човека. Искушења, уосталом, за то и служе. Све у свему, поприлично је чемерно, али није тако само са Ужицем, сви градови средње величине у Србији – Чачак, Краљево, Јагодина, итд – стравично су деградирани током последње три деценије. Млађим читаоцима ће ово звучати сумануто, али ја сам крајем седамдесетих и почетком осамдесетих из Београда долазио у Ужице за викенд. Био је бољи провод, а било је много мање фолирања и пренемагања, које је у Београду кварило сваки провод.

УН: Да ли је данас све политика?
– Све је политика осим оног што би требало да буде политика. Политике у правом смислу у Србији никада није ни било. У свим друштвеним уређењима, под свим режимима, политика је у Србији била завод за запошљавање или средство (понекад и оружје) за борбу против свега што надилази језиво ниски ниво задовољавања основних потреба. Хоризонти су овде одувек били скучени, с временом су се смањивали, зато се ваљда и Ужице смањило.

фото Данас

УН: Сматрате ли да све ово што се догађа у земљи последица неких дневно политичких поена или је део програма ове власти, или, можда, догађаја на које ова власт не може да утиче?
– На ово питање могао бих одговарати данима, а да не кажем ништа што би макар мало расветлило тајну вечите неуређености и ојађености ове земље. Можда се део тајне крије у чињеници да забрињавајуће висок проценат популације заправо ужива у беди, ојађености и неуређености или да бар нема ништа против тога. Не вреди за то кривити овај или онај режим, иако су сви криви, мада не подједнако. Српске власти не долазе са Марса, него из Србије, последњих двадесет и осам година сами их бирамо, без притисака споља. Власти нису добре, поготово ова, али крајње је време – ако није и прекасно – да се запитамо да ли смо ми бољи.

УН: Ваш коментар на рад опозиције? Како видите Савез за Србију, протесте …?
– Шта рећи за опозицију, којој треба три недеље да организује протест због разбојничког напада на Борка Стефановића у Крушевцу. За разлику од неких других повода – Вучићеве инаугурације, рецимо, која није била никакав повод – ово је био прави повод и то за вишедневне демонстрације у свим већим градовима у Србији. Али не. После три недеље, наврат-нанос окупили су 15.000 хиљада људи, сликали се за телевизије које још хоће да их сликају, и то је проглашено за некакав „велики успех“. И таква опозиција би требало да се носи са Вучићем и његовим ударницима, који су истовремено – повремено и пре времена – на свим местима у Србији, а понекад су и тамо где нису. Све чешће подозревам да тај СзС само изиграва опозициони рад и чека да Вучић оде са сцене, па да се на сцену попењу они и да наставе да раде исто што и Вучић, само мало тише и нешто дискретније. За то им неће требати три недеље. Чим Вучићу истекне време, сјатиће се за тили час. Онда следи деоба плена и сви други филмови који смо неколико пута гледали.

УН: Можете ли да направите паралелу између Милошевићевог и Вучићевог режима? У чему су слични, а у чему разликују?
– Разликују се онолико колико се разликују Вучићев и Милошевићев карактер. Тако ствари стоје. Стање ствари у Србији одувек је зависило (зависи и зависиће) од карактера књаза, краља или председника, који су апсолутни господари свега у свим временима. Има ту још нешто. Не зависимо ми само од властодршчевог карактера, него и од његовог расположења, Устане ли на леву ногу, јао нама.

УН: Медији. Нећу постављати неко сугестивно питање, волела бих да чујем Ваш чист коментар?
– Катастрофа! Као и све остало.

УН: Да ли данас, поред многих ријалитија, култура може да дође до изражаја?
– Да је овде икада – осим код убедљиве мањине – било неке стварне жеље за културом, не би било ни потребе за ријалитијијма, свакако не у овако малигним обличју. Српска реалност, то јест они који су је обликовали уз плебисцитарну подршку становништва, свим силама су се трудили да Србија заврши у ријалитијима и на крају су у томе успели. Нису то они, наравно, хтели, хтели су неку бољу реалност, али ријалитији су ту да покажу меру реалности.

УН: Има доста младих књижевника, нових наслова, имали то значаја за српску књижевност. Где је данас књижевност у Србији?
– Књижевности овде још понајбоље и иде, ваљда зато што се ту не врте велике паре и што је одавно изгубила сваки друштвени значај, о утицају да и не говорим. Чим се српска политика у нешто не умеша, то одмах процвета. Претерано би било рећи да књижевност у Србији цвета, али опште стање није горе него у остатку света.

УН: Да ли сте због Ваших колумни у Данасу имали проблема са власти? Или можда због књига?
– Не. Поготово не због књига. За све ове године само ме је Божа Ђелић звао да протестује због (тачне иначе) информације коју сам објавио у једној колумни. Ја сам га упутио да се жали управи водовода. То је било све. Кога би Ђелић могао застрашити?

УН: Коју бисте Вашу књигу издвојили као посебну и због чега?
– То је Анђео атентата. А не знам због чега.

УН: Да ли радите на новој књизи? Ако можете, открите нам неке детаље?
– Да, од летос пишем нови роман и врло ми је драго због тога. Кад сам био млађи, било ми је свеједно да ли пишем или не пишем. Сада је већ другачије. Ако не пишем, то значи пет празњикавих сати дневно. А детаље откривајте сами, кад роман изађе.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1001)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.