Као један од њених најпознатијих извођача, Ужичанин Милош Радовановић захваљује се домаћој јавности, јер је у РТС-овом избору за “60 најлепших народних песама” песму “Пукни зоро” и насловну тему из филма “Монтевидео, Бог те видео!”, изгласала на друго, а према гласовима са званичног сајта, чак на прво место. Одавно није било звучнијег – “Хвала”, коме је боље пристајало пословично – “Нема на чему”, а да бих то објаснио направићу кратку дигресију у беспућа постмодернизма.
Симулакрум је по Жану Бодријару нешто стварно без порекла у стварности, фалсификована слика непостојећег оригинала. Његово својство је да се постојање реалног докаже путем приказивања лажног, односно фалсификата реалног, који није препознат као фалсификат. Као у познатој Борхесовој причи у којој цар жели да направи савршену карту свог царства, која на крају прекрије читаву империју и под којом царство нестане, замењено апстрактним дупликатом.
Управо то је суштина тугаљивог, квазипатриотског сентимента који собом носи популарна песма “Пукни зоро”. Све у вези с том песмом је лажно. Од музичке подлоге, за потребе филмске романтизације послератне грађанске идиле у Београду, до “најскупље песме” у неокафанској култури београдских фенси локала са сајта beogradnocu.com. “Пукни зоро” је комерцијални феномен из поп културе који је у заглушујућој површности и пословичној плиткости српске јавности стекао статус националне песме. Раширена у народу, али потпуно неукорењена у његовом етосу, “Пукни зоро” је симулација српског солунског патриотизма која се усидрила на његово место.
Разлози њене рецепције у народу су површни колико је и површна више пута разобличена урбана легенда да је то била песма Гвозденог пука некадашње Моравске дивизије. “Пукни зоро” је национални тренд и заводљива пречица за емоционално поистовећивање и симуловану везу са трагичним хероизмом из Великог рата, јер су све друге везе покидане. “Пукни зоро” је данас мерна јединица, статистички просек умног и емотивног напора да се у колективном сећању сачува успомена на то доба.
У том смислу је песма “Пукни зоро” одговарајућа за једну врсту неслужбене мундијалске химне фудбалске репрезентације Србије на текућем Светском првенству. За овакву репрезентацију, састављену од апатичних, пребогатих, полузаинтересованих и отуђених појединаца, под покровитељством полумафијашке организације, каква је ФСС, та песма је прави избор. “Пукни зоро” је за најпатетичнију селекцију међу свим српским колективним спортовима, сасвим прикладан ниво захтевности да се одговори на национални позив.
Колико је површан патриотски сентимент песме “Пукни зоро”, толико је површна, и пре свега погрешна, мотивација да се Костарика мора победити јер је прва признала Косово; или ратна реторика пред меч са Швајцарском због албанске емиграције у њеним редовима; или ментална припрема пред утакмицу с Бразилом, на бази реваншизма због шиптарско-немачке завере отелотворене у Феликсу Бриху. За такву навијачку психологију, “Пукни зоро” је одговарајућа мотивациона мелодија, било да одзвања после поноћи са прескупих сплавова или са стадионске трибине.
Александар Дивовић (Ужичка недеља 988)
