ĐORĐE STANIĆ – SLIKAR
U petak, 21. februara, u Narodnom muzeju otvorena je izložba slika užičkog slikara Đorđa Stanića. Publika može da vidi 35 umetničkih slika, ulje na platnu, na kojima preovladavaju pejsaži, uglavnom iz užičkog kraja. Izložba je posvećena tridesetogodišnjici od njegove prve izložbe.
– Ovde su izložene slike koje su uglavnom nastale u periodu od 2001. godine. Imam jednu sliku sa moje prve izložbe i nekoliko iz devedesetih godina – rekao je Đorđe.
Đorđe je počeo da slika 1985. godine, a već dve godine kasnije počeo je da se finansira od prodaje slika. U 1988. godini imao je prvu samostalnu izložbu.
– Ta moja prva samostalna izložba bila je 1988. godine u holu Prve osnovne škole, tadašnje „Andrija Đurović“. To je tada bila kao neka ozbiljna galerija, bilo je kao danas u muzeju. Na toj izložbi su bili skoro svi užički slikari i tada sam upoznao taj umetnički svet u gradu. Posle mesec dan sam se učlanio u likovni klub „Pivo Karamatijević“. Veliki deo radova iz te postavke je prodat, samo jedna slika je sačuvana i ona je izložena ovih dana na izložbi u Narodnom muzeju. To je slika nastala na Vodicama na Zlatiboru. Od 1987. do 1996. godine bilo je vreme korektne prodaje slika i retko šta sam sačuvao, Imam jedan mali motiv iz 1996. koji je sačuvan, jer je jaka cena. Iz tog perioda na izložbi postavljeno je pet – šest radova. Ostale slike su nastale od 2000. godine. Kolekcije sam počeo da skupljam 2001. godine. Slike su uglavnom ulje na platnu, mada ima nešto slika na lesonitu, jer tih nekih godina nije imalo da se kupi platno. Te slike na lesonitu ništa nisu lošijeg kvaliteta, dobro su sačuvane i nisu promenile boju. Na njima su pejsaži iz našeg kraja i nešto iz kolonija koje sam posećivao. Neke sam namenski radio za svoju kolekciju. Kući imam oko 400 slika, pa su Marko Đurić i Dragana Obradović iz muzeja birali slike za ovu postavku – kazao je Đorđe.
Đorđe je rođeni Užičanin i osnovnu školu je završio u „Andriji Đurović“. Upisao je srednju novinarsku školu, a 1992. godine Istoriju umetnosti u Beogradu. Nakon toga, radio je kao profesor u Saobraćajnoj, Ekonomskoj i Medicinskoj školi.
– Kao mali, imao sam želju da slikam i da idem na akademiju, ali splet okolnosti je bio takav da nisam otišao. Drugačije je tada bilo vreme, a roditelji nisu bili za to da se tako mlad odvajam od kuće, da idem u Beograd. A iskreno, posle srednje škole nisam se ni spremao za akademiju, nisam imao dovoljno radova da konkurišem. U međuvremenu sam otišao u vojsku, a onda sam upisao Istoriju umetnosti. Tu je upis bio lakši, polaže se samo test i to sam prošao lako. Razmišljao sam da posle prve godine upišem akademiju, ali je počela prodaja slika, život me je odvukao na drugu stranu i nisam imao vremena da se bavim i akademijom. Ali, zato sam dve godine učio privatno slikarstvo, posećivao sam Medošev atelje, gledao sam kako se spremaju platna, kako se radi uljanim bojama, a najviše sam učio kako se prodaju slike. Medoš je svaki dan, kada sam bio kod njega, imao kupce. To nigde nisam video. To je bilo vreme kasnih osamdesetih i sećam se da je imao atelje u potkrovlju zgrade iznad Pete osnovne škole. On je radio portrete, pejsaže, stare kuće i uvek je imao kupaca. To mi je bilo fascinantno – ne krije svoje oduševljenje Đorđe.
Još jedan od slikara koji je ima uticaj na Đorđevo slikarstvo je užički slikar Vladan Terzić.
– U srednjoj školi predavao mi je slikar Vladan Terzić, koji mi je pokazao neke druge stvari u slikarstvu, koje nisam mogao da naučim od Medoša. U to vreme sam radio portrete, figure i velike formate. Mnoge sam velike formate prodao u inostranstvo još devedesetih godina. Pejsaže sam počeo da radim od 1993. godine – seća se Đorđe.
Na pitanje odakle interesovanje za pejsaže i odakle dolazi inspiracija, Đorđe kaže:
– Bavio sam se planinarenjem i volim prirodu. Uvek sam se trudio da zapamtim kuda prolazim. I tako, ako mi se neki pejsaž vizuelno dopadne, ja rešim da ga naslikam. Kompozicijski vidim već gotovu sliku i samo jedan dan u kola ubacim, štafelaj, platno i boje i odem naslikam. Biram motiv koji radim i 90 posto slika nastao je u prirodi. Jedan mali broj je nastao sa fotografija koje sam uslikao i dobijao. I to se poznaje. Nikada slika ne može biti ista kada se radi sa fotografije ili uživo iz prirode. Sve je drugačije, i sam kolorit, pa i raspoloženje. Smatram da je rad sa fotografije čisto preslikavanje i da nema dušu. Da bih na slici dočarao tu formu koju želim, uzimam mahinalno boje, nikada ne gledam koliko ću potrošiti, već koliko osećam da je potrebno boje. Ja prvo sve boje koje imam izručim u velikim količinama na paletu, jer najviše me ometa dok stvaram da mi nestane boje. Dok iscedim ponovo tu boju izgubim koncentraciju i to mi jako smeta – kazao je Đorđe i dodao da je nekada bio mnogo bolji kvalitet boja, a da su danas u prodaji uglavnom kineske, za koje kaže da izblede ili jednostavno vremenom nestanu sa platna.
Bez obzira na sve, Đorđe po završetku rada, sliku lakira i tako je čuva od propadanja, slika dobija sjaj i lakša je za održavanje.
Do sada je imao oko 60 samostalnih izložbi, a prestao je da broji kolektivne izložbe.
– Jedno vreme sam brojao samostalne izložbe, pa sam prestao, jer sam išao iz grada u grad, gde god su me zvali. A kolektivnih izložbi ni sam ne znam koliko ih je bilo. Znam sigurno gde god je klub “Pivo Karamatijević” izlagao, tu sam i ja bio, a da ne govorim o izložbama sa likovnih kolonija, koje putuju iz grada u grad. Nekada me obaveste, a nekada vidim u katalogu gde sam sve bio, gde su sve izložene slike sa neke likovne kolonije. Pored Srbije moje slike su izlagane u Bosni, odnosno u Sarajevu, Bijeljini, Banjaluci, onda u Sloveniji i td. Neko mi je iz Slovenije poslao jedan katalog u kome je bilo moje ime i nekoliko mojih slika. Tako isto iz Slovačke i tu sam čak prodao nekoliko slika. U Mađarskoj sam osam godina bio na kolonijama, kao i u Rumuniji u Transilvaniji, gde sam izlagao i otkupljene su dve moje slike, pa su me ponovo zvali da dođem – kaže Đorđe.
On kaže da je za slikara veoma važno da se kreće i da poznaje što više ljudi.
– Ja se mnogo krećem, poznajem mnogo ljudi i to je presudno da se prodaju slike i da se živi od slika. Ako se umetnik orijentiše samo na svoju sredinu ili samo na Srbiji, a narod se već zasitio, maltene već svi imaju neke slike koje im krase zidove, a uz to, slike su skupe za naše tržište, od prodaje možete samo da dotirate budžet, ali da živite, teško. Zato ja mnogo putujem. Ako nemate poznanika ili prijatelja da vas preporuči, onda vam nšta ne vredi i da ste najbolji umetnik. Kupiće vam možda jednu ili dve slike godišnje ili nijednu, a od toga ne može da se živi. Mesečno je potrebno da se proda minimum pet do šest slika, da bi se moglo živeti od slikarstva. Cene slika sve zavisi, od 50 pa do 1.000 evra. Sve u skladu sa kvalitetom. Ima ljudi koji naruče slike i u skladu sa tim koliko je spreman da plati, takvu će sliku da dobije. Ne može da naruče fiću i da dobije mercedes. Tako neko može da neko dođe kod mene i pita imam li sliku za 50 evra. Ja mu nađem sliku za 50 evra. Naravno, nikada ne treba pustiti kupca da izađe iz ateljea da bude nezadovoljan. Ili, ako neko dođe i hoće da zameni sliku za neku drugu. Kažem da može, ali da doplati. On se pita zašto, kada su slike iste veličine. Onda mu objasnim da nije isti kvalitet. U likovnom smislu, ja to ovako tretiram – imate ozbiljnu uljanu studioznu sliku koju radite i imate uljanu sliku. Odem u prirodu i za pola sata omalam neki pejsaž kako mi se dopadne, koji može da ispadne dobro, a može i loše. Takvu sklonim sa strane i ako neko dođe i traži jeftiniju sliku, ja tu sliku ponudim, a ona studiozno urađena je skuplja, iako je isti autor, rađena istim bojama, ali je različita cena. I sve su slike različite. Ja sam sliku od dva metra prodao za 100 evra, samo da je izbacim iz studija, ali sam isto tako sliku od 15 puta 20 prodao za 1.500 evra. Uopšte nije bitna veličina, nego moja lična procena koliko ta slika umetnički vredi – objasnio je užički slikar.
On kaže da ima ljudi koji imaju loše mišljenje o umetnicima, ali iz samo njima poznatih razloga.
– Jednom mom kolegi na Zlatiboru se dogodilo, a to može da se desi svakome od nas, da mu je prišao bračni par i prema garderobi se videlo da su imućni. Pitaju koliko košta slika, a on ima kaže 200 maraka, tada su bile marke. Kažu mu da je skupo, a na njima je odelo od 5.000 maraka. A on im kaže da ima ideju kako da dođu džabe do ove slike. A oni kako? Evo, ustaću ja odavde, imate i boje i platno sve džabe, pa vi naslikajte i nosite kući. Žena je pogledala muža i kaže da ne ume to da naslika. A moj kolega njoj kaže: “Pa to što ne umete, ja to naplaćujem”. I tako ona ode ljuta i posle priča kako je doživela neprijatnost od umetnika sa Zlatibora. U Beogradu sam par puta isto čuo od nekih da ne voli umetnike. Pitam ih zbog čega, a oni kažu da su ih umetnici izvređali. Pa kako izvređali? I onda mi jedna gospođa kaže, kako joj je jedan umetnik rekao da je kasirka, a ona ekonomista. Pitao sam je zbog čega joj je rekao da je kasirka, a ona mi kaže zato što sam mu rekla da mu na slici ne valja nebo. Pa zato vam je rekao da ste kasirka i kada je počeo da komentariše vašu ekonomiju, vi ste se uvredili. Dakle, ako neko vređa vaš rad, to nije uvreda, a ako počnete da pričate o njegovom poslu, to je uvreda. To sam i ja doživeo više puta. Građani moraju da shvate da je teško prodati sliku, jer svi misle da ono što rade je najbolje, a tuđe ne valja ničemu. A žele da imaju tuđe i kada kažemo da to toliko košta, postavljaju pitanje zašto je tako skupo, kada ima jeftinije. Pa niko njih ne tera da to kupe. Imao sam na Zlatiboru, kada sam bio sa kolegama na kolonijama, mnogo neprijatnih scena, jer većina ljudi kupuje slike iz pomodarstva, a vrlo je malo onih koji kupuju slike, jer se razumeju u umetnost. Neki kupe nešto, pa bace iza kauča i ne okače na zid. Recimo Bidža, onaj iz Svilajnca, sa mojim kolegom Filetom imao trgovinu. File je svoju sliku prodao Bidži, a Bidža je jednog Lubardu držao iza kauča. Taj moj kolega je slikao ovčice i plastove sena, što se sviđalo ljudima, i on je živeo od toga. Teško je u Srbiji prodati dobru sliku i čini mi se da je narod zaglupeo. Nekako do osamdesetih čini mi se da je znao tačno šta kupuje. Kada sam počinjao sa slikam i družio se sa Medošem, Božom Kovačevićem, sa pokojnim čika Brankom, tada su ljudi kupovali autora, hteli su da imaju delo tog autora, pa čak su konsultovali i stručnjaka. A danas kupuju samo što im se dopadne, ne zanima ih ni koje autor, ni kojim kvalitetom su naslikane, samo da im se pejsaž dopadne i da bude jeftino. Tako je kod većine ljudi i opstanak umetnika u ovom gradu, pa i u drugim gradovima, jako je težak. Znam kolege koje po pet godina nisu ništa prodali. Druga vremena su došla, narod mora stalno da se edukuje, a umetnik mora da bude stalno prisutan, jer ako ga nema pet do šest godina, brzo ga zaborave ili jednostavno ove mlađe generacije nisu čule za njega. Danas je vreme kompjutera, mobilnih telefona, tehnike i sve što žele da vide mogu da izbace na ekran i posle pet minuta zaborave. Mislim da je sve to doprinelo da sve što je predmet, kao slika, knjiga, da izađe iz mode. Na svu sreću, ima još ljudi koji to vole i, zahvaljujući njima, mi prodajemo i opstajemo, a u budućnosti je pitanje šta će da bude i čemu sve to vodi. Mislim da narod nema vremena da uživa u tome, jer je život postao brz i turbulentan. Nema vremena da pročita neku knjigu, da posmatra neku sliku, da posećuje izložbe, da ode u pozorište, jer se kalkuliše sa vremenom. Nekada je narod imao više vremena, pa je uživao i da ode u crkvu, da poseti neku izložbu ili književno veče…
Đorđe je zadovoljan kako je počela njegova izložba u muzeju. Bilo je dosta posetilaca, skoro prepuno.
– Ja još uvek imam publiku i posmatrače. Bilo je puno ljudi na otvaranju, među kojima dosta mojih prijatelja, a tu je neko došao da se druži, neko iz radoznalosti, neko da vidi cene, neko da se divi slikama, mada mislim da je tih sve manje. Ti koji se dive mojim slikama dolaze kasnije, posle otvaranja, pa onda po par sati posmatraju sliku. To volim da vidim, pa nije bitno da li će je kupiti ili ne – prokomentarisao je naš sagovornik.
Za sada nema velike planove. Uglavnom je posvećen putovanjima, jer, kako kaže, od 12 meseci u godini, dva meseca je u Užicu. I zato ima dosta poznanika. Postoji mogućnost, najavio je, da nešto promeni u svom radu, ali otom-potom, jer za to što je zamislio, potrebna su veća finansijska sredstva.
– Sada još uvek radim ono što mene duhovno ispunjava i zadovoljava, bez neke tendencije da pravim neka velika dela. Još uvek idem u prirodu i slikam pejsaž, jer me to duhovno ispunjava, čini me sretnim i jednostavno, to me odmora. Imam i dosta i naručenih slika, pod ugovorom do pet godina i to radim za neke galeriste – rekao je Đorđe.
Na pitanje kako vidi ove mlade slikare, imaju li perspektive, naš sagovornik kaže:
– Mislim da bi umetnici trebalo da se više druže, a oni što se druže, to je uglavnom po likovnim kolonijama. To su nama jedina druženja, a neki i ne dođu, jer su sprečeni. Nekada smo se mnogo više družili, ali se narod otuđio. Na tim druženjima saznamo koliko je ko uspeo, gde, šta i koliko radi, i uvek sam srećan kada čujem da je neko na nekom bijenalu ostvario uspeh. Žao mi je samo što taj uspeh ostane u užem krugu, jer je sve manje tih klasičnih umetnika, dolaze mlađe generacije. Poznajem mali broj mladih užičkih umetnika, jer oni neće da se druže, niti da uče od starijih kolega. Oni su postali neki drugi svet. Imamo sada toliko umetničkih škola u Srbiji, a to je čitava plejada mladih umetnika, plus likovne akademije, ali, ti ljudi negde nestanu. Ja idem na 80 posto likovnih kolonija, ali skoro uvek vidim iste osobe, ista lica, pa se pitam gde su ti novi. Znam sedam – osam imena iz tih mlađih generacija, a kada putujem u druge gradove, oni uglavnom znaju tri do četiri umetnika iz našeg kraja i uvek ista imena generalno. Svi su čuli za Obrada, Boža Kovačevića, poneki znaju Vergovića, znaju Terzića i čuli su za mladog Dimitrijevića. Poneko zna za još po koga iz te mlađe generacije.
Đorđe kaže da mu je mnogo značio i period dok je bio profesor. Đaci su ga voleli, a kako kaže, mnogi su otišli u inostranstvo. I sada ti đaci kupuju slike od njega, a često i nalaze kupce za njegove slike. Takođe, naš sagovornik se rado seća i ranijeg perioda, dok je stajao na plaži ili na nekom drugom mestu u gradu i slikao, a oko njega se okupe ljudi i posmatraju šta radi. I sam je kao mladić bio takav.
– Nekada sam voleo da stanem na plaži i da slikam ili kod drvenog vagona i tako su me mnogi ljudi zapamtili. Okupi se narod i gleda šta radim. Sada me nešto mrzi. To je bilo devedesetih godina, a možda bi trebalo to da ponovim. Postoji taj klasični život umetnika. Sećam se kada sam bio mali, pa vidim Medoša da slika u gradu, pa se narod okupi oko njega. To je za mene bilo kao čudo. Pravi božanski da neko na licu mestu stvara, kako on bojama radi, pa kada zamirišu te boje, to je bilo za mene nešto izuzetno, veliki događaj – seća se Đorđe.
Dok je radio na ulici dešavalo se da dođe neki policajac pa ga pita šta radim na javnom mestu, da li imam dozvolu za rad, priča mi da ometam saobraćaj, traži mi ličnu kartu…
– Isto tako kada odem u neko selo da radim pejsaž, dođe neki čovek i pita me zašto slikam njegovo imanje, jer misli da sam geometar i hoću da mu presečem neki put. Jednom sam u nekom mestu kod Čačka, kroz neku usku ulicu prolazio sa štafelajem u rukama i jedna baka preko ograde me zove da stanem. Kaže mi da je videla da odavno prolazim tuda i da nosim te “čiviluke” i pita me pošto je taj “čiviluk”. Kažem joj da to nije “čiviluk”, nego štafelaj, a ona mi kaže da ga zovem kako hoće, ali ona hoće da kupi taj „čiviluk“, treba joj za neku garderobu. Ja joj ga prodam i odem i kupim drugi štafelaj. Isto tako, jedan događaj sa Zlatibora ću pamtiti. Jedan moj kolega je slikao i oko njega je bilo više nas slikara. Prišla mu je jedna gospođa i kaže mu da ništa nije dirala i da je samo sve lepo pregledala. On se okrenu ka njoj i pita, šta je dirala. A ona ponovi da ništa nije dirala, da je ušla u kuću, da nije bilo nikoga i da je samo slike gledala. A on je pita u koju kuću. Pa u vašu kuću, ovde u ateljeu, odgovorila mu je ona, i ponovila, da nikoga nije bilo u kući. A on je začuđeno pita, kako nije, kada je moja žena Bisa u kući. Ali, ona uporna da nikoga nije bilo. Kolega pozove svoju suprugu, pita je da li je kući, da li je dolazila neka žena, što joj nije skuvala kafu, a žena mu kaže da niko nije dolazio. Onda se on okrenu gospođi i kaže da nije bila kod njega u kući, a ona opet tvrdi da jeste. On je, nestrpljivo upita u kojoj je kući bila, a ona mu kaže, u onoj iznad Palisada. On joj objasni da mu nije tu kuća, ali gospođa mu kaže:“Ne, ja znam vas, vi se krijete od ljudi, ja sam vas prepoznala”. A kolega je pita kako ga je to prepoznala. “Vi ste Milić od Mačve”, rekla mu je ona. On joj pokuša da objasni da on nije taj, da je iz Užica, ali ona uporno tvrdi da je on Milić od Mačve, da ga poznaje i da se krije od javnosti, pa ode – ispričao je nekoliko anegdota iz svog života Đorđe Stanić.
Ovih dana Đorđe će vreme provesti u svom ateljeu u Koštici, a izložba je otvorena do polovine aprila.
Zvezdana Gligorijević
