MILOŠ NIKOLIĆ – ŽIVA VATRA
Još od malih nogu Miloš Nikolić, pevač grupe „Živa vatra“, pokazivao je veliku sklonost ka muzici. Kako kaže, rođen je u muzičkoj porodici. Njegov otac Milan Nikolić je stari muzičar, tako da se u porodici stalno sviralo i pevalo.
– Muzika je bila, a i sada je zastupljena. Od kada znam za sebe pevam i ostala mi je ta preokupacija pevanjem, mada sviram par instrumenata. U školi sam uvek bio u vrhu školskih pevača, još onda sam znao čim ću se baviti – rekao je Miloš.
Kada je imao oko deset godina krenuo je u KUD Sevojno, u okviru koga je radila muzička škola.
– Moj brat Nikola i ja smo pohađali tu muzičku školu i tu smo dobili prve osnovne muzičke korake, upoznavanje sa notama i slično, Tada sam počeo da sviram harmoniku. Ta škola u KUD-u je trajala dve godine. Posle toga sam nastavio da sviram klavijaturu, pošto ih je i otac svirao. Kada otac dođe sa vikenda i donose instrumente kući, brat i ja smo koristili svaki momenat i svirali. To je bilo početkom osamdesetih godina. Žao mi je što nisam išao u muzičku školu u Užicu. Nije imao ko da nas iz Sevojna vodi u Užice, jer je otac bio uglavnom na putu, a majka je radila u Valjaonici. Nikola i ja smo jedan drugog vukli u tim muzičkim koracima. Imali smo zaista, a i kasnije se pokazalo, tog talenta i verovatno bi se moj životni put drugačije razvijao da sam išao u muzičku školu. Izvukao sam iskustvo iz toga, pa smo supruga i ja naše oboje dece, Mariju i Matiju, upisali u muzičku školu. Sada su u srednjoj muzičkoj školi i nadamo se da će upisati akademiju. Nisam pogrešio, i vidim da je to mogao biti moj put – rekao je Miloš i poručuje svim roditeljima da treba da pokažu interesovanje za decu i ne smeju da kažu da nemaju vremena.
Tokom 1993. i 1994. godine u KUD-u je Miloš uporedo sa klavijaturom i harmonikom svirao i gitaru. Sa bratom je imao bend „Džoni M.“, u kome su svirali gitare.
– Imali smo puno nastupa u lokalima, na moru i u sklopu tadašnje KPZ imali smo više nastupa u Užicu. Gitaru sam mogao bilo gde da sviram i takvo je društvo bilo. Ko je svirao gitaru, uvek je privlačio pažnju, a ta pažnja mi je prijala. Moja supruga Slavica mi kaže da zbog te pažnje koju imam od publike, uživam na koncertima. I u tom periodu u KPZ pojavila se jedna ekipa, koja se nazvala „Hajd park“ i asocirala je na park u Londonu, gde svako može da dođe i i drži govore kakve hoće. Žao mi je što ta ekipa nije dugo tarajala, jer smo imali jake tekstove i pesme, pogotovu što je to bilo u ratno vreme. Ti tekstovi su najviše govorili o tim problemima. Svi smo se užasavali tog rata, tih ljudskih i porodičnih tragedija, koje su pratile rat. Sve su to bile autorske pesme i imam dosta pesama iz tog perioda koje nisu objavljene, mada ima i mnogo objavljenih. Pesme su uglavnom bile za krug rođaka i prijatelja. I danas se neke te melodije provlače kroz „Živu vatru“ i kroz ono što Nikola radi. Nismo imali neku tada karijeru, ali je bilo lepo vreme i ponosan sam na taj neki rad. “Hajd park“ je imao par zapaženih nastupa tokom 1992. i 1993. godine. Svirali smo na gitarijadi u Čačku, a nakon toga, članovi benda su krenuli svako svojim putem, uglavnom muzičkim – seća se Miloš.
On kaže da je najznačajniju ulogu za njegovu karijeru bila grupa „ Živa vatra“.
– Dobio sam poziv da budem njihov član krajem 1993. godine. Pre mene pevač im je bio moj brat Nikola, a on je dobio poziv za vojsku i trebalo je neko ko će da nadomesti njegovo mesto. Tako sam se ja priključio ekipi. Uradili smo jedan album. Narednih četiri godine „Živa vatra“ je imala dosta nastupa sa poznatim grupama poput „Osvajači“, sa „Zabranjenim pušenjem“, „Galijom“, a naše pesme se vrtele po radio stanicima. Osećali smo se kao pravi rok bend i naš album „Ljubav nema granica“ je prošao lepo. Posle tih četiri godine jednostavno je došlo do zastoja – kazao je naš sagovornik i dodao da su u to vreme jedino imali problem sa bubnjarem, jer su bubnjari u to vreme bili retki. Tadašnji bubnjar Zlatko je zbog privatnih obaveza prestao da svira u „Živoj vatri“.
Umesto Zlatka, došao je Marko Milojević, koji je bio u „KV Femili“ radio sa članovima „Žive vatre“, ali je došlo do nekog zasićenja.
– Uvek je postojala želja da se „Živa vatra“ obnovi i 2011. godine priključio nam se Vlade Stojić kao bubnjar, a ostali su Vlade Starčević, Boris Borisavljević, Vlade Tošić i ja. Uradili smo jedan lep album sa osam pesama. Za većinu smo uradili video klipove, a za neke i spotove. Jedino nam je nedostajalo, i to smo shvatili malo kasnije, više živih nastupa. Ipak, nadoknadili smo ih nastupima od Beograda, Požarevca i drugim gradovima po Srbiji. To prvo okupljanje 2011. godine je bilo kod Bojana u studiju, gde smo i snimili album. „Živa vatra“ ima dosta balada, ali dosta sviramo i brzu muziku. Tekstove i muziku piše Mihailo Radović, a kao bend na osnovu toga radimo aranžman. Od te 2011. godine snimali smo kod Bojana u studiju svih 11 pesama i našle su se na top listama u Srbiji, a osam ih je bilo u samom vrhu. Tematika naših pesama uglavnom je ljubavne prirode i ostaćemo na tome – kaže Miloš.
Miloš je posebno ponosan na organizovanje humanitarnih koncerata.
– Kada su bile one velike poplave, kada je cela Srbija skočila na noge i kada se pokazalo koliko možemo biti jedinstveni, i mi smo organizovali koncert užičke rok scene. Učestvovalo je 16 bendova i imali smo oko 6 sati svirke, Svi bendovi su nastupali od po 20 minuta do pola sata. Ipak, pokazalo se da kod takvih koncerata treba odmah reagovati, jer smo ga, zbog tehničkih uslova, organizovali tek sedam dana kasnije, pa, iako je koncert bio lepo posećen, mogao je i bolje prođe, da smo ga samo malo ranije organizovali. U leto 2016. godine pokrenuli smo humanitarnu akciju „Užice – bebi fest“, koja je medijski dobro propraćena. Cilj nam je bio da dečije odeljenje, odeljenje ginekologije i ortopediju opremimo posteljinom. Kao koncert nije bio mnogo posećen, ali naš bubnjar Darko Jović, koji je bio i inicijalna kapisla akcije, uspeo je da okupi preko 50 orkestara, i narodnih i trubačkih, i rok grupa, koji su dali novac za tu akciju. Uspeli smo da skupimo oko 180.000 dinara, koje smo dali za jastuke i posteljinu. Drugi deo akcije je bio vezan da dušeke. Tada su nam se javili donatori iz Austrije, koji su čuli za naš festival i svojim učešćem pomogli bolnicu sa dušecima i krevetima. Ponosni smo na taj deo akcije – rekao je Miloš i najavio mogućnost organizovanja nove humanitarne akcije.
Iako „Žive vatre“ trenutno nema na sceni, ipak su veoma aktivni.
– Počeli smo da radimo jednu pesmu u duetu sa Dejanom Petrovićem. Mi smo svoj deo odradili i čekamo njega, koji zbog obaveza malo kasni. Takođe, radićemo spot. Cilj „Žive vatre“ je da sledeće godine održimo neke koncerte po celoj Srbiji. A ovako, svako od nas se bavi profesionalno muzikom. Ja radim u klubovima, radim i veselja i stalno imam posla, i kao pojedinac i sa prijateljima iz Beograda. Meni je bitno da pevam, nije važno koja vrsta muzike. Zadovoljan sam celom tom pričom. A pevam sve, ali uvek gledam da provučem rok, jer tu se najbolje snalazim. To je možda moja razlika od ostalih i vidim da ljudi vole to. Voli narod uglavnom taj eks ju rok. Vraća se ta muzika ponovo, pa i stara narodna muzika. Najviše volim kada svojim nastupom širim emocije, bilo da nasmejem ili razveselim, pa čak i rasplačem goste. Jednostavno, volim kada muzikom diram ljude u srce – rekao je Miloš.
Lično Miloša porede sa nekim svetskim i našim rok pevačima.
– Ali najjače poređenje je bilo moje ćerke na pismenom sastavom, gde me je predstavila, u stvari, napravila prelaz iz Bon Žovija u Miroslava Ilića. Znam da je moja porodica ponosna na ovo što radim i to mi je najdraže. Mnogi me porede sa raznim muzičarima. Jednom na Zlatiboru smo svirali Nikola i ja i to pesmu Bore Đorđevića. Pogledamo ka prozoru a sa druge strane stoji lično on, gleda u nas i sluša nas. Podigao je palac u vis, što nam je mnogo značilo – kazao je Miloš.
Inače, Miloš ne bi nikada nastupio na nekom muzičkom rijalitiju, kao što je to učinio njegov brat Nikola. Mada, imao je jedan nastup u sličnom takmičenju na TV Pinku 2006. godine, kada je stigao do polufinala pesmom „Odlazi“ od Bijelog dugmeta.
– Nisam pristalica rijalitija, možda bi se dobro snašao, ali s obzirom da radim i imam posao u Valjaonici aluminijuma, a pomažem i mojoj Slavici u poslu, ne bih imao vremena za to. Ne nalazim se u toj priči, dovoljno mi je ovo. Veoma mi je bitna podrška porodice i zadovoljni su mojim uspesima – zaključio je na kraju Miloš.
Zvezdana Gligorijević
