HADŽI NEMANJA JOVANOVIĆ – GLUMAC NARODNOG POZORIŠTA
Mladi užički glumac hadži Nemanja Jovanović, koji već 14 godina radi u prvom sastavu užičkog Narodnog pozorišta, u razgovoru za naš list govori o svom životu i profesiji. Za njega je vera iznad svega, zatim porodica, a potom profesija, za koju kaže da je to njegovo poslušanje.
Na svom životnom putu Nemanja se opredelio za ono što je najvažnije u životu, a to je ljubav. Ljubav vidi u Bogu, porodici, poslu koji radi, prijateljima…
Odrastao je na Rakijskoj pijaci, gde i sada živi. Svoje dete rado podseća na svoje uspomene iz detinjstva.
– Mnogo se taj kraj izmenio od mog detinjstva, dete me često pita šta je nekada bilo tu, a ja mu objašnjavam. Za mene je bio doživljaj da kao mali odem na plažu – seća se Nemanja svog detinjstva.
Išao je u Osnovnu školu „Dušan Jerković“ kada mu se ukazala prva prilika da stane na „daske koje život znače“.
– Bio sam u sedmom razredu kada je pokojni glumac Toma Janjić došao u školu i tražio decu za dramsku sekciju. On je tada radio predstavu „Hajduci“. Ja sam bio nemirnog duha, više za igru nego za učenje, i podigao sam ruku. Druga deca su odmah reagovala u smislu „gde ćeš ti, tamo trebaju dobri đaci“, ali. otišao sam i dobio ulogu Mila Vrapca. To je bio moj prvi kontakt sa glumom. Sa tom predstavom nastupali smo po okolini. Posle toga, u srednjoj školi nije bilo dramske sekcije. Srednju školu sam završio 1999. godine, u to nesrećno vreme. Tada nije bilo prijemnih ispita na fakultetima, pa sam mogao olako da upišem bilo koji, ali mene ništa to nije zanimalo, jer sam znao da bih bio godinu dana u Beogradu, a onda se vratio. Otišao sam na Akademiju glume, a tu se polagao prijemni. Nisam prošao, pa sam se zato sledeće godine ozbiljnije spremio i lako položio prijemni na akademiji u Novom Sadu i ušao u klasu profesora Bore Draškovića – rekao je Nemanja.
Završio je akademiju u roku, ali kako kaže, ne baš slavno. U stvari, prve dve godine je zasijao, da bi posle doživeo sunovrat.
– Moja prva profesionalna predstava bila je dok sam bio na prvoj godini Akademiji, što je neubičajeno. Studentkinja, koja je završila režiju, režirala je u Jugoslovenskom narodnom pozorištu predstavu „Pravo na Rusa“ od Uglješe Šajtinca. Trebali su joj neki dečaci i pozovu nas petoro sa klase, i izabrala je mene. Odmah sam ušao u vatru, iako to nije bila neka velika uloga. Posle toga je RTV Vojvodine snimala dokumentarnu seriju o Žarku Vasiljeviću, koji je bio novosadski pesnik i upravnik Srpskog narodnog pozorišta između dva rata. Tada sam baš pravio njegovo poetsko veče i uspeo sam da uđem u taj film. Lepo smo sarađivali i to je bilo baš lepo. Posle toga je došao neki period na akademiji, kada odjednom sve kreće strmoglavce kada su angažmani u pitanju. Sada smatram da studenti ne bi trebalo da glume pre četvrte godine. Čovek treba da bude strpljiv u životu. Ali, uspeo sam da se izvučem iz tog stanja zahvaljujući Tomi Trifunoviću, koji me je pozvao da dođem u naše pozorište i ponudio angažman. Tako sam 2004. godine zaigrao Narodnom pozorištu u Užicu. Drago mi je i hvala direktoru Zoranu Stamatoviću što je prepoznao kvalitet i dobrog saradnika u meni, i naravno primio me. Ta prva predstava je bila „Konkurs“, od ruskog pisca Galina, u režiji Katarine Đorđević. Tako me je povratak u Užice i pojavljivanje na sceni izvuklo iz tog sunovrata. I zatim je krenula predstava po predstava, i tu sam gde sam – kazao je naš sagovornik.
Od 2006. godine Nemanja je u stalnoj postavi užičkog pozorišta. Nije imao angažmane po drugim pozorištima, mada kaže da bi možda voleo da ima to iskustvo.
– Verujem da bi svaki glumac voleo da ima neki angažman da promeni sredinu. To neko zasićenje u poslu je svakako normalna stvar. Po priči starijih glumaca, nekada je bila obaveza da jedan glumac gostuje u drugom pozorištu na mesec ili čak godinu dana. Danas toga skoro da nema. Možda ima u Beogradu, ali u pozorištima po Srbiji nije praksa. Sada imamo višak glumaca u Srbiji i zato ljudi odlaze – rekao je Nemanja.
Prema njegovim rečima svaki glumac pamti svoju prvu predstavu, pa čak i posle više decenija znaju tekst iz te predstave. Tako i on. Znao bi ponovo od slova do slova da odigra svoju prvu predstavu „Pravo na Rusa“. Kao novajlija i mladić brzo se snašao među užičkim kolegama.
– Uglavnom su to bili stariji glumci, koji su bili pravi profesionalci. Lepo su me prihvatili. Sada je ansambl podmlađen, jer je većina starijih glumaca otišao u penziju, a neki su i pokojni. Ali, na kvalitetu užičko pozorište nije izgubilo – dodao je Nemanja.
Za 14 godina glume u Užicu imao je preko 25 predstava, ali tri su mu ostale u sećanju.
– Mislim da bi to rekao svaki glumac, pa čak i ovi poznati.
Na pitanje šta bi poručio mladima koji žele da upišu glumu, Nemanja je jednostavno rekao „ne znam“.
– Ne znam šta da kažem mladima koji hoće da upišu glumu, kako da ih posavetujem. Kada vidim da neko nije za to, onda mi nije teško, na lep način mu objasnim, a da ga ne povredim, ali kada vidim da ima talenta i da jeste za to, onda je to još veća muka, zato što ne znam kako da ga posavetujem, ne znam šta da mu kažem. Promenilo se sve. Kao da glumcu sama gluma više nije najvažnija, niti način na koji glumi. Poimanje glume se izokrenulo. Da li je glumac ako se pojavi u nekom šou ili u ulazi voditelja ili je šoumen. U nedostatku posla i to rade glumci. Ali, ne bi trebalo – kritički će naš sagovornik.
Nemanja je rekao da dolazi do zasićenja u svakom poslu, koliko god ga voleo. Ali, dodao je, čovek ne bi trebalo da dozvoli da dođe do zasićenja.
– To je tako. Meni je Bog dao da budem na ovom putu. Koliko god mislimo da je to naš lični izbor, nije. Gospod me je postavio da idem tim putem i da budem dovoljno mudar kako bih shvatio zašto me je baš tu postavio, šta mogu glumom da uradim, da tim poslom usrećujem ljude, da bi se ljudi nasmejali ili zaplakali, da bi prepoznali sebe u nekom od mojih likova. To je moje poslušanje, kao što bi rekao moj veliki prijatelj i duhovni otac sveštenik Milić Dragović. On me je naučio da je to najveća blagodat, koju čovek može da ima, biti poslušan. Tako sam to shvatio da je pozorište moje poslušanje. I kada mi dođe neka uloga koja se kosi sa mojim uverenjima, onda je to moje poslušanje. Kosi se pogotovu danas, kada ljudi hoće nešto da kritikuju, a ne poznaju materiju – kazao je Nemanja.
Nemanja je igrao i u dosta dečijih predstava.
– Drugačije sam igrao pred decom pre nego što sam postao otac. Sada, kada sam roditelj, mnogo sam osećajniji i suptilniji. Gluma uvek ide negde iz ličnih osećanja i često pomislim da to može da se dogodi mom detetu. Ipak, dečije prestave su lakše teme i prema njima da budemo iskreni. Celovečernje predstave su dosta drugačije i nisu toliko nevine. Glumac mora da izađe iz lika i da shvati da je to posao, jer u suprotnom postaje pakao od života. Jedan dan kralj, drugi dan prosjak, treće bezbožnik…, sve to glumac doživi.
Naš sagovornik planira da ostane u Užicu.
– Više sam okrenut ka porodici i poslu u pozorištu, nego nekim ambicijama za tv serije ili film, mada sam imao nekih manjih uloga. Pozorište je mesto gde živi gluma. Film je nešto drugo. To znam, jer sam imao dodir sa filmom za vreme studija. Onaj ko je dobar glumac u pozorištu, dobar je i na filmu, a dobar glumac na filmu ne mora da bude dobar glumac u pozorištu. To je to – rekao je Nemanja.
Ovaj mladi glumac planira i svoj projekat van pozorišta, van državnog sistema.
– Planiram već duže vreme da, kao glumac, nešto približim publici, ali to je mimo angažovanja ustanova i državnog sistema. Spremam monodramu, i sada gledam kako da to izvedem. To su tekstovi od Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića – “Tako je govorio Nikolaj” od đakona Nenada Ilić, koji je iz Nikolajevih dela izvlačio misli i od toga napravio monodramu. To je nekada igrao Petar Božović. Ja sam kontaktirao đakona Nenada i on mi je poslao taj tekst i već duže vreme je kod mene i pomalo ga učim. To nije glumački tekst i nema glumačku radnju, ali duboko verujem da ima publike za tu vrstu predstave ili takvu vrstu teksta. Pitanje je šta nam se nudi. Ono što se ne nudi, naravno da neće imati publiku, ali čim je nešto u ponudi, biće i zainteresovanih. Mislim da će u ovom gradu, ali i šire mnogi doći da gledaju. Bitno je da i tako nešto ima u ponudi – rekao je Nemanja.
Ovaj skorman mladi čovek za nagrade kaže da u životu dođu ili ne dođu i da one nisu ogledalo uspeha, niti kvaliteta.
– Čovek koji trči za nagradom nije je zaslužio, a čovek koji je dobije, njemu i ne treba. Trčanjem za nagradom zaboravimo koga sve gazimo – rekao je svoj stav Nemanja, mada je i sam nagrđivan kao glumac više puta.
Na kraju je poručio da treba da se trudimo da što manje grešimo u životu.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 977)
