Не занима ме политика!

- Док их ми исмејавамо по кафанама или на друштвеним мрежама, они троше наше паре. Немилице. И то ће радити све док им се не успротивимо - Србија је данас једна од 3-4 најсиромашније земље у Европи -

Не ваља власт! Не ваља опозиција! Не ваљају грађанске листе! Не ваљају новинари! Не ваља откупна цена малине! Не ваљају приватници! Не ваља неолиберализам! Не ваља серија о Немањићима! Не ваљају лекари! Не ваљају наставници! Не ваља ГМО! Не ваља Америка! Не ваља нам рукомет! Не ваља ни фудбал! И време се покварило! Прво целу зиму било топло, а сад, када треба да стигне пролеће, ударила ова сибирска ледара!
И, добро, има ли шта у овој држави, осим нас самих, да ваља? Било шта?
Често чујемо да је наш народ добар, вредан, бистар, радан, гостољубив… Признаћете, мало је необично да се тако дивним људима дешава толико лоших ствари? Нешто ту не штима. Већина ће рећи – то је због оних горе. Којих горе? Због ових на власти, политичара! Па, ако су само они проблем, зашто их не мењате? Па јесмо, гласали смо, и увек дођу гори! Дакле, међу политичарима нема нико да ваља? Нема! Све партије су исте! Па, ако је тако, онда у политици требају нови људи? Наравно да требају! Али нема нових људи! Немамо за кога да гласамо! Па добро, ако је већ тако, где да нахватамо нове људе? Да их увеземо? Не знамо ми то, ми се бавимо својим послом, а нека други размишљају о томе! Добро, зар није логично, ако већ годинама видимо да нема других који би били расположени да решавају наше проблеме, онда нам једино преостаје да се и сами укључимо у политичка збивања… А, то нипошто! Зашто? Нас политика не интересује! Нећемо да се бавимо политиком! Па чекајте, ако је за све крива политика, а политичари не ваљају, и не можемо да увеземо људство из иностранства, онда другог начина нема. А, то нипошто, нас политика не занима!
Свако од нас је овакав дијалог или водио или слушао деценијама уназад. Ако је у „оно“ време и било људи који су хтели, активно или пасивно, да учествују у политичким дешавањима, данас су сви „изнад“ тога. Сви имају преча, важнија и паметнија посла, и сви, у глас, спремно тврде да су људи који који се баве политиком хохштаплери, олош и преваранти, у најбољем случају, људи који гледају искључиво своје дупе. И добро, тешко је тај став оспорити, али, да ли нам се исплатило сво то силно чекање да се појави нека поштењачина и извади нас из ове економске и политичке агоније? Ево, прођоше године и године и такав се не појави. Шта ћемо ако се никад не појави?
Наравно, не може се политиком бавити свако. Потребна је огромна енергија за прегањање са разним тупаљима који ти подмећу ногу на сваком кораку, борба против ветрењача прилично је депримирајући и обесхрабрујући посао и то, заиста, многи нису кадри да издрже. И у нормалнијим земљама људе политика, углавном, не занима, али они имају срећу да живе у друштвима која су давно устројила систем тако да што ефикасније постиже добре резултате, а ми живимо у земљи у којој се политика у све меша и као канцер све уништава. Дакле, ако се политика директно умешала сваком становнику ове земље у приватни живот, онда, не само да имамо обавезу и право, него нам је и једини опција да се и ми умешамо у политику. Барем на онолико времена колико је потребно да се и наш систем уреди, па после нека политиче они којима је то животни избор и амбиција. Наравно, то не значи да сад сви треба да се учланимо у партије, поготову кад су такве какве јесу, али морамо наћи начин да се грађански организујемо. Уосталом, показали смо безброј пута колико се брзо удружујемо када имамо неки конкретан циљ и проблем (подсетимо се само скорашњих протеста малинара). Дакле, треба и политици да приступимо на исти начин, као проблему који захтева хитну заједничку акцију. Наравно, различити смо људи, па и проблеме и решења видимо различито и то јесте отежавајућа околност, али, нити треба, нити можемо, све људе убедити да је наш пут најисправнији, важно је на пут кренути, а истомишљеници ће се већ појавити.
И нипошто нас не сме обесхрабрити то што ће нас разни бандити, тобож добронамерно, од тога одговарати, што ће „мудро“ саветовати да се треба склањати, да „сила бога не моли“, да је најпаметније „гледати своја посла“, да „не може шут са рогатим“… Олош има користи од оваквог поретка, и учиниће све да нас обесхрабри, јер, не треба имати илузија, не може и тој багри и нама бити добро. То једно друго искључује. Или ми, или они. Баш тако. Њихова моћ управо и почива на нашој незаинтересованости. У ствари, њих и нема толико, него су добро распоређени, па се чини да их је много више.
И колико год борба за бољи живот била тешка и неизвесна, верујте ми, нема среће, а ни посебне памети, у држању по страни. То, једноставно, није алтернатива. Тако се радило у овој земљи прилично дуго и данас сви видимо докле нас је та тактика довела. Србија је данас једна од 3-4 најсиромашније земље у Европи. Само због тога што смо препустили разним кретенима да одлучују у наше име. Не заборавите, док их ми исмејавамо по кафанама или на друштвеним мрежама, они троше наше паре. Немилице. И то ће радити све док им се не успротивимо.
Знам да су многи, и сам у ту групу спадам, излаз потражили у појединачним решењима, неки су и успели, али је таквих толико мало, да су на нивоу статистичке грешке, јер је ово друштво сваким даном све сиромашније, па су и шансе за самостална решења сваким даном све мања. Осим ако решење није одлазак у иностранство, али то није тема овог текста.
И нису ми повод за текст избори наредног викенда у Београду и Севојну, иако они потврђују претходно написано. Можда се нама грађанима чини да и нису толико битни, али, по понашању власти, рекло би се да су њима питање живота и смрти. Мора да су у великој паници, чим су проценили да им није довољан Аца Лукас, него су упрегли и Светлану Ражнатовић herself. И то на минус 15! Што је одлично, јер управо то показује да им је глас обичног бирача све битнији, и не само када су избори. И то треба искористити.
Владајући режим нам јесте највећи непријатељ, али није једини. Разног талога се накупило последњих деценија, а једина делотворна вакцина против тог олоша јесте демократија. На жалост, демократија је нежна биљка, мора се добро пазити и заливати. Она тражи сталну пажњу и ако је човек запостави, врло брзо усахне, а после је изузетно тешко повратити у живот. Барем ми у Србији то одлично знамо.
И на крају, често чујемо како се треба борити да би нашој деци било боље. Не, не треба да се боримо за децу, треба да се боримо за себе, да нам данас буде боље, па, кад нама буде боље, биће и нашој деци.
Нека наредни избори симболично означе почетак борбе. Непрестане. Није фраза.
Предуго смо чекали.

Тони Станковић (Ужичка недеља 980, фебруар 2018.)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.