Posle duže pauze, evo jedne lepe i atraktivne pešačke ture. Start je bio na raskrsnici ispred Volujca, a kraj na užičkoj plaži, sve u svemu, nekih 18 kilometara. Ovoga puta išli smo familijarno, sa nama su pešačili Dragan, Anđela i Milica, Dragan je bio vodič ovog petosatnog putešestvija. Bilo je izuzetno zanimljivo, zato uskoro planiramo reprizu, ali u suprotnom smeru, iako je bilo pomalo i naporno, jer se nismo čestito ni odmorili od pešačenja do Jovanove vode i nazad prethodnog dana. Dobar deo puta pružao se divan pogled prema Jelovoj gori, pa sam svaki čas, samozadovoljno, govorio, juče smo onde bili, juče smo onde bili… Inače, ovo je predeo kojim smo prošli stotinu puta, ali nikada ovom trasom. Prvo smo posetili Staparske vodopade, koje pravi potok Staparsko vrelo, a koja izvire ispod same Divljačke stene. Brdo je, očigledno, bogato vodom, jer smo usput naišli na nekoliko česama. Put nas je vodio do crkve Svetog Arhangela Gavrila, pa uzbrdo, gde smo izašli na asfaltni put koji ide iz Turice ka Staparima, pa onda nekih 400-500 metara nizbrdo, do skretanja za Kulu Radojičića. Tu smo, posle par stotina metara, izašli na najvišu tačku, gps kaže da smo bili na 880 metara nadmorske visine, gde smo prvi put ugledali kanjon Đetinje, a onda smo krenuli nizbrdo. Dok smo se spuštali, Dragan je, kao iskusan vodič, objašnjavao krajolik, iako je i on sam tuda prošao jednom i to ko zna kada. Bilo je prilično neobično videti groblje na vrh neke čuke, što bi se reklo, nebu pod oblacima… Stvarno je neobično gde je sve, kroz vekove, kročila ljudska noga.
Iskren da budem, mislio sam da će spuštanje trajati kraće, međutim, nije lako spustiti se sa 880 na 510 metara nadmorske visine, a istovremeno i ići par kilometara uzvodno, da bi došli do „nove“ železničke stanice i Staparske banje. A onda već starom, uhodanom, rutom, do Užica. Tu nam se grupa rasula, na čelu Anđela na rolerima, najmudrija supruga na svetu, trčeći, sa njom, ja za njima, strojevim korakom, u bezuspešnom pokušaju da ih stignem, a za nama, na debelom začelju, sa ozbiljnim žuljevima, bosonogi pešaci. Na kraju smo se zasluženo odmorili uz kafu i sok u pristojnom restoranu na plaži, pa kud koji, mili moji… Pošto je trasa bila nova, iako ne posebno duga, ali atraktivna, bile su nam pune i oči i srce. Nekome to možda ne znači ništa, ali je meni bilo prilično uzbudljivo da prvi put u životu vidim staru staparsku stanicu iz ptičije perspektive. Hiljadu puta sam pored nje prošao, a sada i prvi put video sa okolnog brda. Moja preporuka za obilazak, jer će šuma uskoro olistati, pa će ambijent biti još atraktivniji, a baš nimalo nije komplikovano za snalaženje. Fotke sam pravio telefonom, jeste Samsung, ali model za novinare sa jeftinijim ulaznicama, pa nisu baš savršene, ali mogu da posluže.
Toni Stanković
P.S. U ovom kraju ispreda se od davnina neobična legenda, ispričao mi je Dragan. Kažu da je izvor potoka „Divljačko vrelo“ u stara vremena bio na drugom mestu. Onda je nekakav Turčin, da napakosti Srbima, okupao u njemu gubavo magare, zbog čega se izvor sam od sebe pomerio na današnje mesto.
