Уобичанјен зимски призор у Ужицу. Не види се чак ни прст пред оком.
Пре неколико година почео сам да пешачим по околним брдима и планинама. Корист је вишеструка; пре тога нисам био у више од 3-4 околна села (рачунајући и Севојно), а данас могу рећи да сам обишао буквално целокупну територију Града Ужица, као и више од 95% суседне територије општине Чајетина, а сада полако освајам и општине Бајина Башта, Пожега…. Нисам склон флоскулама и беспотребним претеривањима, па нећу рећи да „ниђе на свету нема оволике лепоте“, јер велика је Земљина кугла, свакојаких чудеса постоји, али и ово што имамо довољно је да човек деценијама ужива и прикупља огромну енергију коју му природа несебично пружа. Шетња смирује, природа обогаћује и нема човека на кога боравак у природи не утиче благотворно. Мене, ни сам не знам зашто, посебно фасцинира пут до Чаковине, Јелова гора и читав тај крај, просто уживам кад кренемо супруга и ја узбрдо и за сат и по пешачење будемо код цркве на Чаковини. Лети ту одморимо уз хладну воду, зими уз врели нес из термоса, некада продужимо до Јованове воде, а некада се вратимо до Ковачнице, раскрснице за Гостиницу, па низ Спасовњачу сиђемо на Теразије.
Фанстастично дрво од преко 30 метара висине. Негбина, подно Муртенице, Златибор.
На неких километар и по до Ковачнице, изнад гробља, са велике кривине, пуца поглед на Пожегу. Тачније, пуца поглед на густу маглу која је замрачила Пожегу и Лужничку долину. С јесени често смо се питали како тај весели народ доле живи у таквој магли, која се, најчешће, и не подигне до вечери. А када погледаш удесно, у дну се, као на длану, виде делови Турице према Сињевцу и Сурдук, а изнад, у даљини Торник, Градина и венац Чиготе. И често је весела Турица била у облаку, некада смога, а некада прашине из Сурдука, у зависности у ком правцу ветар дува. Смог у коме ми Ужичани поодавно у хладнијем периоду године живимо, престаје негде око Ибишевог гувна, некада пар метара више, некада ниже, у зависности од атмосферских услова и то је тако видљива линија, да је изузетно непријатан осећај када се, корак по корак, тоне у море смога. Међутим, имали смо годинама срећу да се та густа пожешка магла пробије до нижих дела Севојна, или, кад је баш најжешће, до Кожаре, али у Крчагову и самом граду магла је била изузетно ретка појава. Била. До пре десетак година. И док је пожешка магла сивкаста, ова наша ужичка магла од силног смога буде масно браон боје, са сивим валером, да се, од муке, песнички изразим, тако да ово што ми удишемо последњих година, неупоредиво је горе од онога што дави Пожежане. Наравно, ово је мој потпуно лаички, визуелни приступ, немам емпиријске податке да било шта тврдим, осим што сам јутрос на радију чуо да је у 10 сати у Пожеги била најнижа температура у Србији – 1 степен, док је у исто време у Новом Саду било 11! РХМЗ нема станицу у Ужицу, па немам поуздану информацију колика је у том моменту температура било код нас, али сигурно не много виша него у Пожеги. Пошто смо данас пешачили према Златибору, кренули смо Златиборским путем и како смо стигли до Сурдука тамни вилајет је одједном престао и – грануло је сунце! А сваки путник намерник зна стару пословицу – ко се сунца крије, боље да га није!
Не види се ниједна зграда, иако нису удаљене више од 200 метара.
Цео дан нас је, док смо одали по брдима и долинама, пркосећи хладном ветру, миловало сунце, а у сумрак смо кренули низбашчу и нисмо могли са верујемо када смо сишли испод Сурдука, исти онај тамни вилајет од кога смо јутрос побегли, чекао нас је, у заседи, иза тунела, још жешћи, решен да нас овога пута потпуно прогута. И ево, док седим у кући и куцам овај текст, гледам кроз прозор, па сам себе ухватим да кажем, ћути, добро је, сада се црква и гимназија назиру, за разлику од пре пар дана, када се није видео ни велики прст пред носом!
Шалу на страну, нисам неки фанатични еколог, трудим се у свему да будем умерен и разуман, али ово што нам се дешава последњих година постаје забрињавајуће. Знам да се ни верзиранији људи не могу сложити да ли су ове опасне атмосферске појаве производ глобалног отопљавања или редовни циклуси планете Земље, али то и није толико битно, крајње је време да предузмемо кораке, ако магли већ не можемо ништа, како би смањили емисију свих негативних честица.
Апсурдно, али интернационализацији овог, по живот опасног феномена, допринела је – кошава. Тачније – одсуство кошаве. До скора безразложно надобудни Београђани нису имали проблем са загађеним ваздухом, иако се број аутомобила константно повећава, једноставно, стално је дувала кошава и ваздух у Београду је био скоро планински. Међутим, последњих, а ове године поготову, кошава све мање дува изад Београда и наша престоница, преко ноћи, постаде најзагађенија престоница у свету! И док се пола Србије гушила у смогу, Београђани нису давали ни пет банки за тај проблем, али сад кукају до неба.
Пролећна идила у Ужицу…
Истини за вољу, у Ужицу је последњих година извршена конверзија скоро свих котларница, што је сигурно смањило проценат загађености. Ипак, и по ужичким улицама из године у годину јури све више аутомобил, осим тога, индивидуална домаћинства и мале котларнице и даље су највећи проблем (барем тако струка каже, ако јој је веровати), и у том правцу морају да иду напори локалне и републичке власти. Како је грејање на гас последњих година јефтиније, власт мора наћи начин да издваја много више новца (који је ионако наш) за кредитирање и субвенционисање свих оних који имају намеру да пређу на централно грејање гасом, па чак и електричном енергијом. Ако могу да субвенционишу нове фасаде у центру, онда могу да субвенционишу и увођење парног грејања. И могу и морају, јер се, на првом месту, грејање на мазут мора потпуно укинути, а на угаљ свести на минималну меру. Може, наравно, свако да каже, зашто би се субвенционисали појединци, али, ваздух који дишемо је један, немамо други ваздух, па када можемо да се боримо против дуванског дима, истина, неуспешно, нема нам друге него да се изборимо да, се, ако је икако могуће, потпуно избаци грејање на угаљ и мазут, а зашто не и на дрва. Дао бог, Јединство је развело инсталације до и најмање шупе у Ужицу и само треба још мало креативније порадити на овом, сигурно најзначајнијем проблему и већ би се за 2-3 године видели опипљиви резултати.
Наравно, има ефекта и постојеће субвенционисање фасада на индивидуалним објектима, али је број субвенција мизерно мали, а и џаба нова фасада и боље изолована кућа, ако се и даље користи лигнит. Ко бар једном пешке прође уз Теразије ка Буару у овом периоду, све ће му бити јасно. Магла направи ефекат стаклене баште и сва та силна чађ једноставно нема где да оде, него се слегне на кровове, на улице, аутомобиле, на нас. Зато нам и потпуно нове зграде после само пар година изгледају прљаво и офуцано. Сећам се, својевремено, када је нека туристичка група питала вођу пута на француској ривијери, откуд су сви ти објекти нови, добили су одговор да објекти не да нису нови, напротив, куће су старе и по сто година, него нема шта да их запрља! Нема ложења, ветар благо ћарлија, тако да једном постављен кров скоро исто изгледа и после сто година! Ми нисмо те среће, код нас се, упркос глобалном загревању, ложи често и дуже од шест месеци годишње, па је савршено јасно да морамо користити енергенте који мало загађују ваздух.
И данас се живо сећам повратка са вишедневних екскурзија нас основаца. Низ Златиборски пут, када угледамо Стари град, па плажу, свима у аутобусу срце брже закуца, а пјеснички расположени, у пола строфе прекину чувене „Црне лептире“, па запевају ону, која ми је, признајем, увек ишла на живце: „Ој Ужице, мали Цариграде“. Данас смо дошли до тога да нам се не мили да уђемо у рођени град, већ да се окренемо и кренемо уназад. Наравно, нису само смог, дим и магла томе разлог, али овога пута нећу да ширим тему у правцу политике и економије.
Ради будућности, и сопствене и оних који долазе за нама, ваља нам нешто чинити и то што пре, по могућству – одмах, јер је одавно касно. Или да сви колективно побегнемо одавде? Најближа чиста зона је Белу земља. Златибор је даље, постао је прескуп, а и, барем у оном делу где се живи и ради, по загађености убрзано стиже Ужице.
Тони Станковић (Ужичка недеља 1027, 19. децембар 2019.)
