početak GRADSKA Акцијаш 23 пута

Акцијаш 23 пута

od Užička Nedelja
719 pregleda

ВЛАДЕТА СМИЉАНИЋ – БРИГАДИР
У другој половини прошлог века у изградњи земље, некадашње Југославије, биле су веома популарне омладинске радне акције. Млади из свих тадашњих република пријављивали су се за добровољни месечни рад и градили многобројне путеве, канале, пруге, водоводе и много тога другог.
И Ужице је имало своје омладинске бригаде. О њима за овај број Ужичке недеље прича Владета Смиљанић, који је чак 23 пута био учесник тих акција. Иако данас многи сматрају да је бесмислено бесплатно радити, Владета каже да се не каје, да и данас учествује у многим добровољним акцијама.
Владета Смиљанић је рођен у Љубишу 5. марта 1953. године. Каже да је тада умро Стаљин, а да се родио други Стаљин. У Ужицу је завршио занат и запослио се у тадашњем грађевинском предузећу „Златибор“. Ту је почео тај омладински рад, општинске и међуопштинске конференције, радне акције…
– Био сам са свим ужичким бригадама, једино нисам ишао са бригадом Ваљаонице бакра. Моја прва акција била је на прузи Београд – Бар 1975. године. Имао сам 22 године. Из свих предузећа се тражило по два радника и онда је моје предузеће одлучило да мене и још једног колегу пошаљу као омладинце на радну акцију. Ишли смо у бригади „Први партизан“. Та моја бригада била је у насељу Јабука код Пријепоља. Највише смо радили шкарпе за трасу пруге. У насељу је било шест бригада, а једна бригада је имала од 42 до 60 људи. Било нас је из свих крајева бивше Југославије. Најчешће је био принцип да се иде на радну акцију у другу републику, али смо ми тада, због значаја пруге, ишли на акцију у Србију – сећа се Владета своје прве радне акције.
Каже да му није било тешко да ради.
– Ја сам дете са села и није ми било тешко радити. Сваку бригаду памтим по дружењу. Тада сам био чупавац и имао сам баш дугу косу. Увече смо имали спортске и друштвене активности, а и игранке. Музика је углавном била преко озвучења, а некада су долазиле познате групе. Била је Рибља, чорба, Ју група, Плави оркестар… Мање је било народних певача.

Са Првим партизаном ишао је на 8 радних акција и у већини је био трасер, због грађевинског заната. Био је на Сутјесци, у Умчарима, када се градио пут „Братство и јединство”, на Кадињачи 1978. године и на брани Врутци, пруга Шамац – Сарајево, Осијек, Мостар, Јасеновац, Ђердап, Морава…
– Све смо градили, пруге, путеве, канале, а, примера ради, у Јасеновцу смо радили разређивање репе и крчење шуме. Имало је и пољопривредних послова – казао је Владета.
– Где сам био трасер, бригаде су биле најбоље. Трасер је човек који води бригаде и распоређује на посао. Успех бригаде био је када се предложи за Плакету Вељка Влаховића. Бригаде Првог партизана и Цвете Дабић, у којима сам био трасер, освајале су ту плакету. Једино са мојом фирмом Златибор нисам освојио плакету, а ево и због чега. Тада нисам знао шта је међунационална мржња, баш дан пре проглашења за плакету акције, једној хрватској бригади дао сам својих пет најјачих људи, јер је требало да испуне норму, а ако се не испуни норма, као да ниси ни учествовао у акцији. А где да идеш у град тако? Било је то срамота. И та хрватска бригада ми је ударила нож у леђа када је било предлагање. Док сам био у бригади Првог партизана имали смо три плакете, а командант бригаде је Миломир Туцовић. Сећам се и бригаде Шамац – Сарајево, која је била у новембру и било је јако хладно. Тада сам био у бригади Ужичка република, која је имала 103 бригадира. Последњи пут сам био у ужичкој бригади Вукола Дабић са кампом на Забучју, а радили се Врутци и Кадињача. Ту сам био штапски трасер. То су биле последње акције, јер тада је кренула Хрватска да се одваја, а онда и рат. На тој акцији ссу биле бригаде из Босне и Херцеговине и из Хрватске само једна. Туђман је бранио Хрватима да иду на радне акције у Србију, али људи из Хрватске који су хтели да иду у акцију, ишли су у босанску бригаду и дође њих 15, па направе бригаду под именом Братство и јединство. Радили смо крчење за језеро, а на Кадињачи копали канале. Водила се вода из Врутака. Када је требало да буде прослава 1979. године, када је Тито био последњи пут, радили смо мало на споменицима, а и каналима за воду ка Јеловој гори – рекао је Владета.
Према његовом сећању, у то време у Ужицу биле су бригаде: Први партизан, Цвета Дабић, Вукола Дабић, Ваљаоница бакра Слободан Пенезић Крцун, имала је бригада Тито, у коју је ишло пет-шест људи из Ужица, а исто толико људи је ишло из градова који су у свом имену имали Тито, затим бригада Златибор и Ужичка република, која је имала људе из целог региона – Ужица, Ариља, Косјерића, Пожеге и Бајине Баште.
– Ишло је по сто људи, а можете да замислите шта 100 људи може да уради.
Многи су ми се чудили што идем џабе да радим. Дао сам пет до шест одмора и узимао неплаћено да идем на акцију када ми се ишло. У фирми су ми говорили:“До када више да идеш?“. Бранили су, а овамо бригаде ме траже.
Владета је после Титове смрти ишао и седам пута пешке до Београда.
– То пешачење је организовао Феријални савез. Та рута се звала Друже Тито ми ти се кунемо. Морало је да иде 88 људи, колико је имао година када је Тито умро.
Ужички бригадир ударник се сећа и Дана омладинске радне акције.
– Сваког 1. априла, када је Дан омладинске радне акције, све бригаде из Ужица дођу на трг. Ту се држе говори, похвале, а увече сви одемо на дружење у хотел „Турист“. Све је тако било, док нису почели вишестраначки избори. И ове године имали смо једну акцију пошумљавања. Ми стари акцијаши се сваког 1. априла видимо, па се шалимо како је ко остарео, а пребрајамо се ко није више међу нама. Мене још држи кондиција и снага, још увек радим и тим мојим пријатељима говорим да не дају стомацима да иду напред.
Посебно што је волео на акцијама је дружење. Каже да су се стварала велика пријатељства, али и рађале љубави које су се завршавале свадбама.
– Људи се тада нису мрзели, али увек кажем да треба да се води политика да се људи воле. Имао сам једног доброг пријатеља Албанца када сам био на акцији на Борском језеру. Када смо се растајали, плакали смо обојица и у знак пријатељства попили смо по гутљај пива из његове патике. А било је љубави. Био сам присутан на неколико свадби. Баш када сам био на акцији на Кадињачи, у кампу на Забучју, један Косовац се оженио и добио неко стару народну ношњу, а ја сам јахао неког магарца. И на другим акцијама је било свадби. Брачном пару свака фирма из града, где је била бригада давала је поклоне, неко телевизор, неко радио, фрижидер и слично, и они оду кући са тим стварима. Биле су то љубави парова који су били у вези и пре акције, па се на акцији венчају, а многи су се ту упознали и венчали. Правило се велико весеље, као и на свакој другој свадби. Венчање је било у општини где је била бригада. А обичај је био да младу и младожењу провозамо у ручним колицима у која ставимо ћебад и ми их возамо. Парови су облачили парно бригадирско одело. Кум је претежно био командант бригаде – сећа се Владета.
Али, данас је, каже наш саговорник, дошло друго време.
– Сада неће нико добровољно у акцију. После, када су нестале бригаде, био сам члан једног еко клуба Чистоћа природе. Волима ја и те акције. Једном смо ишли и очистили од папира и другог смећа Стари град, па све према брани. Сада сам у хуманитарној организацији Ужичанке. Када не могу да идем да радим, ја дам нешто пара или ако је неко баш неко стар, онда организујемо акцију да се исцепају дрва. Увек сам за то да се чисти Ђетиња. Имамо ту нашу екипу од 60 до 70 људи и кад год се зовне, иде се. Сигурно бих учествовао у гашењу пожара на Тари, али нисам био ту, био сам на раду у Русији и тамо сам провео седам година – рекао је Владета.
У 23 акције Владета има 17 ударничких значки.
– Да би неко добио ударничку значку он мора и да ради добро и да буде активан у друштвеним активностима. Неко је радио зидне новине, неко је певао, цртао, а ја сам играо у КУД-у, а волео сам да глумим. После сам правио програме, писао скечеве. Скечеви се брзо измисле, довољно је неки догађај у току дана да се деси и ето скеча. Све време је било испуњено. Ма није то било тешко, иако се преко дана радило 6,5 сати. Задњи сат обично је ишла флаша клековаче и парче чоколаде, и то је био ударни сат. Али, није било много алкохола. Ја тада нисам пио, али гутљај добро дође да се прочисти прашина – рекао је Владета и додао је да му је најжалије што није провео још један месец на некој радној акцији, да би тачно имао две године радне акције.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 999)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.