Реална фикција

- Те неке ствари су приписане детаљима, али са ликовима који су измишљени - Моје колеге и ја виђамо стварно свашта и на дневном нивоу толико тога негативног, да је то невероватно. Људи са којима радим ме подржавају и то у великој мери - Колеге су ме подржале, јер сам фактички у њихово име проговорио -

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: ИНСПЕКТОР И ПИСАЦ МАРКО ЈАШОВИЋ
У Народној библиотеци у Ужицу недавно је представљена нова књига Марка Јашовића „Вунене чарапице“ која је, како сам аутор каже, фикција једне реалности. Књига је изазвала велику пажњу, јер је аутор из свог искуства, као службеника ужичког МУП-а, приказао и ону страну живота, која се најчешће не види.
Марко Јашовић је рођен у Пећи 1984. године. Од свог рођења живи у Ужицу, где је завршио основну и средњу школу. Након завршетка Више школе унутрашњих послова, а потом и Полицијске академије у Београду, од 2007. године ради као криминалистички инспектор. Од 1. јануара 2009. године је шеф Одсека за сузбијање општег криминала у Полицијској управи у Ужицу. Почео је са писањем неколико година касније. Истовремено бави се трчањем маратона, а, кад му време дозволи, бави се и цртањем.
Прву књигу са девет прича, под именом „Три сата после поноћи“ објавио је 2016. године, а потом је наредне године објавио допуњено издање са још три приповетке, међу којима је и његова прва приповетка коју је написао „Паралелни свет“. Књига „Три сата после поноћи“ изазвала је велику пажњу и представљена је на Сајму књига, као и сам аутор, а затим је била промоција и у библиотеци. Око две године писао је нови роман „Вунене чарапице“, чија је промоција била 19.09.2019.

УН: Како је дошло до тога да почнете да пишете књиге?
– С обзиром да обављам професију инспектора за криминална дела, свакодневно се сусрећем са различитим људским судбинама, најчешће трагедијама и буквално имам ту „привилегију“ да сагледавам оно што већина људи не види, а то је наличје живота. Невидљиво, али надохват руке. Људи се не обазиру на туђе животе и судбине, у смислу да их не интересује како ко живи и са каквим се проблемима ко носи. Мени сви ти проблеми промичу пред очима као на траци и свакодневно сам изложен тим негативним утицајима. Хтео или не, они имају негативан утицај на мене. Често се нагледам којекаквих ствари током свог радног дана и након сагледавања свега тога, морам да одем кући и да се видим са себи драгим људима, вољеним особама, и да се правим као да се ништа није десило. Другим речима, бављење туђим проблемима ствара код мене фрустрације, посебно зато што их је толико, да не стижем да се бавим својим проблемима. Искрено сам се уплашио за себе и своју безбедност, и нисам имао са ким то да поделим. Скувао сам кафу и сео написао ту моју прву причу. Наравно, фикцију, али са детаљима који су ослоњени на реалност. Причу сам дао да погледа мој професор српског из средње школе Станиславу Тодоровићу и још неким особама из мог окружења. Ефекат је постигнут, јер сам добио подстицај да пишем даље. Тако сам кренуо. И од малих ногу читам књиге, а љубав према читању књига сам наследио од мојих родитеља и некако је то морало да из мене избије. У ствари, писање се јавило као потреба и сада сам увидео да без писања у ствари не могу, јер када год се осећам меланхолично или депресивно, пишем или трчим, ређе цртам. Писање се наметнуло као мој главни и примарни вентил.

УН: Те Ваше приче су истините?
– Те неке ствари су приписане детаљима, али са ликовима који су измишљени. Свој извор су имале у нечем стварном, са нечим са чим сам се сусрео. Приповетке су реална фикција. Књига обилује детаљима, а детаљи су поприлично уверљиви, јер сам те неке ствари морао да видим како бих их описао, јер у супротном бих морао да имам бујну машту. Само сам те неке ствари које сам прошао у етапама свог живота, како приватно тако и службено, приписао људима које сам измислио и исто тако догађајима који нису били стварни. У суштини, реално сам преточио у имагинарно. Зато књига поставља доста питања без одговора, али даје неке одговоре на питања које нисмо себи поставили. Тако да је то опет реална фикција.

УН: Од куда назив „Вунене чарапице“?
– Има изрека да је највећа варка ђавола што убеђује људе да не постоји. Вунене чарапице, када неко помене, топао су израз, асоцирају на породицу, сигурност, али у овом конкретном случају, вунене чарапице су све сем сигурности, безбрижности и среће, јер је зло привлачно, а његову суштинску опасност схватимо тек када буде учињено. Нас генерално привлаче ствари које су сјајне и бљештаве, а с друге стране, њихово је наличје то што гребе. Стога, вунене чарапице не треба доживљавати као нешто што је добро, већ као црвену лампицу, аларм. Књига мора да се прочита, да би се схватило због чега баш вунене чарапице.

УН: Како на Ваше писање реагују колеге и старешине?
– Малопре сам поменуо да обављамо професију која је веома стресна. Моје колеге и ја виђамо стварно свашта и на дневном нивоу толико тога негативног, да је то невероватно. Људи са којима радим ме подржавају и то у великој мери. Због чега? Сви ми имамо своје личне проблеме, па и ми који обављамо полицијски посао, поготову ми у криминалистичкој полицији. То чега се нагледамо акумулира се у нама. Фридрих Ниче је једном рекао:“Уколико дуго гледате у понор, понор почне да гледа у вас“. Ја бих додао да понор почиње да нас увлачи ка себи. Немамо превише времена да се бавимо собом, јер овај посао који обављамо је превише захтеван. Не бавимо се собом из разлога што се бавимо туђим трагедијама и недаћама, а то полако узима маха, јер се временом границе између службеног и приватног бришу. Немогуће је остати хладнокрван према нечему што смо доживели и видели. Често међусобно кроз црни хумор измењујемо та нека искуства која смо силом прилика морали да прођемо. Али, исто тако, често немамо прилику са неким да разговарамо, јер са свим тим страхотама морамо сами да се боримо. Не желим ништа што је лоше да држим у себи из простог разлога што нас највише боле речи које нисмо изговорили. Оне су попут канцера, тињају и ескалирају у тренутку када ми то најмање желимо и очекујемо. Зато сматрам да је најбоље записати их или испразнити се кроз те приче или претрчане километре. Тако су те моје књиге настале, управо зато што сам се дрзнуо и скупио храбрости да о томе проговорим и да то избацим међу све остале. Колеге су ме подржале, јер сам фактички у њихово име проговорио. Књига је резултат тога, па и цртеж на насловној корици није уопште весео – или треба да одбије или привуче. Нема средине.

УН: Очигледно је писање Ваша страст, па и цртање. Одакле онда полицијски посао?
– Ја као да сам рођен са оловком. Требало је да упишем средњу Уметничку школу и то у Пећи, јер тада таква школа није постојала у Ужицу. У Пећи зато што би ми бар са те финансијске стране било лакше. Међутим, када сам уписивао средњу школу то је била 1999. година. И НАТО бомбе су одлучиле уместо мене. Зато сам се одлучио да се бавим нечим другим, а то је овај посао који сада радим. Имао сам пред собом две дечачке љубави и рат је одлучио уместо мене. Из хобија сам често цртао и временом, да ли у недостатку воље и мотивације, скоро да сам престао да цртам. Овај цртеж сам нацртао пре годину дана. Некако сам ту потребу за стварањем преусмерио ка писању. Можда се неком неће свидети то што пишем у књизи, али то није мој проблем.

УН: Да ли сте задовољни како је прошла промоција књиге пре неко вече?
– У живот приступам са минималним очекивањима. Сматрао сам да та промоција треба да буде природан след догађаја након писања и искрено протекла је дивно.

УН: Атлетика, односно маратон је још једна Ваша велика љубав?
– Цео живот се бавим рекреативно спортом, а дугометражно трчање сам открио 2015. године. Тада сам истрчао свој први маратон и то Београдски маратон, и тада сам био потпуно физички неприпремљен. Уопште нисам био у тој тркачкој материји коју сам временом упознао. Али, маратон сам истрчао. То је било 42 км агоније и од тада сам променио нека гледишта на живот. Заволео сам трчање исто као писање, јер ми помаже да се одржим виталним и да чврсто стојим на ногама када идем кроз живот. Потом је уследио други и трећи маратон… До сада сам истрчао пет Београдских маратона, па Љубљански, Загребачки, Новосадски. Идуће седмице поново идем у Загреб на маратон. Некако сам трчање доживео као циљ, док ми је у претходном периоду било средство да се изборим са свим што ме мучим. Некако нисам био за фитнес, који је данас спорт помодарства. Трчањем се бавим јер га искрено волим, а не зато да бих изазвао дивљење пред другим, мада није мала ствар истрчати 42 км. Осећам се спокојно кад одем сам да трчим у природи и уз музику.

О књизи

Ужички писац Слободан Ристовић је говорио о књизи на промоцији.
– О загађености људских нарави, данас је непожељно говорити, чак и када тај ојад поприми широко прогромље људско… Марко Јашовић, „службеник“ нарочитих послова, као усамљени ратник прти свој пут преко „Проклетија“ не би ли сачувао част људима и служби, где за хлеб зарађује. И овај роман, као и његова претходна књига „Три сата после поноћи“, покушава да нам обрише менталне крмеље са очију и отвори их, да би бар кроз њих светлост нам у душе улио, јер осећа се немио задах цивилизације, која разједа сваку срчику и здравац у човеку. Бавити се тим проблемом на књижевни начин, треба имати скоро исту храброст, вештину и помоћ божију, као и бити у магли бојних поља… Марко Јашовић, психолог душевних ожиљака и самоглавих поремећеника, поново се упутио међу оне који су постали цеђ зла и саможивости. Саможивости су пре свега јагма за ситошћу, глад која напредује у изелости сваке врсте. Узалуд је гладним очима хлеб из пекаре износити. Данас су сва поднебесја погодна за развој те болести…Ући у ову књигу, значи погрешити улаз, наћи се у стану избеглих станара. Данашњица је превара на помолу. Живи смо онолико колике су моћничке потребе. Постајемо некатегорисана бића, бивши подаци неке још старије статистике. „Нисам луд… Само ми треба нешто за смирење“. Ово је упозерење са почетка романа… Јашовић са изузетном пробраношћу бира учеснике ове чемеријаде, која се може препричати слободним нагађањем несрећа, стида, срама и других поруга. Он је свестан настанка социјалне несигурности, која је постала плоднија од свих Панонија, Шумадија и Семберија… Роман Марка Јашовића је наш судар са стварношћу и наша могућност да се са собом суочимо и победимо. То је наша нада, да постоје неки људи и неки видици, неки развигори у природи и родни куршуми, који ће нас одбранити од злотвора… – рекао је између осталог Слободан Ристовић.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1022)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.