S druge strane plota
Ptice vole slobodu. Kao i čovek
I ne vole život u kavezu
One su simbol
Iz dvorišta gledam ih kako se strmoglavljuju s nebeskih visina i taman kad se uplašim da će im se krila zaplesti u guste grane graba, one se uzdignu ka plavetnilu, klikćući pobednosno i snažno.
Slobodne.
Nesputane.
To su orlovi i orlice, ovde ih još zovu i kraguji, proleće je, sve se budi, a oni se zaljubljuju. Igraju se udvaranja…
U isto vreme, u susednom dvorištu, čujem dečaka od devet godina, kako opominje svoju baku: ,,Ne smeš napolje, ne smeš kapiju da prođeš, ne smeš iz dvorišta!,,
Ne čujem je, i ne vidim je, ali tačno znam kako i šta mrmlja sebi u bradu i koga sve pominje. Čujem samo tresak metala koji svojom bukom uznemiri pokoju već pospanu kokoš.
17 je sati u selu Grabovica nedaleko od Gornjeg Milanovca i podno Rudnika.
Početak aprila, 2020. Policijski je čas. Život se ubacuje u ler. Sve miruje.
Sablasno je tiho.
Došla sam ovde početkom marta, iz Beograda, da bih se samoizolovala, smanjila velegrad bar za dva ljudska bića, a pre svega zato što volim ovo mesto, nedaleko od grada mog detinjstva i najvrednijih uspomena.
Došla sam potpuno nespremna za policijski čas, za histerična obraćanja sa svih televizijskih kanala, za pretnje vlasti neposlušnim građanima, na buku i bes onih koji bi trebalo da pokazuju odlučnost smirenost i odgovornost.
Više ih ne gledam i ne slušam. Otkrivam nove lepote života u maloj, zaštićenoj, oazi dobrote i ljudske solidarnosti.
Komšija Moma na brdu iznad moje kuće pita me treba li mi krompira, susetka Milja, s druge strane, dovikuje da je ispekla pogaču na plotni i da će je u kesi okačiti na granu mlade višnje koja nas deli, treća viče da ima sveža jaja…
Ovde niko neće ostati ni gladan, ni žedan. Ovo malo šumadijsko selo (uverena sam i sva ostala po Srbiji u ovom trenutku), od nevolje se brani dobrotom, smehom i sočnom psovkom.
Čujem 78-godišnjeg Goga kako proklinje svih deset svojih krava, i kroz smeh mu dovikujem da sam sve čula i da ću da počnem da zapisujem te, tako jedinstveno originalne, poetske psovke. Sasvim zabrinuto mi se izvinjava, na jedan trapav, ali neizrecivo simpatičan način… Seljak. Gospodin u duši.
Njegovo selo dobilo je ime po grabu, tom čudnom drvetu, bliskom srodniku breze, a ipak toliko različitom od nje. Ovde ga još zovu i beli grab, belograbica, a gde god ti pogled poleti, sudari se s tim drvetom visokim i 35 metara, raskošne i bujne krošnje, koja, kad ozeleni, neodoljivo podseća na razbarušene devojačke kose. One davnašnje…
Još uvek ni mrva zelenog lista na njima, još uvek šume spavaju, ili se samo prave, kao da neće da se probude, kao da znaju da bi i ljudi najradije prespavali ove dane kolektivnog ludila, izazvanog, ne toliko virusom, koliko ljudima na vlasti, nedoraslim nedostojnim i nespremnim da organizuju život u ekstremnim neprilikama.
Moje selo ipak živi i diše. Ne da se zaplašiti. Navikli ljudi i na veće zlo, organizovali se sami, kao i uvek, oslanjaju se na sebe i jedni na druge. Divim se toj smirenosti s kojom prihvataju i poštuju svoja ograničenja. Na moje pobune odmahuju rukom i kažu:,,Pamtimo i gore vreme.,,
I ja im verujem. Sve nevolje ove zemlje prelamale su se najpre preko seljačkih leđa, da bi NAMA bilo lakše.
Oni oru, đubre, seju, okopavaju …pa će i da žanju, oberu i uberu. I biće za sve…
Njima niko ne aplaudira.
Oni su nevidljivi i u doba korone.
To su ipak ljudi koji u meni, kad među njih pobegnem, ponovo probude nadu da nema te vlasti koja, uprkos svem svom trudu, može da nas posvađa, pokvari i ubije sve ljudsko u nama…
A na nebu, iznad mog dvorišta, dva kraguja u igri i nadigravanju, ko će više, dalje i lepše, između oblaka i gustih grabovih šuma… Slobodni.
Tako ćemo jednom i mi ljudi.
Da budemo kao ptice…
Dušica Pavićević
