КОД КУЋЕ ЈЕ НАЈБОЉЕ
Вечерас ми, у полупразној Градској, пријатељ (име познато редакцији) исприча виц:
Возе Вучића по Београду службеним аутомобилом, па наиђоше на један елитни ресторан. Одушеви се Вучић, па упита возача:- Знате ли ко је власник овог лепог ресторана? – Ваш брат, председниче – одговори возач. Мало после, наиђоше поред нове зграде и Вучић поново упита шофера: – Ко ли је власник овог лепог објекта? – Ваш брат, господине председниче – опрезно одговори шофер. Недалеко одатле пажњу им привуче јарко осветљени излог нове продавнице и Вучић сав одушевљен поново упита возача да ли зна ко је власник и он му, као запета пушка, одговори исто: – Ваш брат, председниче. А на то ће Вучић, пун поноса: – Па, стварно, у овој земљи радимо само брат и ја!
Једино сам се ја насмејао фазону, види се да сам искочио из штоса, сви су се чудили како га до сада нисам чуо. Наравно, повод за ову доскочицу била је вест која је прострујала овом учмалом начађеном рупом, да је Ацин брат посетио њихово овдашње чланство. Злобници кажу да су се посебно узбудиле градоначелникова Десница и Левица, па су пожурили да што пре заврше скупштину, како би могли да посвете више времена драгом госту. Наравно, појма немам да ли је све ово тачно, можда брацо Андреј уопште није ни посетио ову (по)пушионицу, искрено, много ме и не занима, али ми је било занимљиво што сам, после ко зна колико година, чуо, мало тише испричан, виц о некоме из власти. С обзиром да имам довољно година, још увек се сећам поскочица о Титу, Доланцу, Кардељу и другим јунацима из менажерије самоуправног социјализма и добро знам да се оне причају када није баш најпаметније и најкорисније критиковати власт. Искрено, после петнaестак година назови демократије, не би човек очекивао да ћемо се поново плашити власти, али, биће да је тачна она мудрост, да се за слободу мора непрестано борити… Наравно, сад ће рећи љубитељи њихових, шта лупеташ, па управо ово што си написао је доказ да овде цвета хиљаде слободарских цветова, али, знам за јадац, нема овде ни с од слободе, а увек је било будаластих појединаца који играју за рају и занемарују тактику. Нажалост, у овом извлачењу се улога те будалетине мени заломила…
Али добро, претпразнично је време, No hard feelings…
Мене лично више је изненадила оставка директорке Биоктоша. Оно јесте да дотичну госпођу практично и не познајем, нису ме питали ни када су је постављали, па не морају ни кад иде са функције, али ми је било чудно да у данашње време неко добровољно напушта директорску фотељу. Питао сам пар људи о чему се ради, па ми је речено да су јој другови објаснили да јој ваља поднети оставку, и да је за њено место био већ виђен неко из околине, али, како ову власт бије глас да су нововарошка пета колона, избор је у последњи час пао на друга брата из славних ДСС дана. Наравно, нама аутсајдерима ван државне службе, потпуно је свеједно ко јаше на челу колоне, поготову предузећем какво је Биоктош, где паре запосленима саме капљу од ренте и то од објеката који су направљени нашим новцем, али, не могу да ту тему прескочим, поготову ових дана, када локалне ресторане закупљују партијски распоређени у та иста јавна предузећа и иритирају пореске обвезнике качењем фотки по друштвеним мрежама, свечано обучени, раздраганих лица за препуном совром… Тако то иде у Србији, кафане у које иду они који плаћају порез, упркос Новој години, зврје празне, а у онима, које посећују другови из јавног сектора, не може већ данима увече да се нађе слободно место… Причам данас са пријатељем из Београда, па коментаришемо новинске тесктове који кажу да је протеклог викенда била лудница у београдским продавницама и тржним центрима, и да би се по томе могло рећи да ће Нова година стићи само у Београд, а да уопште није заинтересована за српску провинцију, не рачунајући Златибор, који одавно и није провинција, већ практично београдска испостава, а ако евентуално кога и посети, то ће бити искључиво другови из јавног сектора, а ми остали никога не занимамо, чак ни Деда Мраза… Џаба и нови ауто пут, чак ни новогодишњи камион Кока Коле ове године не залази у српску провинцију….
То ме подсети на један штос који сам чуо пре пар дана. Срела се два пријатеља на улици, па упиташе један другог где ће за Нову годину.
– Ја код куће чекам Нову, уз мезе и телевизију, тако ми је најлепше.
– Да, у кругу породице, у свом топлом дому, романтично и лепо. Стварно је код куће најбоље. – рече други.
– Наравно, најлепше је тако – задовољно потврди први – и ти чекаш Нову годину код куће?
– Не, ја идем седам дана у Хургаду. Ол инклузив – одговори скромно други…
Е, тако и ми… Кад већ немамо где друго, онда је код куће најбоље… Додуше, за нас из надимљене провинције тзв. кућна варијанта можда и јесте прави избор, јер ако крочимо ногом напоље, и некако преживимо дужи боравак у смогу, на тргу нас може заскочити национално и жандармеријски свесни Амадеус бенд, на Златибору онај грлати брко са шеширом, што добро пева, али га грдно слушати, а, колико је мени познато, не постоји километрима далеко ни пристојан ресторан, који организује дочек, а да није турбе фолк и његова љигавија варијанта – тамбурашко хорско певање…
Празници само што нису и није време за тешке теме, али морам, јер је завладао тако жесток примитивизам, да се то више не може подносити. Примитивизам и полтронизам. Сви су савили кичму и дубоко забили главу у песак и чекају да прође. А неће проћи. Није то кијавица, па сама од себе да прође.
Ако сте заборавили, прошле године на тргу је певао отужни Жељко Самарџић, а ове тамо неки Амадеус бенд. Тако нешто, у центру града, до само пре петнаестак година није било могуће. Не, то није избор музике, како су у полемици овим поводом многе тупаџије тврдиле. То је животни став, животна одредница. Ови који владају су то. Њихово избор, њихово право. Додуше, наше су паре…
А где сте ви који имате другачије аршине у животу? Живи ли сте?
Веју, веју, пахуље, мраз по стаклу шара,
стиже нова година, а одлази стара….
Као у оном старом затворском вицу – у Србији је све супер и власт је супер, и дочек је супер, само нема црвеног мастила…
Тони Станковић (Ужичка недеља 950.)
