Пише: Здравко Тошић
Ништа више није случајно. И ништа више није онако како се представља или како га представљају. Живимо у свету свакодневне и безочне манипулације. Ни једна истина није имуна на своје извртање. Изговорити је на погрешном месту, у погрешно време, довољно је да подрије њену истинитост. Данас је то могуће више него икада, јер се лако верује а мало или готово ни мало не размишља. Кад би се бар мало размишљало, лако би се закључило да је цела историја човечанства историја зла и борбе за добро. Зло је данас присутније но икад пре. Сво то данашње здруживање, глобализација, ЕУ, слободна трговина, све те људске интеракције и партиципације само су маска за прећутно прихватање нељудскости и одбацивање хуманизма.
Свет се налази на ивици страховите кризе. Можда највеће, можда последње у историји наше цивилизације. Обмањивање људи, и навођење да преступе Божије законе, да се одрекну морала, истине, части и људскости је ђавоље дело. Одбацујући истину људи одбацују и њеног аутора. Газећи Божије законе они поричу законодавца. Тада ђаво у њима почиње да прави идоле од лажних учења и лажних теорија. Тада живот постаје риjалити, тада почиње лудило, разврат и блуд, а ђаво владар.
Хајде за тренутак да се застанемо и да замислимо колико путева има човечанство. Наравно, паметни сте људи. Безброј. А зашто иде овим, представљеним као једним јединим? Шта је то глобализација, шта је ЕУ? Чему и коме служи, када свака три секунда у свету умре по једно дете од глади? А истовремено осам људи поседује богатства колико и пола човечанства заједно. Кад сиромашни постају све сиромашнији а богати све богатији. Какав је то систем који то омогућава? Ко га је створијо? И оно најважније: шта можемо очекивати сутра?
Сваки дан наивне грађане Србије затупљују о поглављима и путу у ЕУ. Само неће да нам кажу у коју ЕУ. Да ли ону коју су основали Гете, Кант, Хегел, Ниче, Сартр, Виктор Иго, Декарт, Маркс, Превер? Или ону коју су основали краљеви, банкари, корпорације и нови лукавији колонијалисти, синови и кћери оних који су бесомучно убијали и пљачкали цео остали свет. Данас они то зову “глобализација”. Свака врста глобализације је царство, а свако царство је диктатура. Њихово царство је новац. Давно је Жан Жак Русо рекао: ако је држава велика, мора бити диктатура, ако је средња, мора бити олигархија, а тек ако је мала може бити демократија. “Европа” то и данас мисли. Она данас једно мисли, друго прича, а треће ради. Стварност је постала луђа и непредвидивија од фикције. Политичари су постали кловнови и слуге корпорација и банкара. Изазивају гађење.
Просечни грађани наше мајчице Србије верују у све лажи које нам се пласирају. Изгубили су радозналост и моћ расуђивања. Мало по мало вести постају лажи и небитне за живот. А важно постаје шта је која старлета (курва) обукла, с ким је ноћ провела, у ком ће ријалитију наступити, како су се завршиле утакмице широм света. О сиромаштву нико не говори. Беда и смрт нису вести или ретко. Реформа је била само за краткотрајну употребу. Штрајкови, протести, неправда која се стално чини, нису вест, или врло ретко. Оне би могле да покваре ружичасту слику о власти. Да је разоткрију у том силном глуматању и представљању да јесте оно што није. Ми смо на њеном сталном тесту како се уклапамо у то болесно друштво. Они који то лудило прихватају, подржавају, гласају, бране, бивају награђени. Награда може бити само сендвич, али довољно за живот са друге стране разума. А то је управо циљ белосветског олоша, корпорација и њихових слуга политичара.
Епицентер “бравареве” политике био је обичан човек, па тек све остало, па и држава која је требала бити уточиште тог обичног човека. Тај обичан човек је данас осуђен да нужду претвара у слободу, да сам себе заварава. Овим путем идемо, јер нам је наметнут. Као што је Хитлер пред други велики рат највише говорио о миру и будућности, а спремао се и наметнуо рат, тако и данашње психопате највише говоре о хуманизму, богатству и прогресу, а краду, отимају и намећу сиромаштво. У злом науму отели су државу, она је сада њихово уточиште. Сила, полиција, војска, у служби су тог зла и продужетка њеног трајања.
Помисао да у Србији постоји влада која се бори за свој народ и своју земљу апсолутно је измишљена и наметнута. Ставите прст на чело, размислите и схватићете. То не постоји. Они излазе пред нас, глуме забринутост и умор од рада, а све, и материјално и нематеријално стичу шпекулацијама, пропагандом корупцијом и протекционизмом. Крију своје послове, своје рачуне, своје богаство, порекло имовине. Моћ државе користе за своју заштиту од народа. Верно слугаре својим тајним газдама из иностранства. Лажу нас сваки пут и сваки дан. И кад коначно прихвате да кажу истину, онда кажу још сто лажи. Може им се. Најјачи су, а најјачи постају најбогатији. Уз њх су криминалци, мафија, десничари, сирова снага. Притајили су се јер су добили своје синакуре. А народ да носи пелене на радном месту и да не тражи плате. Посланици, народни представници у скупштини, немају никакву везу са народом. Ми смо их само овластили да нас лажу. Глобални, предаторски капитализам затвара очи и оснажује тај систем, јер га је он створио и он је врховни господар свима. Он поставља он разрешава. Он може у трену изопштити сваког, зато и има тако верне слуге.
И на крају, као потврда свеприсутне бездушности и дила моћи и покварености на штету врлине у овој тужној и јадној држави, стиже у виду напојнице од 50.000 евра народних пара, за два сата новогодишњег концерта у Београду. Невероватно глупо, безобразно и бахато звучи образложење градоначелника који све приходе у новогодишњој ноћи приписује поменутом концерту. Нема сумње, ако преживимо као држава и друштво, бићемо само физичка радна снага за белосветски олош. Ђубретари и собарице. Радићемо много, бићемо плаћени мало. Не зато што смо то заслужили или што не вредимо, већ зато што су нас продали. Не они који никад нису изговорили име наше државе и не знају да постоји народ, већ они који се представљају да све раде за државу и за народ.
Европске народе треба водити ка једној држави, али тако да они то не примате. (Жан Моне)
(Ужичка недеља 976)
