ЂОРЂЕ СТАНИЋ – СЛИКАР
У петак, 21. фебруара, у Народном музеју отворена је изложба слика ужичког сликара Ђорђа Станића. Публика може да види 35 уметничких слика, уље на платну, на којима преовладавају пејсажи, углавном из ужичког краја. Изложба је посвећена тридесетогодишњици од његове прве изложбе.
– Овде су изложене слике које су углавном настале у периоду од 2001. године. Имам једну слику са моје прве изложбе и неколико из деведесетих година – рекао је Ђорђе.
Ђорђе је почео да слика 1985. године, а већ две године касније почео је да се финансира од продаје слика. У 1988. години имао је прву самосталну изложбу.
– Та моја прва самостална изложба била је 1988. године у холу Прве основне школе, тадашње „Андрија Ђуровић“. То је тада била као нека озбиљна галерија, било је као данас у музеју. На тој изложби су били скоро сви ужички сликари и тада сам упознао тај уметнички свет у граду. После месец дан сам се учланио у ликовни клуб „Пиво Караматијевић“. Велики део радова из те поставке је продат, само једна слика је сачувана и она је изложена ових дана на изложби у Народном музеју. То је слика настала на Водицама на Златибору. Од 1987. до 1996. године било је време коректне продаје слика и ретко шта сам сачувао, Имам један мали мотив из 1996. који је сачуван, јер је јака цена. Из тог периода на изложби постављено је пет – шест радова. Остале слике су настале од 2000. године. Колекције сам почео да скупљам 2001. године. Слике су углавном уље на платну, мада има нешто слика на лесониту, јер тих неких година није имало да се купи платно. Те слике на лесониту ништа нису лошијег квалитета, добро су сачуване и нису промениле боју. На њима су пејсажи из нашег краја и нешто из колонија које сам посећивао. Неке сам наменски радио за своју колекцију. Кући имам око 400 слика, па су Марко Ђурић и Драгана Обрадовић из музеја бирали слике за ову поставку – казао је Ђорђе.
Ђорђе је рођени Ужичанин и основну школу је завршио у „Андрији Ђуровић“. Уписао је средњу новинарску школу, а 1992. године Историју уметности у Београду. Након тога, радио је као професор у Саобраћајној, Економској и Медицинској школи.
– Као мали, имао сам жељу да сликам и да идем на академију, али сплет околности је био такав да нисам отишао. Другачије је тада било време, а родитељи нису били за то да се тако млад одвајам од куће, да идем у Београд. А искрено, после средње школе нисам се ни спремао за академију, нисам имао довољно радова да конкуришем. У међувремену сам отишао у војску, а онда сам уписао Историју уметности. Ту је упис био лакши, полаже се само тест и то сам прошао лако. Размишљао сам да после прве године упишем академију, али је почела продаја слика, живот ме је одвукао на другу страну и нисам имао времена да се бавим и академијом. Али, зато сам две године учио приватно сликарство, посећивао сам Медошев атеље, гледао сам како се спремају платна, како се ради уљаним бојама, а највише сам учио како се продају слике. Медош је сваки дан, када сам био код њега, имао купце. То нигде нисам видео. То је било време касних осамдесетих и сећам се да је имао атеље у поткровљу зграде изнад Пете основне школе. Он је радио портрете, пејсаже, старе куће и увек је имао купаца. То ми је било фасцинантно – не крије своје одушевљење Ђорђе.
Још један од сликара који је има утицај на Ђорђево сликарство је ужички сликар Владан Терзић.
– У средњој школи предавао ми је сликар Владан Терзић, који ми је показао неке друге ствари у сликарству, које нисам могао да научим од Медоша. У то време сам радио портрете, фигуре и велике формате. Многе сам велике формате продао у иностранство још деведесетих година. Пејсаже сам почео да радим од 1993. године – сећа се Ђорђе.
На питање одакле интересовање за пејсаже и одакле долази инспирација, Ђорђе каже:
– Бавио сам се планинарењем и волим природу. Увек сам се трудио да запамтим куда пролазим. И тако, ако ми се неки пејсаж визуелно допадне, ја решим да га насликам. Композицијски видим већ готову слику и само један дан у кола убацим, штафелај, платно и боје и одем насликам. Бирам мотив који радим и 90 посто слика настао је у природи. Један мали број је настао са фотографија које сам усликао и добијао. И то се познаје. Никада слика не може бити иста када се ради са фотографије или уживо из природе. Све је другачије, и сам колорит, па и расположење. Сматрам да је рад са фотографије чисто пресликавање и да нема душу. Да бих на слици дочарао ту форму коју желим, узимам махинално боје, никада не гледам колико ћу потрошити, већ колико осећам да је потребно боје. Ја прво све боје које имам изручим у великим количинама на палету, јер највише ме омета док стварам да ми нестане боје. Док исцедим поново ту боју изгубим концентрацију и то ми јако смета – казао је Ђорђе и додао да је некада био много бољи квалитет боја, а да су данас у продаји углавном кинеске, за које каже да избледе или једноставно временом нестану са платна.
Без обзира на све, Ђорђе по завршетку рада, слику лакира и тако је чува од пропадања, слика добија сјај и лакша је за одржавање.
До сада је имао око 60 самосталних изложби, а престао је да броји колективне изложбе.
– Једно време сам бројао самосталне изложбе, па сам престао, јер сам ишао из града у град, где год су ме звали. А колективних изложби ни сам не знам колико их је било. Знам сигурно где год је клуб “Пиво Караматијевић” излагао, ту сам и ја био, а да не говорим о изложбама са ликовних колонија, које путују из града у град. Некада ме обавесте, а некада видим у каталогу где сам све био, где су све изложене слике са неке ликовне колоније. Поред Србије моје слике су излагане у Босни, односно у Сарајеву, Бијељини, Бањалуци, онда у Словенији и тд. Неко ми је из Словеније послао један каталог у коме је било моје име и неколико мојих слика. Тако исто из Словачке и ту сам чак продао неколико слика. У Мађарској сам осам година био на колонијама, као и у Румунији у Трансилванији, где сам излагао и откупљене су две моје слике, па су ме поново звали да дођем – каже Ђорђе.
Он каже да је за сликара веома важно да се креће и да познаје што више људи.
– Ја се много крећем, познајем много људи и то је пресудно да се продају слике и да се живи од слика. Ако се уметник оријентише само на своју средину или само на Србији, а народ се већ заситио, малтене већ сви имају неке слике које им красе зидове, а уз то, слике су скупе за наше тржиште, од продаје можете само да дотирате буџет, али да живите, тешко. Зато ја много путујем. Ако немате познаника или пријатеља да вас препоручи, онда вам ншта не вреди и да сте најбољи уметник. Купиће вам можда једну или две слике годишње или ниједну, а од тога не може да се живи. Месечно је потребно да се прода минимум пет до шест слика, да би се могло живети од сликарства. Цене слика све зависи, од 50 па до 1.000 евра. Све у складу са квалитетом. Има људи који наруче слике и у складу са тим колико је спреман да плати, такву ће слику да добије. Не може да наруче фићу и да добије мерцедес. Тако неко може да неко дође код мене и пита имам ли слику за 50 евра. Ја му нађем слику за 50 евра. Наравно, никада не треба пустити купца да изађе из атељеа да буде незадовољан. Или, ако неко дође и хоће да замени слику за неку другу. Кажем да може, али да доплати. Он се пита зашто, када су слике исте величине. Онда му објасним да није исти квалитет. У ликовном смислу, ја то овако третирам – имате озбиљну уљану студиозну слику коју радите и имате уљану слику. Одем у природу и за пола сата омалам неки пејсаж како ми се допадне, који може да испадне добро, а може и лоше. Такву склоним са стране и ако неко дође и тражи јефтинију слику, ја ту слику понудим, а она студиозно урађена је скупља, иако је исти аутор, рађена истим бојама, али је различита цена. И све су слике различите. Ја сам слику од два метра продао за 100 евра, само да је избацим из студија, али сам исто тако слику од 15 пута 20 продао за 1.500 евра. Уопште није битна величина, него моја лична процена колико та слика уметнички вреди – објаснио је ужички сликар.
Он каже да има људи који имају лоше мишљење о уметницима, али из само њима познатих разлога.
– Једном мом колеги на Златибору се догодило, а то може да се деси свакоме од нас, да му је пришао брачни пар и према гардероби се видело да су имућни. Питају колико кошта слика, а он има каже 200 марака, тада су биле марке. Кажу му да је скупо, а на њима је одело од 5.000 марака. А он им каже да има идеју како да дођу џабе до ове слике. А они како? Ево, устаћу ја одавде, имате и боје и платно све џабе, па ви насликајте и носите кући. Жена је погледала мужа и каже да не уме то да наслика. А мој колега њој каже: “Па то што не умете, ја то наплаћујем”. И тако она оде љута и после прича како је доживела непријатност од уметника са Златибора. У Београду сам пар пута исто чуо од неких да не воли уметнике. Питам их због чега, а они кажу да су их уметници извређали. Па како извређали? И онда ми једна госпођа каже, како јој је један уметник рекао да је касирка, а она економиста. Питао сам је због чега јој је рекао да је касирка, а она ми каже зато што сам му рекла да му на слици не ваља небо. Па зато вам је рекао да сте касирка и када је почео да коментарише вашу економију, ви сте се увредили. Дакле, ако неко вређа ваш рад, то није увреда, а ако почнете да причате о његовом послу, то је увреда. То сам и ја доживео више пута. Грађани морају да схвате да је тешко продати слику, јер сви мисле да оно што раде је најбоље, а туђе не ваља ничему. А желе да имају туђе и када кажемо да то толико кошта, постављају питање зашто је тако скупо, када има јефтиније. Па нико њих не тера да то купе. Имао сам на Златибору, када сам био са колегама на колонијама, много непријатних сцена, јер већина људи купује слике из помодарства, а врло је мало оних који купују слике, јер се разумеју у уметност. Неки купе нешто, па баце иза кауча и не окаче на зид. Рецимо Биџа, онај из Свилајнца, са мојим колегом Филетом имао трговину. Филе је своју слику продао Биџи, а Биџа је једног Лубарду држао иза кауча. Тај мој колега је сликао овчице и пластове сена, што се свиђало људима, и он је живео од тога. Тешко је у Србији продати добру слику и чини ми се да је народ заглупео. Некако до осамдесетих чини ми се да је знао тачно шта купује. Када сам почињао са сликам и дружио се са Медошем, Божом Ковачевићем, са покојним чика Бранком, тада су људи куповали аутора, хтели су да имају дело тог аутора, па чак су консултовали и стручњака. А данас купују само што им се допадне, не занима их ни које аутор, ни којим квалитетом су насликане, само да им се пејсаж допадне и да буде јефтино. Тако је код већине људи и опстанак уметника у овом граду, па и у другим градовима, јако је тежак. Знам колеге које по пет година нису ништа продали. Друга времена су дошла, народ мора стално да се едукује, а уметник мора да буде стално присутан, јер ако га нема пет до шест година, брзо га забораве или једноставно ове млађе генерације нису чуле за њега. Данас је време компјутера, мобилних телефона, технике и све што желе да виде могу да избаце на екран и после пет минута забораве. Мислим да је све то допринело да све што је предмет, као слика, књига, да изађе из моде. На сву срећу, има још људи који то воле и, захваљујући њима, ми продајемо и опстајемо, а у будућности је питање шта ће да буде и чему све то води. Мислим да народ нема времена да ужива у томе, јер је живот постао брз и турбулентан. Нема времена да прочита неку књигу, да посматра неку слику, да посећује изложбе, да оде у позориште, јер се калкулише са временом. Некада је народ имао више времена, па је уживао и да оде у цркву, да посети неку изложбу или књижевно вече…
Ђорђе је задовољан како је почела његова изложба у музеју. Било је доста посетилаца, скоро препуно.
– Ја још увек имам публику и посматраче. Било је пуно људи на отварању, међу којима доста мојих пријатеља, а ту је неко дошао да се дружи, неко из радозналости, неко да види цене, неко да се диви сликама, мада мислим да је тих све мање. Ти који се диве мојим сликама долазе касније, после отварања, па онда по пар сати посматрају слику. То волим да видим, па није битно да ли ће је купити или не – прокоментарисао је наш саговорник.
За сада нема велике планове. Углавном је посвећен путовањима, јер, како каже, од 12 месеци у години, два месеца је у Ужицу. И зато има доста познаника. Постоји могућност, најавио је, да нешто промени у свом раду, али отом-потом, јер за то што је замислио, потребна су већа финансијска средства.
– Сада још увек радим оно што мене духовно испуњава и задовољава, без неке тенденције да правим нека велика дела. Још увек идем у природу и сликам пејсаж, јер ме то духовно испуњава, чини ме сретним и једноставно, то ме одмора. Имам и доста и наручених слика, под уговором до пет година и то радим за неке галеристе – рекао је Ђорђе.
На питање како види ове младе сликаре, имају ли перспективе, наш саговорник каже:
– Мислим да би уметници требало да се више друже, а они што се друже, то је углавном по ликовним колонијама. То су нама једина дружења, а неки и не дођу, јер су спречени. Некада смо се много више дружили, али се народ отуђио. На тим дружењима сазнамо колико је ко успео, где, шта и колико ради, и увек сам срећан када чујем да је неко на неком бијеналу остварио успех. Жао ми је само што тај успех остане у ужем кругу, јер је све мање тих класичних уметника, долазе млађе генерације. Познајем мали број младих ужичких уметника, јер они неће да се друже, нити да уче од старијих колега. Они су постали неки други свет. Имамо сада толико уметничких школа у Србији, а то је читава плејада младих уметника, плус ликовне академије, али, ти људи негде нестану. Ја идем на 80 посто ликовних колонија, али скоро увек видим исте особе, иста лица, па се питам где су ти нови. Знам седам – осам имена из тих млађих генерација, а када путујем у друге градове, они углавном знају три до четири уметника из нашег краја и увек иста имена генерално. Сви су чули за Обрада, Божа Ковачевића, понеки знају Верговића, знају Терзића и чули су за младог Димитријевића. Понеко зна за још по кога из те млађе генерације.
Ђорђе каже да му је много значио и период док је био професор. Ђаци су га волели, а како каже, многи су отишли у иностранство. И сада ти ђаци купују слике од њега, а често и налазе купце за његове слике. Такође, наш саговорник се радо сећа и ранијег периода, док је стајао на плажи или на неком другом месту у граду и сликао, а око њега се окупе људи и посматрају шта ради. И сам је као младић био такав.
– Некада сам волео да станем на плажи и да сликам или код дрвеног вагона и тако су ме многи људи запамтили. Окупи се народ и гледа шта радим. Сада ме нешто мрзи. То је било деведесетих година, а можда би требало то да поновим. Постоји тај класични живот уметника. Сећам се када сам био мали, па видим Медоша да слика у граду, па се народ окупи око њега. То је за мене било као чудо. Прави божански да неко на лицу месту ствара, како он бојама ради, па када замиришу те боје, то је било за мене нешто изузетно, велики догађај – сећа се Ђорђе.
Док је радио на улици дешавало се да дође неки полицајац па га пита шта радим на јавном месту, да ли имам дозволу за рад, прича ми да ометам саобраћај, тражи ми личну карту…
– Исто тако када одем у неко село да радим пејсаж, дође неки човек и пита ме зашто сликам његово имање, јер мисли да сам геометар и хоћу да му пресечем неки пут. Једном сам у неком месту код Чачка, кроз неку уску улицу пролазио са штафелајем у рукама и једна бака преко ограде ме зове да станем. Каже ми да је видела да одавно пролазим туда и да носим те “чивилуке” и пита ме пошто је тај “чивилук”. Кажем јој да то није “чивилук”, него штафелај, а она ми каже да га зовем како хоће, али она хоће да купи тај „чивилук“, треба јој за неку гардеробу. Ја јој га продам и одем и купим други штафелај. Исто тако, један догађај са Златибора ћу памтити. Један мој колега је сликао и око њега је било више нас сликара. Пришла му је једна госпођа и каже му да ништа није дирала и да је само све лепо прегледала. Он се окрену ка њој и пита, шта је дирала. А она понови да ништа није дирала, да је ушла у кућу, да није било никога и да је само слике гледала. А он је пита у коју кућу. Па у вашу кућу, овде у атељеу, одговорила му је она, и поновила, да никога није било у кући. А он је зачуђено пита, како није, када је моја жена Биса у кући. Али, она упорна да никога није било. Колега позове своју супругу, пита је да ли је кући, да ли је долазила нека жена, што јој није скувала кафу, а жена му каже да нико није долазио. Онда се он окрену госпођи и каже да није била код њега у кући, а она опет тврди да јесте. Он је, нестрпљиво упита у којој је кући била, а она му каже, у оној изнад Палисада. Он јој објасни да му није ту кућа, али госпођа му каже:“Не, ја знам вас, ви се кријете од људи, ја сам вас препознала”. А колега је пита како га је то препознала. “Ви сте Милић од Мачве”, рекла му је она. Он јој покуша да објасни да он није тај, да је из Ужица, али она упорно тврди да је он Милић од Мачве, да га познаје и да се крије од јавности, па оде – испричао је неколико анегдота из свог живота Ђорђе Станић.
Ових дана Ђорђе ће време провести у свом атељеу у Коштици, а изложба је отворена до половине априла.
Звездана Глигоријевић
