МОЖЕ ЛИ ГЛУПЉЕ
У ствари сам хтео да пишем о Раду Јовановићу. По некима најзначајнијем српском афористичару свих времена. Да поменем како је објавио девет књига и како је превођен на многе језике. Да је заступљен у бројним домаћим и светским антологијама и да је добио све награде које се додељују из те области, заједно са наградом „ Радоје Домановић“ Удружења књижевника Србије за животно дело.
О том Раду Јовановићу сам мислио да пишем. Коме је дошла и прошла годишњица смрти, а да то нико нигде у Ужицу није обележио. Да поменем како великом Раду Јовановићу после смрти прошле године Град није ни комеморацију организовао. Да испричам како сам у једном интервјуу на питање шта је ужички бренд одговорио: Раде Јовановић. Да подсетим како је једини писани траг о постојању тзв. ерског хумора, у ствари ужички афористичари, на челу са легендом Радом Јовановићем. Да се запитам како је Ужице допустило да једини било какав бренд везан за Ужичане, ерски хумор, мазне Чајетина, и горе, под фирмом ерског хумора, праве годинама некакве сеоске забаве.
А онда се ниоткуда, тачније из некаквих дубровачких лагума и средњевековне судске парнице, појавио Склавко. Или Славко. Потпуно непознат, анониман, нико не зна ни ко је и одакле је, али је дошао право из историје. И то на препоруку. А то је Ужичанима увек било више него довољно. Историјске личности које долазе на препоруку. Нисмо се џабе звали Титово Ужице више деценија. По неком човеку за кога се није знало ни ко је ни одакле је, али је дошао из историје. Склавковом колеги.
Не треба Раду Јовановићу Ужице. Не треба му да се по њему зове ни нека ужичка улица, кружни ток, пролаз, чак ни плато. Раде Јовановић има своје импресивно дело. Раде Јовановић је заузео своје неприкосновено место у историји српске књижевности. Раде Јовановић је ерски хумор избрусио до савршенства. Најзначајнија награда за најбољу књигу афоризама на српском језику Београдског афористичарског круга од прошле године носи име Рада Јовановића. Јер је Раде Јовановић легенда.
А с обзиром да Ужицу очигледно не треба Раде Јовановић, ево им га Склавко. Или Славко. Небитан, непознат, маргиналан, дошао преко везе. Реално, знатно више личи на ужички бренд. И не треба стати на једном платоу. Док се још није разишла Комисија, најбоље је да донесу одлуку да цело Ужице понесе име Склавково. Тешко да нешто може боље да представи садашње Ужице од неког небитног, непознатог и маргиналног. Који је дошао преко везе.
Драги моји Ужичани, нека вам је са срећом Склавково Ужице. И не би ме изненадило да Раде Јовановић на небеском Олимпу сада плаче од смеха.
Смеје се будалама.
Слободан Симић (Ужичка недеља 970)
