Kao jedan od njenih najpoznatijih izvođača, Užičanin Miloš Radovanović zahvaljuje se domaćoj javnosti, jer je u RTS-ovom izboru za „60 najlepših narodnih pesama“ pesmu „Pukni zoro“ i naslovnu temu iz filma „Montevideo, Bog te video!“, izglasala na drugo, a prema glasovima sa zvaničnog sajta, čak na prvo mesto. Odavno nije bilo zvučnijeg – „Hvala“, kome je bolje pristajalo poslovično – „Nema na čemu“, a da bih to objasnio napraviću kratku digresiju u bespuća postmodernizma.
Simulakrum je po Žanu Bodrijaru nešto stvarno bez porekla u stvarnosti, falsifikovana slika nepostojećeg originala. Njegovo svojstvo je da se postojanje realnog dokaže putem prikazivanja lažnog, odnosno falsifikata realnog, koji nije prepoznat kao falsifikat. Kao u poznatoj Borhesovoj priči u kojoj car želi da napravi savršenu kartu svog carstva, koja na kraju prekrije čitavu imperiju i pod kojom carstvo nestane, zamenjeno apstraktnim duplikatom.
Upravo to je suština tugaljivog, kvazipatriotskog sentimenta koji sobom nosi popularna pesma „Pukni zoro“. Sve u vezi s tom pesmom je lažno. Od muzičke podloge, za potrebe filmske romantizacije posleratne građanske idile u Beogradu, do „najskuplje pesme“ u neokafanskoj kulturi beogradskih fensi lokala sa sajta beogradnocu.com. „Pukni zoro“ je komercijalni fenomen iz pop kulture koji je u zaglušujućoj površnosti i poslovičnoj plitkosti srpske javnosti stekao status nacionalne pesme. Raširena u narodu, ali potpuno neukorenjena u njegovom etosu, „Pukni zoro“ je simulacija srpskog solunskog patriotizma koja se usidrila na njegovo mesto.
Razlozi njene recepcije u narodu su površni koliko je i površna više puta razobličena urbana legenda da je to bila pesma Gvozdenog puka nekadašnje Moravske divizije. „Pukni zoro“ je nacionalni trend i zavodljiva prečica za emocionalno poistovećivanje i simulovanu vezu sa tragičnim heroizmom iz Velikog rata, jer su sve druge veze pokidane. „Pukni zoro“ je danas merna jedinica, statistički prosek umnog i emotivnog napora da se u kolektivnom sećanju sačuva uspomena na to doba.
U tom smislu je pesma „Pukni zoro“ odgovarajuća za jednu vrstu neslužbene mundijalske himne fudbalske reprezentacije Srbije na tekućem Svetskom prvenstvu. Za ovakvu reprezentaciju, sastavljenu od apatičnih, prebogatih, poluzainteresovanih i otuđenih pojedinaca, pod pokroviteljstvom polumafijaške organizacije, kakva je FSS, ta pesma je pravi izbor. „Pukni zoro“ je za najpatetičniju selekciju među svim srpskim kolektivnim sportovima, sasvim prikladan nivo zahtevnosti da se odgovori na nacionalni poziv.
Koliko je površan patriotski sentiment pesme „Pukni zoro“, toliko je površna, i pre svega pogrešna, motivacija da se Kostarika mora pobediti jer je prva priznala Kosovo; ili ratna retorika pred meč sa Švajcarskom zbog albanske emigracije u njenim redovima; ili mentalna priprema pred utakmicu s Brazilom, na bazi revanšizma zbog šiptarsko-nemačke zavere otelotvorene u Feliksu Brihu. Za takvu navijačku psihologiju, „Pukni zoro“ je odgovarajuća motivaciona melodija, bilo da odzvanja posle ponoći sa preskupih splavova ili sa stadionske tribine.
Aleksandar Divović (Užička nedelja 988)
