ЕВРОПЉАНИ И ДОМАЋИНИ НА ДЕЛУ
Ништа без решоа, џезве и турске кафе
Читам пре неки дан коментар неке Еуропљанке, како је градска власт у Ужицу направила феноменалан потез и забранила чиновницима да, као последње сељачине, кувају кафу на радном месту, већ их је натерала, као све Еуропљане, да користе аутомат за кафу… Ако ко мрзи чиновнике, то сам ја, али одмах у мени проради српски инат, зашто би икоме на кугли земаљској сметао решо и слађа, а јача, или танка, до пола шоље, рано ујутру? Решо и џезва непоправљиво смањују продуктивност? Помислих да Еуропљанки одговорим – уместо да избаце на улицу гомилу партијских магараца, које су запослили потпуно незаконито, они малтретирају службенике и не дају им да пију домаћу кафу, него морају да пију ону одвратну филтер кафу, али, ко ће се са Европом носити, одмах ће ме прогласити назадном српском сељачином…
Међутим, прочитах, сасвим случајно, на интернету, из неког градског билтена, исту ту вест, али се овога пута нису величали еуропски манири наших мудрих локалних вођа, већ се, онако по српски, величала штедљивост наших градских Домаћина… Ето, решили да штеде на струји, па увели апарате…
Тад ми је прекипело из момента преко џезве и исцурело на све стране…. Која, бре, Европа, који, бре, Домаћини… Кога, бре, замлаћујете, па ако сте ви из градског билтена сисали весла, ја нисам…
Одем код главног уредника, испричам му моје виђење ствари, он пресавије табак, пардон мејл, па упути, уредно се позивајући на Закон о доступности информацијама, писмо градском руководству, следеће садржине:
Поштовани,
молимо вас да нам, по Закону о доступности информацијама, доставите податке о НАБАВЦИ или ПОСТАВЉАЊУ аутомата за кафу. Када је био тендер, ко су учесници и ко је победио на тендеру и за колики новац. У чијем власништву су данас постављени апарати и ако нису у власништву Града Ужица, да ли закупац плаћа закуп простора и колики?
Хвала унапред.
Дакле, ствари стоје јако просто. Ако је те уређаје купила градска власт, онда је морала да спроведе тендер за набавку. Ако није купила градска власт, она је то неки предузетник поставио, али је тада морала да буде лицитација за парче ходника градске управе, такође јавно оглашена и мора се знати колика је излицитирана висина закупа градског ходника.
У противном, ако је апарат у ходнику, који је власништво државе, поставио неки случајни пролазник, питао портира, и он му рекао да може, али негде у углу, да много не смета, онда не видим разлог зашто ја не бих поставио пар апарата за хот-дог, неколико за сладолед и барем један за кокице. Има да Домаћини и Еуропљани забране уношење хране у зграду градске управе (када може забрана у биоскопу, зашто не би могла у градској кући) и посао има да цвета. Нешто размишљам, могли би у пар канцеларија да направе кафић и неколико бутика, онда нико не би ни напуштао Градску кућу и тада би продуктивност скочила до неслућених висина…
И ето, видећемо шта ће да нам одговоре, па ћемо све јавно објавити у наредном броју Недеље. Што би другови политичари рекли, хоћу да верујем да је у овом случају све урађено у складу са законом, ипак су сада реформатори на власти, не би они дозволили да се компромитују на оваквим ситницама….
А опет, искуство из 900 бројева Недеље ми говори нешто сасвим друго…
Душан Ђуровић
