Позориште је моје послушање

- Онај ко је добар глумац у позоришту добар је и на филму, а добар глумац на филму не мора да значи да је добар глумац у позоришту - Човек који трчи за наградом није је заслужио, а човек који је добије, њему и не треба -

ХАЏИ НЕМАЊА ЈОВАНОВИЋ – ГЛУМАЦ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
Млади ужички глумац хаџи Немања Јовановић, који већ 14 година ради у првом саставу ужичког Народног позоришта, у разговору за наш лист говори о свом животу и професији. За њега је вера изнад свега, затим породица, а потом професија, за коју каже да је то његово послушaње.
На свом животном путу Немања се определио за оно што је најважније у животу, а то је љубав. Љубав види у Богу, породици, послу који ради, пријатељима…
Одрастао је на Ракијској пијаци, где и сада живи. Своје дете радо подсећа на своје успомене из детињства.
– Много се тај крај изменио од мог детињства, дете ме често пита шта је некада било ту, а ја му објашњавам. За мене је био доживљај да као мали одем на плажу – сећа се Немања свог детињства.
Ишао је у Основну школу „Душан Јерковић“ када му се указала прва прилика да стане на „даске које живот значе“.
– Био сам у седмом разреду када је покојни глумац Тома Јањић дошао у школу и тражио децу за драмску секцију. Он је тада радио представу „Хајдуци“. Ја сам био немирног духа, више за игру него за учење, и подигао сам руку. Друга деца су одмах реаговала у смислу „где ћеш ти, тамо требају добри ђаци“, али. отишао сам и добио улогу Мила Врапца. То је био мој први контакт са глумом. Са том представом наступали смо по околини. После тога, у средњој школи није било драмске секције. Средњу школу сам завршио 1999. године, у то несрећно време. Тада није било пријемних испита на факултетима, па сам могао олако да упишем било који, али мене ништа то није занимало, јер сам знао да бих био годину дана у Београду, а онда се вратио. Отишао сам на Академију глуме, а ту се полагао пријемни. Нисам прошао, па сам се зато следеће године озбиљније спремио и лако положио пријемни на академији у Новом Саду и ушао у класу професора Боре Драшковића – рекао је Немања.


Завршио је академију у року, али како каже, не баш славно. У ствари, прве две године је засијао, да би после доживео суноврат.
– Моја прва професионална представа била је док сам био на првој години Академији, што је неубичајено. Студенткиња, која је завршила режију, режирала је у Југословенском народном позоришту представу „Право на Руса“ од Угљеше Шајтинца. Требали су јој неки дечаци и позову нас петоро са класе, и изабрала је мене. Одмах сам ушао у ватру, иако то није била нека велика улога. После тога је РТВ Војводине снимала документарну серију о Жарку Васиљевићу, који је био новосадски песник и управник Српског народног позоришта између два рата. Тада сам баш правио његово поетско вече и успео сам да уђем у тај филм. Лепо смо сарађивали и то је било баш лепо. После тога је дошао неки период на академији, када одједном све креће стрмоглавце када су ангажмани у питању. Сада сматрам да студенти не би требало да глуме пре четврте године. Човек треба да буде стрпљив у животу. Али, успео сам да се извучем из тог стања захваљујући Томи Трифуновићу, који ме је позвао да дођем у наше позориште и понудио ангажман. Тако сам 2004. године заиграо Народном позоришту у Ужицу. Драго ми је и хвала директору Зорану Стаматовићу што је препознао квалитет и доброг сарадника у мени, и наравно примио ме. Та прва представа је била „Конкурс“, од руског писца Галина, у режији Катарине Ђорђевић. Тако ме је повратак у Ужице и појављивање на сцени извукло из тог суноврата. И затим је кренула представа по представа, и ту сам где сам – казао је наш саговорник.
Од 2006. године Немања је у сталној постави ужичког позоришта. Није имао ангажмане по другим позориштима, мада каже да би можда волео да има то искуство.
– Верујем да би сваки глумац волео да има неки ангажман да промени средину. То неко засићење у послу је свакако нормална ствар. По причи старијих глумаца, некада је била обавеза да један глумац гостује у другом позоришту на месец или чак годину дана. Данас тога скоро да нема. Можда има у Београду, али у позориштима по Србији није пракса. Сада имамо вишак глумаца у Србији и зато људи одлазе – рекао је Немања.
Према његовим речима сваки глумац памти своју прву представу, па чак и после више деценија знају текст из те представе. Тако и он. Знао би поново од слова до слова да одигра своју прву представу „Право на Руса“. Као новајлија и младић брзо се снашао међу ужичким колегама.
– Углавном су то били старији глумци, који су били прави професионалци. Лепо су ме прихватили. Сада је ансамбл подмлађен, јер је већина старијих глумаца отишао у пензију, а неки су и покојни. Али, на квалитету ужичко позориште није изгубило – додао је Немања.
За 14 година глуме у Ужицу имао је преко 25 представа, али три су му остале у сећању.
– Мислим да би то рекао сваки глумац, па чак и ови познати.


На питање шта би поручио младима који желе да упишу глуму, Немања је једноставно рекао „не знам“.
– Не знам шта да кажем младима који хоће да упишу глуму, како да их посаветујем. Када видим да неко није за то, онда ми није тешко, на леп начин му објасним, а да га не повредим, али када видим да има талента и да јесте за то, онда је то још већа мука, зато што не знам како да га посаветујем, не знам шта да му кажем. Променило се све. Као да глумцу сама глума више није најважнија, нити начин на који глуми. Поимање глуме се изокренуло. Да ли је глумац ако се појави у неком шоу или у улази водитеља или је шоумен. У недостатку посла и то раде глумци. Али, не би требало – критички ће наш саговорник.
Немања је рекао да долази до засићења у сваком послу, колико год га волео. Али, додао је, човек не би требало да дозволи да дође до засићења.
– То је тако. Мени је Бог дао да будем на овом путу. Колико год мислимо да је то наш лични избор, није. Господ ме је поставио да идем тим путем и да будем довољно мудар како бих схватио зашто ме је баш ту поставио, шта могу глумом да урадим, да тим послом усрећујем људе, да би се људи насмејали или заплакали, да би препознали себе у неком од мојих ликова. То је моје послушање, као што би рекао мој велики пријатељ и духовни отац свештеник Милић Драговић. Он ме је научио да је то највећа благодат, коју човек може да има, бити послушан. Тако сам то схватио да је позориште моје послушање. И када ми дође нека улога која се коси са мојим уверењима, онда је то моје послушање. Коси се поготову данас, када људи хоће нешто да критикују, а не познају материју – казао је Немања.
Немања је играо и у доста дечијих представа.
– Другачије сам играо пред децом пре него што сам постао отац. Сада, када сам родитељ, много сам осећајнији и суптилнији. Глума увек иде негде из личних осећања и често помислим да то може да се догоди мом детету. Ипак, дечије преставе су лакше теме и према њима да будемо искрени. Целовечерње представе су доста другачије и нису толико невине. Глумац мора да изађе из лика и да схвати да је то посао, јер у супротном постаје пакао од живота. Један дан краљ, други дан просјак, треће безбожник…, све то глумац доживи.
Наш саговорник планира да остане у Ужицу.
– Више сам окренут ка породици и послу у позоришту, него неким амбицијама за тв серије или филм, мада сам имао неких мањих улога. Позориште је место где живи глума. Филм је нешто друго. То знам, јер сам имао додир са филмом за време студија. Онај ко је добар глумац у позоришту, добар је и на филму, а добар глумац на филму не мора да буде добар глумац у позоришту. То је то – рекао је Немања.
Овај млади глумац планира и свој пројекат ван позоришта, ван државног система.
– Планирам већ дуже време да, као глумац, нешто приближим публици, али то је мимо ангажовања установа и државног система. Спремам монодраму, и сада гледам како да то изведем. То су текстови од Светог Владике Николаја Велимировића – “Тако је говорио Николај” од ђакона Ненада Илић, који је из Николајевих дела извлачио мисли и од тога направио монодраму. То је некада играо Петар Божовић. Ја сам контактирао ђакона Ненада и он ми је послао тај текст и већ дуже време је код мене и помало га учим. То није глумачки текст и нема глумачку радњу, али дубоко верујем да има публике за ту врсту представе или такву врсту текста. Питање је шта нам се нуди. Оно што се не нуди, наравно да неће имати публику, али чим је нешто у понуди, биће и заинтересованих. Мислим да ће у овом граду, али и шире многи доћи да гледају. Битно је да и тако нешто има у понуди – рекао је Немања.
Овај скорман млади човек за награде каже да у животу дођу или не дођу и да оне нису огледало успеха, нити квалитета.
– Човек који трчи за наградом није је заслужио, а човек који је добије, њему и не треба. Трчањем за наградом заборавимо кога све газимо – рекао је свој став Немања, мада је и сам нагрђиван као глумац више пута.
На крају је поручио да треба да се трудимо да што мање грешимо у животу.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 977)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.