UOČI KONCERTA DRUGA LUKASA
5. novembar 2017. Neću sutra dobiti 5.000 dinara. Nisam penzioner. Kako nisam penzioner, ne mogu psovati Vučića da mi je ukrao deo penzije. A nije mi ni smanjio platu, jer nisam zaposlen kod države. Neću ići na koncert Aca Lukasa, jer ne znam ama baš nijednu njegovu pesmu. A i kako ću je znati kada ne idem u „objekte“ gde se čuje ta „moderna muzika“, niti gledam tv stanice koje emituju turbo folk. Ako ćemo pošteno, ne da ne gledam tv stanice sa kulovskom muzikom, nego poslednjih godina skoro da i ne gledam televiziju. Pa, kako ne gledam teve, onda, logično, nisam ni gledao intervju Brankice Stanković sa Vučićem. Tačnije, nikada u životu nisam gledao Vučića duže od par sekundi, koliko treba da se promeni kanal. Samim tim, lako je zaključiti da nisam član SNS-a. Niti SPS-a. Onih Ljajićevih fantoma, tek nisam. Ne samo da nisam član neke od vladajućih stranaka, nego nisam član ni opozicionih stranaka. Možda će neko pomisliti da me politika ne zanima, ali, svako ko me poznaje, zna da sam za društvene prilike itekako zainteresovan. Uprkos tome što me politika zanima, ne samo da nikada nisam gledao intervju sa Vučićem, nego nikada nisam gledao nijedan intervju sa Šutanovcem. I iskreno, nameravam da tako ostane do kraja mog života. Nemam ništa protiv Šutanovca, jednostavno me ne zanima šta on misli o bilo čemu. Nezanimljiv i neinventivan tip. Baš kao i naš fudbal. Zato i ne idem na utakmice. Ne samo na fudbalske, skoro da uopšte ne pratim sport. Sport je kao i religija, opijum za široke narodne mase iliti masovna halucinacija, pa se tu nekako ne uklapam. Ne kažem da nisam probao, jesam, čak sam se i trudio, ali, nekako, ne ide. Ni sa sportom, ni sa religijom. Nekad i nekad me uhvati kratkotrajan sportski ili religiozni nagon, ali, kako me brzo dohvati, još brže me i napusti… Jednostavno, sport mi nije vrh, nije mi presladak, ni maksimalan, čak mi nije ni car niti carica, a ni keve mi, ne samo zato što me sport ne zanima, nego što te reči nemam u svom vokabularu. Imam svakojake psovke, stalno me supruga grdi zbog toga, ali onomatopeju tipa buraz, brate i slično nikada nisam koristio. Kao što nikada nisam bio korisnik socijalne pomoći, dečijeg dodatka i sličnih vidova državnih prinadležnosti, baš kao što nikada nisam dobio nešto od sindikata. Što je i logično, jer nikada nisam bio član nekog sindikata. I, nije mi posebno žao što nikada u životu nisam bio član nekog sindikata, iako bi dobro došla svaka kinta u ova šugava vremena, nego ne mogu prežaliti što nisam imao priliku, kao mnogi moji poznanici, da za 50 maraka otkupim stan u kome sam prethodno godinama, takoreći besplatno, živeo. Meni se zalomilo vreme, ako hoćeš da imaš svoj stan, moraš da izvadiš pare, pa ako nemaš keša, onda uzmi kredit, a opet, nisam bio sreće, da kao mnogima, rate kredita pojede inflacija, naprotiv, kakve sam sreće, meni su čak rate kredita vremenom rasle… Da, baš je tako bilo kod nekih ranije uzetih kredita, ove koje sad otplaćujem, a koje sam uzeo da preživim do sutra, eventualno prekosutra, srećom, imaju fiksne rate… Zanimljivo, sad dok razmišljam šta sve nemam i šta sve nisam, setih se da nisam dobio posao preko partije, baš kao niko iz moje porodice. Nisam, kao svi razumni ljudi, niti sadio, niti brao maline, pa onda je i logično što nisam, kao sav normalan svet, išao ove godine na more. Baš kao ni mnogih godina pre.
A kako sam neodgovoran, nemam svog frizera, ni svog zubara, pa čak ni svog izabranog lekara. Šta da se radi, stari lekar otišao u penziju, a novog nisam zadužio, ako bog da i neću… I, dok se može reći da je dobro što nemam izabranog lekara, nikako nije dobro što, pored svega što nemam, nemam ni ušteđevinu, a, kako stvari teku u ovoj zemlji, neću je skoro ni imati…
Još ako ne budem imao ni penziju, a da se očekivati…
Eh, mogao bih ovako do sutra nabrajati šta nisam i šta nemam… A nemam više ni strpljenja, ni razumevanja za bahatu vladajuću oligarhiju i gomilu njihovih sledbenika, koji im se divi i slepo ih podržava, a da čestito ne umeju ni da saberu dva dvocifrena broja.
Što je najčudnije, ja sam i dalje tvrdo uveren da sam potpuno normalan, da me još uvek nije izdao zdrav razum, iako nisam među milion onih koji su u nekoj od vladajućih partija, niti sam u milionu onih koji su zaposleni kod države, niti spadam u par miliona onih koji umiru na svaki promašeni volej Novaka Đokovića, a čak sam i neobično zadovoljan što nisam u onih nekoliko miliona koji dižu ruke uvis i skaču po stolovima kada čuju Lukasovu pesmu ili nekog sličnog njemu.
Ipak…
U ljudskoj prirodi je da sve što radi ima neku svrhu, barem se meni čini da sam tako nešto slično pročitao, ali ovo što se kod nas radi, ovaj celodnevni performans, ova parada pijanstva i kiča, ovo ekstremno ludilo i bezobrazluk, sigurno nikakve svrhe nema, osim da nam ukrade vreme, dan po dan, mesec po mesec, godinu po godinu. I tako pune četiri decenije. I kraj mu se ne nazire.
Baš kao u Domanovićevom „Vođi“. Veseli zaluđeni narod, slep kod očiju, bespogovorno sledi slepca ka provaliji. Narod ovdašnji, s vremena na vreme menja vođu, ali pravac ne menja, tako da se posle nekog vremena više ne zna ko koga vodi, da li vođa narod ili narod vođu. Ali se zna gde ćemo svi zajedno završiti.
Evo, smeše nam se novi izbori, na kojima će, naravno, rezultati biti očekivani, jer neće glasati neki novi ljudi, nego isti oni koji su i do sada jasno rekli da hoće ovakvu državu. Nije ovo nikada bila zemlja za nas, to se samo nama činilo, ovo je oduvek bila njihova zemlja, a, sva je prilika, tako će i ostati.
Zato, pored svega što nemamo, nemamo ni za koga da glasamo. Svi milioni žitelja ove zemlje pobrojani u ovom tekstu imaju svoje predstavnike, a nas ostalih je toliko malo, da smo na nivou statističke greške, a o cenzusu ne treba ni razmišljati, njega nećemo dostići ni za milion godina. Šta da se radi, demokratska procedura je čudna zverka…
Takav je život u Srbiji. Živiš u iluzijama godinama, a onda jednog dana ustaneš, dođeš sebi i shvatiš da si niko i ništa. Običan broj. Statistička greška. Moram priznati, nije lako život proživeti u neprijateljskom okruženju kao manjina, i to tako mala, da se slobodno možeš računati u jedninu. Apatrid, takoreći.
A od tog turobnog osećaja usamljenosti, jedino je gore kada ti postane svejedno.
Meni je odavno svejedno, a vama?
Toni Stanković (5. novembar 2017, Užička nedelja 972)
