ИНТЕРВЈУ: АКАДЕМИК ЉУБОМИР СИМОВИЋ
Бритког ума, још оштријег пера, академик Љубомир Симовић за све своје године стваралаштва кроз своја дела и интервјуе указивао је и упозоравао на аномалије у друштву. Тако и овог пута за Ужичку недељу говори о свом родном и вољеном Ужицу, али и свеопштој ситуацији у Србији.
УН: По чему памтите Ужице и који је за Вас период у овом граду био најлепши?
– Памтим све, сваку годину, свако годишње доба, сваки дан, сваки сат. У моје ужичко детињство стало је много тога, између осталог и рат, који је у сећању оставио најдубље трагове и најживље слике, и који представља нераздвојан део најличнијих судбина моје генерације. У књизи “Ужице са вранама” има много личног, много аутобиографског. Доста је, рецимо, да погледате поглавље „Породице на реци“, где говорим о ужичким пијацама и кафанама, о плажама и кујнама, о именима и надимцима, у коме учествује цело Ужице. У моје време, Ђетиња је била чиста и бистра река, на којој смо проводили дане од јутра до вечери, од марта или априла, па све до михољског лета. Тада није било аутомобила и саобраћаја, па су улице припадале деци и омладини. Зими су златиборским путем тутњали бобови, а бобови, санке (које смо звали „родле“) и поткованице летели су и низ Доварје, низ Росуље, низ Лазића брдо, све до фото Лазића и Дрварске пијаце. На Лазића брду смо чак имали и скакаоницу, за оне који су возили шличуге. А шличуге нису личиле на ове које се данас могу куповати у радњама са спортском опремом. Поткове су нам ковали ужички ковачи, а дрвени део смо наручивали код столара Чедомира Долаша. Додате томе мало канапе, једно дрвце за увртање канапа, и ето шличуга! Зими је Ужице могло подсећати на Бројгелову слику „Повратак ловаца“.
– Као деца, највише времена смо проводили на улици. На оном равном делу Росуља, према Коштици, играли смо фудбал. Или преко улице, високо изнад главе, разапнемо конопац, и играмо одбојку. Ако нам се игра тенис, тај конопац спустимо негде у висину струка, и лоптицу ударамо дрвеним рекетима. У дворишту Филиповића правили смо позориште. А за време Беле недеље, по целом Ужицу, иза ћошкова су искрсавале маскиране дружине. Тако нешто се данас не може ни замислити.
УН: Како данас видите град, шта је то што је добро, а шта је то чега више нема?
– Наравно, променило се много, променило се све. Давно сам негде рекао да је Ужице било урбаније онда када је имало 7.000 становника, него данас, када их има ваљда преко осамдесет хиљада. И то није карактеристично само за Ужице, него за целу Србију, укључујући и Београд.
– Покушавајући да оживим „то чега више нема“, у последње време пишем и цртам Тајни живот града Ужица.
УН: Може ли да се зна како се стиже до тог Вашег тајног Ужица?
– Кад странац дође у Ужице, разгледање и упознавање града обично почне у центру, од градске куће, од Малог парчића (што је плеоназам, јер ако је већ Мали не мора да буде парчић) и, у новије време од Склавковог платоа, тако названог по имену најстаријег Ужичанина за кога се зна, а који је, као „Склавко из Ужица“, забележен у једном документу од 9. октобра 1329. године, који се чува у Дубровачком архиву. Против тог платоа били су неки грађани, који су сматрали да има важнијих и славнијих Ужичана од Склавка. Тачно је, има славнијих и важнијих, али нема старијих. Многи нису схватали да није толико важан сам Склавко, него датум! Шта би неки градови дали да своје име открију у неком документу из 1329. године!
– Али, питали сте ме како се стиже до тог мог тајног Ужица. Наравно, прође се кроз централне градске улице, које носе имена знаменитих Ужичана, затим се иде кејом, чији један део носи име сликара Бранка Поповића, а други сликара Михаила Миловановића, одакле се избија на Обалу Николе Тесле, која ће вас од Међаја довести до прве електричне централе која је, по Теслиним принципима, подигнута у Србији.
– Путнику потом остаје да уђе у један део града непознат званичној историји, да уђе у живо срце Ужица, у коме се, једна за другом, нижу улице чија ћете имена наћи само у том мом Тајном плану. Наћи ћете улицу Пипеље шофера, улицу Десимира Гујара, Јевђа пекара, поштара Аца Ћане, улицу Мања Спарића, кондуктера „Ракете“, Чикиризову, Ченгијину и Шуљагину, наћи ћете Сокаче Стева Кинеза, улицу штампара и књижара Здравка Милошевића, Улицу општинских добошара, царињашких музичара, ужичких бабица, Даре, Јуле, Мице и Подлипне, улицу балерина Маје Груден и Бубе Докић, улицу берберина Јова Лауце, авенију Зоре Чучкуше, улицу Белог Пуковника и Мифе Шерифа, улицу Венца Кинцлера (Чеха, који је од минирања спасио електричну централу „Под градом“), улицу халфа „Слободе“ Миће Бурова, голгетера Кебла, виолинисте Влајка Циганина… Има ту још занимљивих топонима, као што су Енглезов гроб, Кућа глуве Милке, Плажа Руже Ђуричић и Булке Бошковић, Вир Мишка Бадњара… и тако даље.
УН: Можемо ли сад из тог Вашег Ужица да се вратимо у наше време? Имате велико искуство, много тога сте проживели, ушли сте у девету деценију живота. У једном интервјуу сте рекли да је ово „бесудна земља“. Ова власт, напротив, говори да се осећа бољитак у односу на ранија времена. Да ли Ви тај бољитак осећате? Како видите и коментаришете ситуацију у којој се данас нашла Србија?
– Не само „бољитак“: ова власт нам обећава и проглашава чак и „златно доба“! Руку на срце, ово и јесте златно доба – за оне који владају. И за оне који су уз власт. Остали, којих је све више, трбухом за крухом, беже у друге земље.
– У Србији је сва власт у рукама једног човека. Он доноси све одлуке. Он подиже оптужнице (Мишковић, Космајац), он окончава истраге (Радоичић). Он игнорише упозорења правника да се изградњом „Београда на води“ крше и Устав и закони Србије, и одлуке доноси игноришући и тај Устав, и те законе. О односу према законима имамо и један свежији пример. По истеку мандата председника републике Томислав Николић је остао да живи у резиденцији председника. Пошто одатле из неких разлога нису могли, или нису хтели, да га иселе, они су његов боравак у тој резиденцији легализовали. „Озаконили“. Уместо да се поштују, закони се прилагођавају.
– О начину на који се управља овом државом имамо и драматичнијих примера. Сулејман Угљанин је недавно тражио да се из Санџака повуку војска и полиција Србије. Вучић је на то реаговао шаљивом поруком:“Суљо, нема фотеље!“ Кад се на такве провокације реагује тако ноншалантно, и тако неозбиљно, није чудо што све ескалира, и што један од санџачких функционера мапу Србије нацрта не само без Косова, него и без Санџака и Војводине. Зато што се ниједна власт није озбиљно суочила са проблемом Косова, дошли смо до овога до чега смо дошли. И то нас ничему није научило. Признајем да се плашим пароле „Војводина Каталонија“ и „Војводина република“. Шта још треба да им поруче да би све то схватили озбиљно? И да би се одговорно суочили са проблемима?
– Погледајмо, коначно, и колико је озбиљна наша дипломатија. Можете ли да замислите неког од ранијих министара иностраних послова Кочу Поповића, Мирка Тепавца, Марка Никезића, Будимира Лончара, Владислава Јовановића, како приликом сусрета са својим иностраним колегама дограби микрофон и запева „Миљацку“? Дачић се буквално спрдао са албанским политичарима са Косова, који су се нашли на недавном заседању Уједињених нација. Рекао је да они иду по ходницима и седе на хоклицама. Стари дипломата Павле Јевремовић га је упозорио да се тако не говори о људима с којима треба преговарати. Дачић, не само да тај савет није послушао, него је у својој познатој реторици отишао још даље, и рекао да су Косовари пропали у покушају да уђу у Интерпол зато што су покушали да уђу преко …, знате већ преко кога. Или преко чега.
– Да је чуо како је Вучић описао сусрет између Путина и Тачија, Павле Јевремовић је исти савет могао дати и Вучићу. Бојим се, међутим, да би га Вучић послушао исто као Дачић. Наш народ је рекао: “Не вреди глувом шаптати и слепом намигивати“.
– Све у свему, данашња Србија је као неко невероватно позориште. У нашој представи Хамлета један глумац је присвојио, и игра, све улоге: он је и Хамлет и Офелија, краљ Клаудије и краљица Гертруда, и Полоније и Лаерт, и Хорацио и Озирик, и Розенкранц, и Гилденстерн, и Фортинбрас. Наравно, он је и Дух Хамлетовог оца.
УН: А какво је стање у култури? Некада сте били уредник Уметничког програма Првог програма Радио Београда. Да ли је култура данас довољно заступљена?
– Данас су за емисије из културе углавном резервисани термини око поноћи и после поноћи. А телевизију после поноћи гледају само они који прате ријалити програме. Осим тога, ми ваљда већ тридесет година немамо књижевни живот. Књижевни листови су некад излазили једном у петнаест дана, а данашњи „Српски књижевни лист“ излази једном у четири месеца. У Београду се подижу споменици за које нема никаквог разлога ни оправдања, као што је споменик азербејџанском диктатору Алијеву, или који не задовољавају ни естетске критеријуме, као што је недавно откривени споменик патријарху Павлу. У одбору за подизање споменика патријарху Павлу налазе се један епископ, генерални секретар председника Републике, заменик градоначелника Београда, градски урбаниста и заменица председника Скупштине града Београда. И ниједан историчар уметности. И ниједан ликовни критичар. И ниједан ликовни уметник. И погледајте какав смо споменик добили.
УН: Ви сте се посебно ангажовали око сарадње Српске академије наука и уметности са нашим градом?
– САНУ је имала веома лепу и развијену сарадњу са Шарганском осмицом, то јест са Радованом Глибетићем. У тој сарадњи су се највише ангажовали академици, који су могли да пруже практичну помоћ: Никола Хајдин, професор Грађевинског факултета, архитекта Иван Антић, Бранко Поповић, професор Електротехничког факултета, и Петар Миљанић, професор Електротехничког и Машинског факултета. САНУ се посебно ангажовала приликом покушаја да се у Мокрој гори почне са истраживањима која би довела до отварања рудника никла. Сетио сам се да је академик Драгомир Виторовић, некадашњи декан Хемијског факултета, 1999. године направио анализу у којој је показао какве ће бити последице НАТО бомбардовања. И предложио сам да сада направи и анализу последица отварања рудника никла у Мокрој гори. Показало се да би последице по цео крај, по сливове река, биле више него катастрофалне. Та анализа је прихваћена као званичан став Академије. У одбрани Мокре горе учествовали су и академици Зоран Максимовић и Видојко Јовић, иначе професори Рударског факултета. Наравно, и председник Академије Хајдин. Ко зна колико смо пута због тога долазили у Мокру гору. Заговорници рудника никла су потом покушали да истраживања пренесу на леву обалу Дрине, што би за цео крај имало исте последице, тако да смо своју делатност проширили и на Републику Српску. Одбрана се касније пренела и на Врњачку бању и у Тополу.
– Данас у САНУ, у оквиру Одбора за заштиту човекове околине, постоји и Пододбор за заштиту Мокре горе. За злу не требало.
– Осећам посебну потребу да поменем да је Драгомир Виторовић пореклом из Беле реке, а Зоран Максимовић из Костојевића.
– Касније је дошло и до сарадње Галерије САНУ са ужичком Градском галеријом. Мој мотив за организовање те сарадње била је жеља да деца у Ужицу могу да виде оно што ја, као ђак, нисам имао прилике да видим, дела врхунских уметника.
– Током ове јесени смо, на два састанка са Николом Гогићем и Славицом Стефановић, уговорили сарадњу са Народним музејом. Сада нас очекује прецизнији договор о програмима.
УН: Добили сте много, много награда. Да ли бисте неку посебно издвојили?
– Враћајући се са неке од електротерапија, једног дана сам, са својим штапом, ушао у препун трамвај. Једна госпођа је устала да ми уступи место. Захвалио сам јој, рекао сам да могу да стојим, и замолио сам је да седне, али је она инсистирала, и рекла:“ Ја вам место нисам уступила због штапа!“ То памтим као највећу награду.
Љубомир Симовић је рођен у Ужицу где се и школовао. После завршене Учитељске школе уписао је Филолошки факултет у Београду на коме је дипломирао 1962. године. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” 1951. године. Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “НИН-у” и другим листовима и часописима. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у родном Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије, али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији. Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку идр. Редовни је члан Српске академије наука и уметности.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1000.)
