ДР МАЈА ГУЛАН
Др Маја Гулан, субспецијалиста хирург онколог, бави се раком дојке. За 30 година рада на превенцији и лечењу од ове опаке болести, урадила је хиљаде операција, а својом истрајношћу допрла и развила свест код многих жена и спречила најгоре исходе.
Др Маја Гулан рођена је у Ужицу, где је завршила основну школу. У средњој школи се определила за медицину и већ тада је знала шта жели и хоће – хирургију. Након завршене средње школе, уписала је Медицински факултет у Београду и завршила га у року. Тада је имала једно дете, а друго је родила два месеца после завршетка факултета. По завршетку факултета почела је да стажира у ужичкој болници. Од 1988. године др Гулан је почела да ради на Хируршком одељењу. Недавно је напунила 30 година радног стажа у тој установи. Након годину дана од завршетка факултета, добила је специјализацију из опште хирургије и постала је један од најмлађих специјалиста са 29 година. Три године касније одлучила је да се бави хирургијом дојке и усавршавала се у том правцу. Углавном се усавршавала на Инстититу за онкологију и радиологију у Београду, а 1998. године своје усавршавање је наставила у “Medical coledge of Winconsin” у Америци. Ту је провела два месеца код професора др Алонза Волкера. Током 2008. године уписала је специјализацију из онкологије и 2010. године је положила субспецијалистички испит, а наредне године и одбранила субспецијалистички рад. Ишла је на још једно усаврашвање у Калифорнију на три недеље, у оквиру пројекта за унапређење здравља жена, које је спровело Министарство здравља Србије заједно са америчком амбасадом. Била је једна од десет жена које су учествовале у том пројекту. Учесница је на бројним различитим састанцима у земљи и свету везаним за рак дојке. Заједно са психологом Славицом Симић 2000. године основала је Саветовалиште за жене лечене од рака дојке “Јефимија”, а прошле године у децембру један је од оснивача Српског форума за рак дојке “Evropa Donna Srbija“.
Удата је, има два сина и једног унука од 4 године, са којим ужива у улози баке.
УН: Чиме се бави “Evropa Donna Srbija“ и реците нам нешто више о том удружењу?
– На Онколошком инситуту у Милану, 1993. године, професор Умберто Вероносе основао је Европску унију „Evropa Donna“, с примарним циљем да се мобилише подршка европским женама за бољу едукацију о раку дојке, за одговарајући систематски преглед (скрининг), оптимално лечење и бригу, као и повећавање фондова за истраживање рака дојке. Evropa Donna има групе и подружнице у земљама широм Европе, ради на подизању свести жена Европе о раку дојке, промовише едукацију, рано откривање, медицинску и психосоцијалну рехабилитацију, као и палијативно збрињавање. У Србији ово удружење је основано 2016. године и основале смо га Станислава Оташевић, Јасмина Лукић, Славица Симић, Весна Бонџић и ја. Суштина „Evropa Donna“ је да анимира јавност да говори о проблему рака дојке, да подстакне пацијенте да говоре о проблемима на које наилазе у процесу дијагностике и лечења, као и да искажу своје потребе. Задатак нас стручњака, који су такође чланови удружења, је да сагледа проблеме из свог угла и да сугерира на решавање истих код министарства. Циљ нам је и да подстичемо увођење нових процедура, али и лобирање за увођење нових закона, који су сачињени према потребама пацијената.
УН: “Јефимија” постоји дуго година и много тога је урадила на образовању наших жена у вези рака дојке. Какви су резултати рада “Јефимије”?
– „Јефимија“ постоји 17 година. Имала је велики утицај на регион, радило се доста на едукацији и подршци женама оболелим од рака дојке. Захваљујући раду саветовалишта, “Друштва Србије за борбу против рака – подружница Ужице”, који такође од 2004. године ради на едукацији становништва о малигним болестима и, наравно, Опште болнице и Здравственог центрa Ужице, жене нашег региона имају свест о важности превентивних прегледа. Као резултат тога имамо смањење смртности у Златиборском округу. У “Јефимији” имамо програм који је фокусиран на рад са женама којима је дијагностикован рак дојке. Тај програм почиње на Одељењу хирургије Опште болнице у Ужицу, где постоје радионице самопомоћи, које спроводе жене са искуством рака дојке, а које су прошле едукацију за самопомоћ. То се ради од 2006. године уз дозволу менаџмента Опште болнице и Здравственог центра Ужице. Након тога, жене у саветовалиштву имају здравствене и психолошке радионице, као и индивидуалну психотерапију према потреби. Све активности саветовалишта су бесплатне за кориснице. Циљ ових радионица је да оснажи жену, да повећа њено самопоуздање и самопоштовање, и да побољша квалитет њеног живота.
– Осим ових активности, које су нам примарни циљ, “Јефимија” је пуно утицала и на локалну заједницу и на Општу болицу и Здравствени центар. Морам да нагласим да смо од самог почетка рада имали њихову пуну подршку за наш рад.
– “Јефимија” већ 16 година, сваког маја, организује акцију „Цвет, који живот значи“, за прикупљање средстава у фонд „Биљана Ристановић Биља“. Биља је била наша чланица. Умрла је 2001. године због рака дојке. У једној од акција, 2008. године, скупили смо око хиљаду евра, које смо донирали болници, да би се покренуо рад на одређивању стероидних рацептора у Служби патоанатомије Опште болнице Ужице. То је анализа која је важна за одређивање терапије рака дојке. Једини смо регионални центар (ниво секундарне здравствене заштите), који ради хормонске рецепторе за рак дојке, које иначе раде само клинике. Овогодишња, шеснаеста по реду, акција биће одржана у суботу 27. маја.
– Саветовалиште “Јефимија” је имало пуно предавања и акција како у Златиборском округу, тако и у Србији. У једном моменту имали смо мрежу саветовалишта чак у 13 градова. Код нас су то били Ужице, Ариље, Пожега, Бајина Башта и Пријепоље. Та саветовалишта су радила и неко време после престанка тог пројекта. Због мог ангажовања у “Јефимији” изабрана сам за члана Републичке стручне комисије за подршку пацијентима.
УН: Где се оперишу жене оболеле од рака дојке?
– Жене код којих је постављена сумња на рак дојке најчешће се упућују прво хирургу, а онда их ми, после онколошке обраде, упућујемо на онкологију, ради добијања конзилијарне одлуке о даљем лечењу. Након тога жене бивају упућене на Хируршко одељење Опште болнице у Ужицу где постоји Одсек за хирургију дојке, где се оперишу.
– Одсек за хирургију дојке постоји од 1998. године и ја сам од тада шеф тог одсека. На одсеку сада раде три лекара, др Един Мутевелић, др Драган Дамјановић и ја. Пре тридесетак година није било толико рака дојке. Није се толико ни причало о томе, али и реално је број новооболелих од рака дојке био мањи. Сада се све више прича о раку дојке, јер је он, не само први узрок смрти од малигних болести жена у Србији, већ и у свету. Због тога се интезивно ради на едукацији о раку дојке и превенцији, односно значају превентивних прегледа и скрининг мамографије, у циљу раног откривања рака дојке, чиме се могућност лечења у неким случајевима и излечења повећава.
– Унапредили смо неке ствари. У Општој болници, када је основан Одсек за хирургију дојке, није било мамографа. Сада их има два и то један дигитални. У 2004. години смо почели да радимо реконструктивну хирургију дојке и у то време били један од четири центра у Србији који се бавио примарним реконструкцијама дојке. Због кадровских проблема сада не радимо те врсте операција, али надамо се да ћемо их превазићи.
УН: Какве се сада раде операције на дојци?
– Сада се све чешће раде поштедне операције на дојци. Поштедна операција подразумева уклањање тумора из дојке, при чему се преостало ткиво дојке штеди, уз одстрањивање подпазушног масног ткива са лимфним чворовима. Након поштедне операције је обавезно озрачивање преосталог ткива дојке. Ипак има случајева када мора да се уради и радикална мастектомија, односно да се потпуно одстрани дојка са припадајућим аксиларним лимфним жлездама. Одлука о врсти операције се доноси на основу стадијума болести, тако да је јако важно открити болест што раније.
УН: Колико је прошле године било жена са проблемом рака дојке?
– У ужичкој болници прошле године је било 120 новооктривених карцинома дојке. То су подаци из регистара Опште болнице Ужице и нису званични подаци. Када је почео скрининг за рак дојке 2008. и 2009. године откривено је око 190 новооболелих од рака дојке. Тада је више од 50 посто жена долазило у првом и другом стадијуму болести. У последње време поново се повећава број новооткривених у трећем или четвртом стадијуму болести, што није добро. Због тога апелујем на суграђанке да се одазивају позивима за скрининг мамографију. Пацијенткињама мора да буде јасно зашто треба да дођу на скриниг – да би рано открили промену у дојци, чак и када она није пипљива, већ се само види на снимку. Тада је могућност излечења скоро 100 посто. Али, када пацијенткиња дође на такав преглед, треба да буде информисана и да зна да, ако је потребно да одради још неку допунску дијагностику после скрининг мамографије, то не значи да aутоматски има рак.
УН: У којој старосној доби жене се позивају на скрининг?
– Рак дојке се најчешће јавља после педесете године. Са старошћу ризик за рак се повећава. Међутим, на жалост, та граница се све више помера, тако да све чешће оболевају и млађе жене. Скрининг који организује држава зове се организовани скрининг за рак дојке и подразумева да се позивају све жене од 50 до 69 година старости, без обзира да ли имају икакве тегобе или не. Женама од 40 до 50 година старости препоручују се мамографски прегледи на две године, уз обавезан клинички и ултразвучни преглед једном годишње.
– Веома битан је и самопреглед дојки. Свака девојка од двадесете године требало би да прегледа своје дојке сама, од 20 до 30 године да има преглед лекара једном годишње. У том узрасту се не ради рутински ултразвук дојки. Од 30 до 40 године свака жена би требала би да има клинички преглед, ултразвук и по потреби мамографију, уколико је индикује лекар који се бави раком дојке.
Препоруке око врсте прегледа и лечења рака дојке постоје на сајту Министарства здравља.
УН: Колико Ужичанке воде рачуна о себи ?
– Наше суграђанке су научене да воде рачуна о себи и углавном долазе на превентивне прегледе и пре него што примете проблем.
УН: Колика је смртност жена оболелих од рака у Србији?
– Према подацима Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“ у Србији има око 4.600 новооболелих од рака дојке годишње. Око 1.700 пацијената умре од рака дојке у Србији годишње. У Златиборском округу је у односу на Централну Србију од 2000. до 2012. године (последњи званични подаци), мања смртност од рака дојке, што је знак раног откривања.
– Суштина је открити болест што раније, јер ћемо тиме, адекватним лечењем, смањити смртност од рака дојке. Здравим стиловима живота, уредном и правилном исхраном, бављењем спортом, смањивањем стреса, моћи ћемо да мало утичемо и на превенцију, то јест на смањивање броја новооболелих.
Звездана Глигоријевић
