BERBERIN – MIODRAG RADOVANOVIĆ
Na Rakijskoj pijaci više od pet decenija postoji berberska i frizerska radnja. Nekad učenik, a sada vlasnik te radnje, Miodrag Radovanović Mijo, kao da je zadržao duh vremena u tom prostoru. Kao nekada, dočekaće vas stojeći, uvek doteran, obrijan i sa frizurom koju ne menja decenijama. A kada se uđe unutra zidne pločice na kojima vise dva velika ogledala. Ispred njih stare berberske stolice, ali u odličnom stanju, sa naslonima za glavu. Kada mušterija sedne da može da nasloni glavu kada se brije. Tu su stolice za mušterije koje čekaju i drveni stočić. Iz te prostorije, koju deli zavesa, ulazi se u manju prostor, gde su dve podne kadice, stolica, a pored stolice fino složeni peškiri i instrumenti za pedikir. U tim kadicama Mijo uspešno otklanja naslage na petama, kurje oko, naslage od žuljeva, sređuje srasle nokte.
I Mijo i njegova koleginica Rada Minić predani su svom poslu – šišanju. Dok on makazama obigrava oko mušterijine glave, koleginica mašinicom sređuje drugog. Malo makazama, malo trimerom oblikuje frizuru, a zatim finiš radi brijačem po vratu. Zadovoljna mušterija ustaje i kaže: „Godinama dolazim i nikada ga neću promeniti“.
Seda Mijo i skromno kaže da nema tu šta o njemu puno da se piše. A onda na ulazna vrata dolazi žena sa dečakom od desetak godina i pita ga da li može detetu da sredi kurje oko. Mijo odmah ustade, kao da mu je dvadeset godina, i reče dečaku da ode iza zavese. Uđe i on za njim i samo posle nekoliko trenutaka eto i Mija, a i dečaka. Rešen problem, a dečak, očigledno srećan, izađe.
– Još 1966. godine sam došao u Užice. Živeo sam u okolini Požege i tu sam viđao ljude u berbernicama, a oni koji su radili nosili su lepe košulje, kravate, ali češće leptir mašne. Meni se to jako sviđalo. I moj otac je povremeno brijao i šišao. Znao sam ponekad da od njega ukradem brijač, da odem iza kuće da se brijem, a još ni bradu nisam imao. Tako sam malo uz oca učio zanat, a onda sam i kod požeškog majstora berberina Steva Starčevića povremeno išao na zanat. Imao sam možda 24 godine. Mnogo sam šišao i brijao u vojsci. – seća se Mijo.
Nije prošlo mnogo, ubrzo je došao u Užice.
– Došao sam 1966. godine. Završio sam tadašnji ŠUP, jer nisi mogao da radiš bez završene srednje škole. Moj prvi posao je bio kod Dragana Tupajića, koji je imao radnju kod Stojića dućana. Posle godinu dana prešli smo ovde. Kada je umro, ja sam nastavio samostalno. Tada su se u Užicu ovim poslom bavili Dragan, Slavko, koji je imao radnju između Stojića dućana i Rakijske pijace, Tomo i ja. Imalo se posla da su mušterije čekale u redu napolju. Od tada intezivno radim, od jutra do mraka – rekao je Mijo.
Nekada je, skoro dvadeset godina, vešto brijao mušterije brijačem, ali sada, kako kaže, više se ne bi usudio.
– Za to je potrebna veština. Brijanje brijačem to možda još uvek radi Slavko, a za sebe ne mogu da tvrdim. Naoštriti brijač, a onda brijati, kao i šišati ručnom mašinicom je prilično teško. Prvo se od kaiš oštri brijač, pa onda od ivicu mog dlana, mušterija se dobro nasapunja da mu odmekne brada i onda tek ide brijanje. Zato bi mi sada možda trebalo vremena do petnaestak minuta. Naučiti da se obrije čovek bila je prava umetnost. Ako bih samo malo pogrešio ugao, posekao bih čoveka – priča Mijo.
Imao je razne mušterije. Kaže da mu je jedan sudija, sada pokojni, dolazio dva puta dnevno da se brije. Dolazili su i opštinski funkcioneri i direktori. Nekada Balša Govedarica, a danas Tihomir Petković.
– Nije bilo uzrasta koji nije dolazio. Od beba pa do čoveka koji jedva hoda. Nekada su se nosile ravnije frizure, tarzanke, a sada šišam kako ko voli. Iako pratimo trendove, primetio sam da muškarci uglavnom traže da ih šišam na ćelavo. Imaju te neke pečurke frizure, za koje pomislim da nikada ne bih položio ispit da sam tako šišao. Ipak, sa ručne mašinice i brijača, nije se brzo prešlo na ove električne. Prvo su bili žileti, pa onda ovi umeci. Sada se skoro svi sami briju, pa i šišaju, mada još uvek imam starih mušterija. A ja ću ih šišati sve dok budem mogao da dolazim na posao – kaže Mijo i dodaje da šiša i ženske frizure, ali samo ove kraće frizure.
Inače, seća se kada se na Rakijskoj pijaci snimao film Užička republika. U sećanju mu je najviše ostala scena kada dečak traži hleb od pekara.
– Tu odmah je bila ta trafika gde se u filmu, kao u pekari prodavao hleb. A onaj naš glumac, onaj mali, pita pekara je li sav hleb njegov. Tu je bila i neka vaga i naša radnja. Eto, to je nekada samo postojalo ovde. Prođu jedna ili dvoja kola, a uglavnom se igrao fudbal – opisao je naš sagovornik tadašnji izgled Rakijske pijace.
Bilo je nekada i više druženja.
– Imali smo zabave Udruženje zanatlija na „Turistu“, a i u nekadašnjoj kafani „Pariz“. Svako je donosio ko je šta imao, neko pršutu, neko rakiju, čak i televizor kao neku nagradu. Jednom sam i ja dobio taj crno-beli televizor – kaže Mijo, koji je i dva puta učestvovao na takmičenjima frizera u pozorištu.
Frizerske radnje su uglavnom bila mesta gde su se prepričavali razni događaji, pričale šale. Ipak, Mijo kaže da nije mnogo učestvovao u tim gradskim tračevima, pa ni danas.
– Dolazili su i dolaze razni ljudi. Ja ih lepo i kulturno uslužim, i oni odu zadovoljni, bez ikakve zamerke.
Kroz njegovu radnju je prošlo pet-šest učenika i učenica, od kojih su se neke udale, a neki su nastavili da se bave ovim zanatom. Sada, kaže on, ne bi smeo nikome dati brijač u ruke.
Naš sagovornik je vrstan pedikir, ali, veli on, ne u smislu lepote, već u medicinske svrhe.
– To sam naučio od bivšeg gazde, koji je nekada išao u Beograd na obuku. Sada kod mene dolaze ljudi koji imaju problema sa nogama, a ne zbog lepote. Čak i neki doktori šalju svoje pacijente, a jedan dovodi i svoju majku – rekao je Mijo.
Kroz preko pet decenija postojanja, u radnji su se dešavale mnoge anegdote, ali jedna je ostala u dobrom i u Mijovom i Radinom sećanju.
– Prošlo je možda 15 godina od tada, kada je u radnju ušao jedan naš mladić, koji je živeo u nekoj stranoj državi. Prvo je tražio da zakaže, a kada smo mu rekli da ne zakazujemo, tražio je pun tretman. Kažem da uđe tamo iza zavese, gde se nalazi prostor za pedikir. Mislili smo da želi i pedikir, i šišanje i brijanje. Rekla sam mu da sedne i napunila sam kadicu vodom, a onda izašla da završim nešto u radnji. Mislila sam da će staviti nogu u kadicu. Nije prošlo mnogo, a on se pomoli otuda i kaže:“Ja se izvinjavam, ali ja stvarno ne znam kako da pokvasim glavu. Ja hoću, ali ne znam kako?“ Mijo i ja se pogledamo, a taj mladić nam pokazuje kako je kleknuo i pokušava da pokvasi glavu u kadici. Pitam ga o čemu se radi, a on objasni da hoće da se šiša. Onda mu objasnimo da smo mi mislili da on hoće prvo pedikir, pa brijanje i šišanje, a on kaže da je hteo samo šišanje. Počeli smo svi da se smejemo – sećaju se rado Mijo i Rada.
Bila je i anegdota kada je jedan njihov prijatelj uleteo sav usplahiren u radnju, a onda gledajući u Mija, počeo da viče:“ Joj, što mi je milo!“, pa naručio piće iz kafane za sve u radnji. Pitali su ga šta je bilo, a on ispriča kako je tu jedan njihov komšija mu ispričao da je Mijo umro, pa čak i da sprema da ponese kafu i sveću na saučešće.
– „E, ne volim kada me neko laže, ali ovog puta volim što me je slagao“, rekao je taj prijatelj. A taj komšija, umro je, voleo je stalno da se šali, i imao je dosta smisla, naročito za crni humor. Tako sam mu i ja došao na red. Ali, niko se nije ljutio na njega, jer on je bio takav. Inače, nekada je bilo lepo druženje ovde u komšiluku. Ja ovde, tamo trgovac, onde pekar, i svi smo znali da izađemo zajedno na piće, a kada je bilo potrebno da se da se nekome u selu kupe šljive, svi smo išli. Danas da jedva stignem da upoznam komšiju, jer se vlasnici lokala menjaju svaki čas. Taman ga upamtim fizički, a onda dođe neki novi. Samo nas nekoliko se ovde održalo – rekao je Mijo.
I dok mu dolazi baš jedan od komšija i zove ga na piće, Mijo ustade i pozdravi ga.
– Uvek me pitaju, kako mogu da svaki čas ustajem i da sedim. A ja to radim nesvesno. Navikao sam tako. I još uvek dolazim rano i radim do mraka, iako sam u penziji. Ne znam šta bih radio kući – rekao je na kraju Mijo.
Inače, Mijo je srećno oženjen i ima sina i ćerku.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 988)
