početak GRADSKAHRONIKA Побећи негде 2

Побећи негде 2

od Toni Stanković
549 pregleda

Уобичанјен зимски призор у Ужицу. Не види се чак ни прст пред оком.

Пре неколико година почео сам да пешачим по околним брдима и планинама. Корист је вишеструка; пре тога нисам био у више од 3-4 околна села (рачуна­јући и Севојно), а данас могу рећи да сам обишао буквално целокуп­ну територију Града Ужица, као и више од 95% суседне територије општине Чајетина, а сада полако освајам и општине Бајина Башта, Пожега…. Нисам склон флоскула­ма и беспотребним претеривањи­ма, па нећу рећи да „ниђе на свету нема оволике лепоте“, јер велика је Земљина кугла, свакојаких чу­деса постоји, али и ово што имамо довољно је да човек деценијама ужива и прикупља огромну енер­гију коју му природа несебично пружа. Шетња смирује, природа обогаћује и нема човека на кога боравак у природи не утиче бла­готворно. Мене, ни сам не знам за­што, посебно фасцинира пут до Чаковине, Јелова гора и читав тај крај, просто уживам кад кре­немо супруга и ја узбрдо и за сат и по пешачење будемо код цркве на Чаковини. Лети ту одморимо уз хладну воду, зими уз врели нес из термоса, некада продужимо до Јованове воде, а некада се врати­мо до Ковачнице, раскрснице за Гостиницу, па низ Спасовњачу си­ђемо на Теразије.

Фанстастично дрво од преко 30 метара висине. Негбина, подно Муртенице, Златибор.

На неких километар и по до Ковачнице, изнад гро­бља, са велике кривине, пуца поглед на Пожегу. Тачније, пуца поглед на густу маглу која је за­мрачила Пожегу и Лужничку до­лину. С јесени често смо се пи­тали како тај весели народ доле живи у таквој магли, која се, нај­чешће, и не подигне до вечери. А када погледаш удесно, у дну се, као на длану, виде делови Тури­це према Сињевцу и Сурдук, а из­над, у даљини Торник, Градина и венац Чиготе. И често је весела Ту­рица била у облаку, некада смо­га, а некада прашине из Сурдука, у зависности у ком правцу ветар дува. Смог у коме ми Ужичани по­одавно у хладнијем периоду го­дине живимо, престаје негде око Ибишевог гувна, некада пар ме­тара више, некада ни­же, у зависности од ат­мосферских услова и то је тако видљива ли­нија, да је изузетно не­пријатан осећај када се, корак по корак, то­не у море смога. Међу­тим, имали смо година­ма срећу да се та густа пожешка магла проби­је до нижих дела Сево­јна, или, кад је баш на­јжешће, до Кожаре, али у Крчагову и самом граду магла је била изу­зетно ретка појава. Била. До пре десетак година. И док је пожешка магла сивкаста, ова наша ужичка магла од силног смога буде масно браон боје, са сивим валером, да се, од муке, песнички изразим, та­ко да ово што ми удишемо после­дњих година, неупоредиво је горе од онога што дави Пожежане. На­равно, ово је мој потпуно лаички, визуелни приступ, немам емпири­јске податке да било шта тврдим, осим што сам јутрос на радију чуо да је у 10 сати у Пожеги била на­јнижа температура у Србији – 1 степен, док је у исто време у Но­вом Саду било 11! РХМЗ нема ста­ницу у Ужицу, па немам поуздану информацију колика је у том мо­менту температура било код нас, али сигурно не много виша него у Пожеги. Пошто смо данас пеша­чили према Златибору, кренули смо Златиборским путем и како смо стигли до Сурдука тамни вилајет је одј­едном престао и – гра­нуло је сунце! А сваки путник намерник зна стару пословицу – ко се сунца крије, боље да га није!

Не види се ниједна зграда, иако нису удаљене више од 200 метара.

Цео дан нас је, док смо одали по брдима и долинама, пркосећи хладном ветру, мило­вало сунце, а у сумрак смо кренули низбашчу и нисмо могли са верујемо када смо сиш­ли испод Сурдука, исти онај тамни вилајет од кога смо јутрос побег­ли, чекао нас је, у заседи, иза туне­ла, још жешћи, решен да нас овога пута потпуно прогута. И ево, док седим у кући и куцам овај текст, гледам кроз прозор, па сам себе ухватим да кажем, ћути, добро је, сада се црква и гимназија назиру, за разлику од пре пар дана, када се није видео ни велики прст пред носом!
Шалу на страну, нисам не­ки фанатични еколог, трудим се у свему да будем умерен и разу­ман, али ово што нам се дешава последњих година постаје забри­њавајуће. Знам да се ни верзира­нији људи не могу сложити да ли су ове опасне атмосферске појаве производ глобалног отопљавања или редовни циклуси планете Зе­мље, али то и није толико битно, крајње је време да предузмемо кораке, ако магли већ не можемо ништа, како би смањили емисију свих негативних честица.
Апсурдно, али интернациона­лизацији овог, по живот опасног феномена, допринела је – коша­ва. Тачније – одсуство кошаве. До скора безразложно надобудни Бе­ограђани нису имали проблем са загађеним ваздухом, иако се број аутомобила константно повећава, једноставно, стално је дувала ко­шава и ваздух у Београду је био скоро планински. Међутим, по­следњих, а ове године поготову, кошава све мање дува изад Бео­града и наша престоница, преко ноћи, постаде најзагађенија пре­стоница у свету! И док се пола Србије гушила у смогу, Београђ­ани нису давали ни пет банки за тај проблем, али сад кукају до не­ба.

Пролећна идила у Ужицу…

Истини за вољу, у Ужицу је по­следњих година извршена кон­верзија скоро свих котларница, што је сигурно смањило проце­нат загађености. Ипак, и по ужич­ким улицама из године у годину јури све више аутомобил, осим тога, индивидуална домаћинства и мале котларнице и даље су на­јвећи проблем (барем тако стру­ка каже, ако јој је веровати), и у том правцу морају да иду напо­ри локалне и републичке власти. Како је грејање на гас последњ­их година јефтиније, власт мо­ра наћи начин да издваја много више новца (који је ионако наш) за кредитирање и субвенциони­сање свих оних који имају наме­ру да пређу на централно греја­ње гасом, па чак и електричном енергијом. Ако могу да субвенци­онишу нове фасаде у центру, онда могу да субвенционишу и увођење парног грејања. И могу и мора­ју, јер се, на првом месту, грејање на мазут мора потпуно укинути, а на угаљ свести на минималну ме­ру. Може, наравно, свако да каже, зашто би се субвенционисали по­јединци, али, ваздух који дишемо је један, немамо други ваздух, па када можемо да се боримо про­тив дуванског дима, истина, неу­спешно, нема нам друге него да се изборимо да, се, ако је икако могуће, потпуно избаци грејање на угаљ и мазут, а зашто не и на дрва. Дао бог, Јединство је разве­ло инсталације до и најмање шу­пе у Ужицу и само треба још ма­ло креативније порадити на овом, сигурно најзначајнијем проблему и већ би се за 2-3 године видели опипљиви резултати.
Наравно, има ефекта и посто­јеће субвенционисање фасада на индивидуалним објектима, али је број субвенција мизерно мали, а и џаба нова фасада и боље изоло­вана кућа, ако се и даље користи лигнит. Ко бар једном пешке про­ђе уз Теразије ка Буару у овом пе­риоду, све ће му бити јасно. Магла направи ефекат стаклене баште и сва та силна чађ једноставно не­ма где да оде, него се слегне на кровове, на улице, аутомобиле, на нас. Зато нам и потпуно нове згра­де после само пар година изгле­дају прљаво и офуцано. Сећам се, својевремено, када је нека тури­стичка група питала вођу пута на француској ривијери, откуд су сви ти објекти нови, добили су одго­вор да објекти не да нису нови, на­против, куће су старе и по сто го­дина, него нема шта да их запрља! Нема ложења, ветар благо ћарли­ја, тако да једном постављен кров скоро исто изгледа и после сто го­дина! Ми нисмо те среће, код нас се, упркос глобалном загревању, ложи често и дуже од шест месеци годишње, па је савршено јасно да морамо користити енергенте који мало загађују ваздух.
И данас се живо сећам по­вратка са вишедневних екскур­зија нас основаца. Низ Златибор­ски пут, када угледамо Стари град, па плажу, свима у аутобусу срце брже закуца, а пјеснички располо­жени, у пола строфе прекину чу­вене „Црне лептире“, па запевају ону, која ми је, признајем, увек иш­ла на живце: „Ој Ужице, мали Цариграде“. Данас смо дошли до то­га да нам се не мили да уђемо у рођени град, већ да се окренемо и кренемо уназад. Наравно, нису само смог, дим и магла томе раз­лог, али овога пута нећу да ширим тему у правцу политике и еконо­мије.
Ради будућности, и сопствене и оних који долазе за нама, ваља нам нешто чинити и то што пре, по могућству – одмах, јер је одав­но касно. Или да сви колективно побегнемо одавде? Најближа чи­ста зона је Белу земља. Златибор је даље, постао је прескуп, а и, ба­рем у оном делу где се живи и ра­ди, по загађености убрзано стиже Ужице.

Тони Станковић (Ужичка недеља 1027, 19. децембар 2019.)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.