INTERVJU: AKADEMIK LJUBOMIR SIMOVIĆ
Britkog uma, još oštrijeg pera, akademik Ljubomir Simović za sve svoje godine stvaralaštva kroz svoja dela i intervjue ukazivao je i upozoravao na anomalije u društvu. Tako i ovog puta za Užičku nedelju govori o svom rodnom i voljenom Užicu, ali i sveopštoj situaciji u Srbiji.
UN: Po čemu pamtite Užice i koji je za Vas period u ovom gradu bio najlepši?
– Pamtim sve, svaku godinu, svako godišnje doba, svaki dan, svaki sat. U moje užičko detinjstvo stalo je mnogo toga, između ostalog i rat, koji je u sećanju ostavio najdublje tragove i najživlje slike, i koji predstavlja nerazdvojan deo najličnijih sudbina moje generacije. U knjizi “Užice sa vranama” ima mnogo ličnog, mnogo autobiografskog. Dosta je, recimo, da pogledate poglavlje „Porodice na reci“, gde govorim o užičkim pijacama i kafanama, o plažama i kujnama, o imenima i nadimcima, u kome učestvuje celo Užice. U moje vreme, Đetinja je bila čista i bistra reka, na kojoj smo provodili dane od jutra do večeri, od marta ili aprila, pa sve do miholjskog leta. Tada nije bilo automobila i saobraćaja, pa su ulice pripadale deci i omladini. Zimi su zlatiborskim putem tutnjali bobovi, a bobovi, sanke (koje smo zvali „rodle“) i potkovanice leteli su i niz Dovarje, niz Rosulje, niz Lazića brdo, sve do foto Lazića i Drvarske pijace. Na Lazića brdu smo čak imali i skakaonicu, za one koji su vozili šličuge. A šličuge nisu ličile na ove koje se danas mogu kupovati u radnjama sa sportskom opremom. Potkove su nam kovali užički kovači, a drveni deo smo naručivali kod stolara Čedomira Dolaša. Dodate tome malo kanape, jedno drvce za uvrtanje kanapa, i eto šličuga! Zimi je Užice moglo podsećati na Brojgelovu sliku „Povratak lovaca“.
– Kao deca, najviše vremena smo provodili na ulici. Na onom ravnom delu Rosulja, prema Koštici, igrali smo fudbal. Ili preko ulice, visoko iznad glave, razapnemo konopac, i igramo odbojku. Ako nam se igra tenis, taj konopac spustimo negde u visinu struka, i lopticu udaramo drvenim reketima. U dvorištu Filipovića pravili smo pozorište. A za vreme Bele nedelje, po celom Užicu, iza ćoškova su iskrsavale maskirane družine. Tako nešto se danas ne može ni zamisliti.
UN: Kako danas vidite grad, šta je to što je dobro, a šta je to čega više nema?
– Naravno, promenilo se mnogo, promenilo se sve. Davno sam negde rekao da je Užice bilo urbanije onda kada je imalo 7.000 stanovnika, nego danas, kada ih ima valjda preko osamdeset hiljada. I to nije karakteristično samo za Užice, nego za celu Srbiju, uključujući i Beograd.
– Pokušavajući da oživim „to čega više nema“, u poslednje vreme pišem i crtam Tajni život grada Užica.
UN: Može li da se zna kako se stiže do tog Vašeg tajnog Užica?
– Kad stranac dođe u Užice, razgledanje i upoznavanje grada obično počne u centru, od gradske kuće, od Malog parčića (što je pleonazam, jer ako je već Mali ne mora da bude parčić) i, u novije vreme od Sklavkovog platoa, tako nazvanog po imenu najstarijeg Užičanina za koga se zna, a koji je, kao „Sklavko iz Užica“, zabeležen u jednom dokumentu od 9. oktobra 1329. godine, koji se čuva u Dubrovačkom arhivu. Protiv tog platoa bili su neki građani, koji su smatrali da ima važnijih i slavnijih Užičana od Sklavka. Tačno je, ima slavnijih i važnijih, ali nema starijih. Mnogi nisu shvatali da nije toliko važan sam Sklavko, nego datum! Šta bi neki gradovi dali da svoje ime otkriju u nekom dokumentu iz 1329. godine!
– Ali, pitali ste me kako se stiže do tog mog tajnog Užica. Naravno, prođe se kroz centralne gradske ulice, koje nose imena znamenitih Užičana, zatim se ide kejom, čiji jedan deo nosi ime slikara Branka Popovića, a drugi slikara Mihaila Milovanovića, odakle se izbija na Obalu Nikole Tesle, koja će vas od Međaja dovesti do prve električne centrale koja je, po Teslinim principima, podignuta u Srbiji.
– Putniku potom ostaje da uđe u jedan deo grada nepoznat zvaničnoj istoriji, da uđe u živo srce Užica, u kome se, jedna za drugom, nižu ulice čija ćete imena naći samo u tom mom Tajnom planu. Naći ćete ulicu Pipelje šofera, ulicu Desimira Gujara, Jevđa pekara, poštara Aca Ćane, ulicu Manja Sparića, konduktera „Rakete“, Čikirizovu, Čengijinu i Šuljaginu, naći ćete Sokače Steva Kineza, ulicu štampara i knjižara Zdravka Miloševića, Ulicu opštinskih dobošara, carinjaških muzičara, užičkih babica, Dare, Jule, Mice i Podlipne, ulicu balerina Maje Gruden i Bube Dokić, ulicu berberina Jova Lauce, aveniju Zore Čučkuše, ulicu Belog Pukovnika i Mife Šerifa, ulicu Venca Kinclera (Čeha, koji je od miniranja spasio električnu centralu „Pod gradom“), ulicu halfa „Slobode“ Miće Burova, golgetera Kebla, violiniste Vlajka Ciganina… Ima tu još zanimljivih toponima, kao što su Englezov grob, Kuća gluve Milke, Plaža Ruže Đuričić i Bulke Bošković, Vir Miška Badnjara… i tako dalje.
UN: Možemo li sad iz tog Vašeg Užica da se vratimo u naše vreme? Imate veliko iskustvo, mnogo toga ste proživeli, ušli ste u devetu deceniju života. U jednom intervjuu ste rekli da je ovo „besudna zemlja“. Ova vlast, naprotiv, govori da se oseća boljitak u odnosu na ranija vremena. Da li Vi taj boljitak osećate? Kako vidite i komentarišete situaciju u kojoj se danas našla Srbija?
– Ne samo „boljitak“: ova vlast nam obećava i proglašava čak i „zlatno doba“! Ruku na srce, ovo i jeste zlatno doba – za one koji vladaju. I za one koji su uz vlast. Ostali, kojih je sve više, trbuhom za kruhom, beže u druge zemlje.
– U Srbiji je sva vlast u rukama jednog čoveka. On donosi sve odluke. On podiže optužnice (Mišković, Kosmajac), on okončava istrage (Radoičić). On ignoriše upozorenja pravnika da se izgradnjom „Beograda na vodi“ krše i Ustav i zakoni Srbije, i odluke donosi ignorišući i taj Ustav, i te zakone. O odnosu prema zakonima imamo i jedan svežiji primer. Po isteku mandata predsednika republike Tomislav Nikolić je ostao da živi u rezidenciji predsednika. Pošto odatle iz nekih razloga nisu mogli, ili nisu hteli, da ga isele, oni su njegov boravak u toj rezidenciji legalizovali. „Ozakonili“. Umesto da se poštuju, zakoni se prilagođavaju.
– O načinu na koji se upravlja ovom državom imamo i dramatičnijih primera. Sulejman Ugljanin je nedavno tražio da se iz Sandžaka povuku vojska i policija Srbije. Vučić je na to reagovao šaljivom porukom:“Suljo, nema fotelje!“ Kad se na takve provokacije reaguje tako nonšalantno, i tako neozbiljno, nije čudo što sve eskalira, i što jedan od sandžačkih funkcionera mapu Srbije nacrta ne samo bez Kosova, nego i bez Sandžaka i Vojvodine. Zato što se nijedna vlast nije ozbiljno suočila sa problemom Kosova, došli smo do ovoga do čega smo došli. I to nas ničemu nije naučilo. Priznajem da se plašim parole „Vojvodina Katalonija“ i „Vojvodina republika“. Šta još treba da im poruče da bi sve to shvatili ozbiljno? I da bi se odgovorno suočili sa problemima?
– Pogledajmo, konačno, i koliko je ozbiljna naša diplomatija. Možete li da zamislite nekog od ranijih ministara inostranih poslova Koču Popovića, Mirka Tepavca, Marka Nikezića, Budimira Lončara, Vladislava Jovanovića, kako prilikom susreta sa svojim inostranim kolegama dograbi mikrofon i zapeva „Miljacku“? Dačić se bukvalno sprdao sa albanskim političarima sa Kosova, koji su se našli na nedavnom zasedanju Ujedinjenih nacija. Rekao je da oni idu po hodnicima i sede na hoklicama. Stari diplomata Pavle Jevremović ga je upozorio da se tako ne govori o ljudima s kojima treba pregovarati. Dačić, ne samo da taj savet nije poslušao, nego je u svojoj poznatoj retorici otišao još dalje, i rekao da su Kosovari propali u pokušaju da uđu u Interpol zato što su pokušali da uđu preko …, znate već preko koga. Ili preko čega.
– Da je čuo kako je Vučić opisao susret između Putina i Tačija, Pavle Jevremović je isti savet mogao dati i Vučiću. Bojim se, međutim, da bi ga Vučić poslušao isto kao Dačić. Naš narod je rekao: “Ne vredi gluvom šaptati i slepom namigivati“.
– Sve u svemu, današnja Srbija je kao neko neverovatno pozorište. U našoj predstavi Hamleta jedan glumac je prisvojio, i igra, sve uloge: on je i Hamlet i Ofelija, kralj Klaudije i kraljica Gertruda, i Polonije i Laert, i Horacio i Ozirik, i Rozenkranc, i Gildenstern, i Fortinbras. Naravno, on je i Duh Hamletovog oca.
UN: A kakvo je stanje u kulturi? Nekada ste bili urednik Umetničkog programa Prvog programa Radio Beograda. Da li je kultura danas dovoljno zastupljena?
– Danas su za emisije iz kulture uglavnom rezervisani termini oko ponoći i posle ponoći. A televiziju posle ponoći gledaju samo oni koji prate rijaliti programe. Osim toga, mi valjda već trideset godina nemamo književni život. Književni listovi su nekad izlazili jednom u petnaest dana, a današnji „Srpski književni list“ izlazi jednom u četiri meseca. U Beogradu se podižu spomenici za koje nema nikakvog razloga ni opravdanja, kao što je spomenik azerbejdžanskom diktatoru Alijevu, ili koji ne zadovoljavaju ni estetske kriterijume, kao što je nedavno otkriveni spomenik patrijarhu Pavlu. U odboru za podizanje spomenika patrijarhu Pavlu nalaze se jedan episkop, generalni sekretar predsednika Republike, zamenik gradonačelnika Beograda, gradski urbanista i zamenica predsednika Skupštine grada Beograda. I nijedan istoričar umetnosti. I nijedan likovni kritičar. I nijedan likovni umetnik. I pogledajte kakav smo spomenik dobili.
UN: Vi ste se posebno angažovali oko saradnje Srpske akademije nauka i umetnosti sa našim gradom?
– SANU je imala veoma lepu i razvijenu saradnju sa Šarganskom osmicom, to jest sa Radovanom Glibetićem. U toj saradnji su se najviše angažovali akademici, koji su mogli da pruže praktičnu pomoć: Nikola Hajdin, profesor Građevinskog fakulteta, arhitekta Ivan Antić, Branko Popović, profesor Elektrotehničkog fakulteta, i Petar Miljanić, profesor Elektrotehničkog i Mašinskog fakulteta. SANU se posebno angažovala prilikom pokušaja da se u Mokroj gori počne sa istraživanjima koja bi dovela do otvaranja rudnika nikla. Setio sam se da je akademik Dragomir Vitorović, nekadašnji dekan Hemijskog fakulteta, 1999. godine napravio analizu u kojoj je pokazao kakve će biti posledice NATO bombardovanja. I predložio sam da sada napravi i analizu posledica otvaranja rudnika nikla u Mokroj gori. Pokazalo se da bi posledice po ceo kraj, po slivove reka, bile više nego katastrofalne. Ta analiza je prihvaćena kao zvaničan stav Akademije. U odbrani Mokre gore učestvovali su i akademici Zoran Maksimović i Vidojko Jović, inače profesori Rudarskog fakulteta. Naravno, i predsednik Akademije Hajdin. Ko zna koliko smo puta zbog toga dolazili u Mokru goru. Zagovornici rudnika nikla su potom pokušali da istraživanja prenesu na levu obalu Drine, što bi za ceo kraj imalo iste posledice, tako da smo svoju delatnost proširili i na Republiku Srpsku. Odbrana se kasnije prenela i na Vrnjačku banju i u Topolu.
– Danas u SANU, u okviru Odbora za zaštitu čovekove okoline, postoji i Pododbor za zaštitu Mokre gore. Za zlu ne trebalo.
– Osećam posebnu potrebu da pomenem da je Dragomir Vitorović poreklom iz Bele reke, a Zoran Maksimović iz Kostojevića.
– Kasnije je došlo i do saradnje Galerije SANU sa užičkom Gradskom galerijom. Moj motiv za organizovanje te saradnje bila je želja da deca u Užicu mogu da vide ono što ja, kao đak, nisam imao prilike da vidim, dela vrhunskih umetnika.
– Tokom ove jeseni smo, na dva sastanka sa Nikolom Gogićem i Slavicom Stefanović, ugovorili saradnju sa Narodnim muzejom. Sada nas očekuje precizniji dogovor o programima.
UN: Dobili ste mnogo, mnogo nagrada. Da li biste neku posebno izdvojili?
– Vraćajući se sa neke od elektroterapija, jednog dana sam, sa svojim štapom, ušao u prepun tramvaj. Jedna gospođa je ustala da mi ustupi mesto. Zahvalio sam joj, rekao sam da mogu da stojim, i zamolio sam je da sedne, ali je ona insistirala, i rekla:“ Ja vam mesto nisam ustupila zbog štapa!“ To pamtim kao najveću nagradu.
Ljubomir Simović je rođen u Užicu gde se i školovao. Posle završene Učiteljske škole upisao je Filološki fakultet u Beogradu na kome je diplomirao 1962. godine. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” 1951. godine. Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “NIN-u” i drugim listovima i časopisima. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u rodnom Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije, ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji. Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku idr. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1000.)
