VLADETA SMILJANIĆ – BRIGADIR
U drugoj polovini prošlog veka u izgradnji zemlje, nekadašnje Jugoslavije, bile su veoma popularne omladinske radne akcije. Mladi iz svih tadašnjih republika prijavljivali su se za dobrovoljni mesečni rad i gradili mnogobrojne puteve, kanale, pruge, vodovode i mnogo toga drugog.
I Užice je imalo svoje omladinske brigade. O njima za ovaj broj Užičke nedelje priča Vladeta Smiljanić, koji je čak 23 puta bio učesnik tih akcija. Iako danas mnogi smatraju da je besmisleno besplatno raditi, Vladeta kaže da se ne kaje, da i danas učestvuje u mnogim dobrovoljnim akcijama.
Vladeta Smiljanić je rođen u Ljubišu 5. marta 1953. godine. Kaže da je tada umro Staljin, a da se rodio drugi Staljin. U Užicu je završio zanat i zaposlio se u tadašnjem građevinskom preduzeću „Zlatibor“. Tu je počeo taj omladinski rad, opštinske i međuopštinske konferencije, radne akcije…
– Bio sam sa svim užičkim brigadama, jedino nisam išao sa brigadom Valjaonice bakra. Moja prva akcija bila je na pruzi Beograd – Bar 1975. godine. Imao sam 22 godine. Iz svih preduzeća se tražilo po dva radnika i onda je moje preduzeće odlučilo da mene i još jednog kolegu pošalju kao omladince na radnu akciju. Išli smo u brigadi „Prvi partizan“. Ta moja brigada bila je u naselju Jabuka kod Prijepolja. Najviše smo radili škarpe za trasu pruge. U naselju je bilo šest brigada, a jedna brigada je imala od 42 do 60 ljudi. Bilo nas je iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Najčešće je bio princip da se ide na radnu akciju u drugu republiku, ali smo mi tada, zbog značaja pruge, išli na akciju u Srbiju – seća se Vladeta svoje prve radne akcije.
Kaže da mu nije bilo teško da radi.
– Ja sam dete sa sela i nije mi bilo teško raditi. Svaku brigadu pamtim po druženju. Tada sam bio čupavac i imao sam baš dugu kosu. Uveče smo imali sportske i društvene aktivnosti, a i igranke. Muzika je uglavnom bila preko ozvučenja, a nekada su dolazile poznate grupe. Bila je Riblja, čorba, Ju grupa, Plavi orkestar… Manje je bilo narodnih pevača.
Sa Prvim partizanom išao je na 8 radnih akcija i u većini je bio traser, zbog građevinskog zanata. Bio je na Sutjesci, u Umčarima, kada se gradio put „Bratstvo i jedinstvo”, na Kadinjači 1978. godine i na brani Vrutci, pruga Šamac – Sarajevo, Osijek, Mostar, Jasenovac, Đerdap, Morava…
– Sve smo gradili, pruge, puteve, kanale, a, primera radi, u Jasenovcu smo radili razređivanje repe i krčenje šume. Imalo je i poljoprivrednih poslova – kazao je Vladeta.
– Gde sam bio traser, brigade su bile najbolje. Traser je čovek koji vodi brigade i raspoređuje na posao. Uspeh brigade bio je kada se predloži za Plaketu Veljka Vlahovića. Brigade Prvog partizana i Cvete Dabić, u kojima sam bio traser, osvajale su tu plaketu. Jedino sa mojom firmom Zlatibor nisam osvojio plaketu, a evo i zbog čega. Tada nisam znao šta je međunacionalna mržnja, baš dan pre proglašenja za plaketu akcije, jednoj hrvatskoj brigadi dao sam svojih pet najjačih ljudi, jer je trebalo da ispune normu, a ako se ne ispuni norma, kao da nisi ni učestvovao u akciji. A gde da ideš u grad tako? Bilo je to sramota. I ta hrvatska brigada mi je udarila nož u leđa kada je bilo predlaganje. Dok sam bio u brigadi Prvog partizana imali smo tri plakete, a komandant brigade je Milomir Tucović. Sećam se i brigade Šamac – Sarajevo, koja je bila u novembru i bilo je jako hladno. Tada sam bio u brigadi Užička republika, koja je imala 103 brigadira. Poslednji put sam bio u užičkoj brigadi Vukola Dabić sa kampom na Zabučju, a radili se Vrutci i Kadinjača. Tu sam bio štapski traser. To su bile poslednje akcije, jer tada je krenula Hrvatska da se odvaja, a onda i rat. Na toj akciji ssu bile brigade iz Bosne i Hercegovine i iz Hrvatske samo jedna. Tuđman je branio Hrvatima da idu na radne akcije u Srbiju, ali ljudi iz Hrvatske koji su hteli da idu u akciju, išli su u bosansku brigadu i dođe njih 15, pa naprave brigadu pod imenom Bratstvo i jedinstvo. Radili smo krčenje za jezero, a na Kadinjači kopali kanale. Vodila se voda iz Vrutaka. Kada je trebalo da bude proslava 1979. godine, kada je Tito bio poslednji put, radili smo malo na spomenicima, a i kanalima za vodu ka Jelovoj gori – rekao je Vladeta.
Prema njegovom sećanju, u to vreme u Užicu bile su brigade: Prvi partizan, Cveta Dabić, Vukola Dabić, Valjaonica bakra Slobodan Penezić Krcun, imala je brigada Tito, u koju je išlo pet-šest ljudi iz Užica, a isto toliko ljudi je išlo iz gradova koji su u svom imenu imali Tito, zatim brigada Zlatibor i Užička republika, koja je imala ljude iz celog regiona – Užica, Arilja, Kosjerića, Požege i Bajine Bašte.
– Išlo je po sto ljudi, a možete da zamislite šta 100 ljudi može da uradi.
Mnogi su mi se čudili što idem džabe da radim. Dao sam pet do šest odmora i uzimao neplaćeno da idem na akciju kada mi se išlo. U firmi su mi govorili:“Do kada više da ideš?“. Branili su, a ovamo brigade me traže.
Vladeta je posle Titove smrti išao i sedam puta peške do Beograda.
– To pešačenje je organizovao Ferijalni savez. Ta ruta se zvala Druže Tito mi ti se kunemo. Moralo je da ide 88 ljudi, koliko je imao godina kada je Tito umro.
Užički brigadir udarnik se seća i Dana omladinske radne akcije.
– Svakog 1. aprila, kada je Dan omladinske radne akcije, sve brigade iz Užica dođu na trg. Tu se drže govori, pohvale, a uveče svi odemo na druženje u hotel „Turist“. Sve je tako bilo, dok nisu počeli višestranački izbori. I ove godine imali smo jednu akciju pošumljavanja. Mi stari akcijaši se svakog 1. aprila vidimo, pa se šalimo kako je ko ostareo, a prebrajamo se ko nije više među nama. Mene još drži kondicija i snaga, još uvek radim i tim mojim prijateljima govorim da ne daju stomacima da idu napred.
Posebno što je voleo na akcijama je druženje. Kaže da su se stvarala velika prijateljstva, ali i rađale ljubavi koje su se završavale svadbama.
– Ljudi se tada nisu mrzeli, ali uvek kažem da treba da se vodi politika da se ljudi vole. Imao sam jednog dobrog prijatelja Albanca kada sam bio na akciji na Borskom jezeru. Kada smo se rastajali, plakali smo obojica i u znak prijateljstva popili smo po gutljaj piva iz njegove patike. A bilo je ljubavi. Bio sam prisutan na nekoliko svadbi. Baš kada sam bio na akciji na Kadinjači, u kampu na Zabučju, jedan Kosovac se oženio i dobio neko staru narodnu nošnju, a ja sam jahao nekog magarca. I na drugim akcijama je bilo svadbi. Bračnom paru svaka firma iz grada, gde je bila brigada davala je poklone, neko televizor, neko radio, frižider i slično, i oni odu kući sa tim stvarima. Bile su to ljubavi parova koji su bili u vezi i pre akcije, pa se na akciji venčaju, a mnogi su se tu upoznali i venčali. Pravilo se veliko veselje, kao i na svakoj drugoj svadbi. Venčanje je bilo u opštini gde je bila brigada. A običaj je bio da mladu i mladoženju provozamo u ručnim kolicima u koja stavimo ćebad i mi ih vozamo. Parovi su oblačili parno brigadirsko odelo. Kum je pretežno bio komandant brigade – seća se Vladeta.
Ali, danas je, kaže naš sagovornik, došlo drugo vreme.
– Sada neće niko dobrovoljno u akciju. Posle, kada su nestale brigade, bio sam član jednog eko kluba Čistoća prirode. Volima ja i te akcije. Jednom smo išli i očistili od papira i drugog smeća Stari grad, pa sve prema brani. Sada sam u humanitarnoj organizaciji Užičanke. Kada ne mogu da idem da radim, ja dam nešto para ili ako je neko baš neko star, onda organizujemo akciju da se iscepaju drva. Uvek sam za to da se čisti Đetinja. Imamo tu našu ekipu od 60 do 70 ljudi i kad god se zovne, ide se. Sigurno bih učestvovao u gašenju požara na Tari, ali nisam bio tu, bio sam na radu u Rusiji i tamo sam proveo sedam godina – rekao je Vladeta.
U 23 akcije Vladeta ima 17 udarničkih znački.
– Da bi neko dobio udarničku značku on mora i da radi dobro i da bude aktivan u društvenim aktivnostima. Neko je radio zidne novine, neko je pevao, crtao, a ja sam igrao u KUD-u, a voleo sam da glumim. Posle sam pravio programe, pisao skečeve. Skečevi se brzo izmisle, dovoljno je neki događaj u toku dana da se desi i eto skeča. Sve vreme je bilo ispunjeno. Ma nije to bilo teško, iako se preko dana radilo 6,5 sati. Zadnji sat obično je išla flaša klekovače i parče čokolade, i to je bio udarni sat. Ali, nije bilo mnogo alkohola. Ja tada nisam pio, ali gutljaj dobro dođe da se pročisti prašina – rekao je Vladeta i dodao je da mu je najžalije što nije proveo još jedan mesec na nekoj radnoj akciji, da bi tačno imao dve godine radne akcije.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 999)
