После дуже паузе, ево једне лепе и атрактивне пешачке туре. Старт је био на раскрсници испред Волујца, а крај на ужичкој плажи, све у свему, неких 18 километара. Овога пута ишли смо фамилијарно, са нама су пешачили Драган, Анђела и Милица, Драган је био водич овог петосатног путешествија. Било је изузетно занимљиво, зато ускоро планирамо репризу, али у супротном смеру, иако је било помало и напорно, јер се нисмо честито ни одморили од пешачења до Јованове воде и назад претходног дана. Добар део пута пружао се диван поглед према Јеловој гори, па сам сваки час, самозадовољно, говорио, јуче смо онде били, јуче смо онде били… Иначе, ово је предео којим смо прошли стотину пута, али никада овом трасом. Прво смо посетили Стапарске водопаде, које прави поток Стапарско врело, а која извире испод саме Дивљачке стене. Брдо је, очигледно, богато водом, јер смо успут наишли на неколико чесама. Пут нас је водио до цркве Светог Архангела Гаврила, па узбрдо, где смо изашли на асфалтни пут који иде из Турице ка Стапарима, па онда неких 400-500 метара низбрдо, до скретања за Кулу Радојичића. Ту смо, после пар стотина метара, изашли на највишу тачку, gps каже да смо били на 880 метара надморске висине, где смо први пут угледали кањон Ђетиње, а онда смо кренули низбрдо. Док смо се спуштали, Драган је, као искусан водич, објашњавао крајолик, иако је и он сам туда прошао једном и то ко зна када. Било је прилично необично видети гробље на врх неке чуке, што би се рекло, небу под облацима… Стварно је необично где је све, кроз векове, крочила људска нога.
Искрен да будем, мислио сам да ће спуштање трајати краће, међутим, није лако спустити се са 880 на 510 метара надморске висине, а истовремено и ићи пар километара узводно, да би дошли до “нове” железничке станице и Стапарске бање. А онда већ старом, уходаном, рутом, до Ужица. Ту нам се група расула, на челу Анђела на ролерима, најмудрија супруга на свету, трчећи, са њом, ја за њима, стројевим кораком, у безуспешном покушају да их стигнем, а за нама, на дебелом зачељу, са озбиљним жуљевима, босоноги пешаци. На крају смо се заслужено одморили уз кафу и сок у пристојном ресторану на плажи, па куд који, мили моји… Пошто је траса била нова, иако не посебно дуга, али атрактивна, биле су нам пуне и очи и срце. Некоме то можда не значи ништа, али је мени било прилично узбудљиво да први пут у животу видим стару стапарску станицу из птичије перспективе. Хиљаду пута сам поред ње прошао, а сада и први пут видео са околног брда. Моја препорука за обилазак, јер ће шума ускоро олистати, па ће амбијент бити још атрактивнији, а баш нимало није компликовано за сналажење. Фотке сам правио телефоном, јесте Самсунг, али модел за новинаре са јефтинијим улазницама, па нису баш савршене, али могу да послуже.
Тони Станковић
П.С. У овом крају испреда се од давнина необична легенда, испричао ми је Драган. Кажу да је извор потока “Дивљачко врело” у стара времена био на другом месту. Онда је некакав Турчин, да напакости Србима, окупао у њему губаво магаре, због чега се извор сам од себе померио на данашње место.