Ne valja vlast! Ne valja opozicija! Ne valjaju građanske liste! Ne valjaju novinari! Ne valja otkupna cena maline! Ne valjaju privatnici! Ne valja neoliberalizam! Ne valja serija o Nemanjićima! Ne valjaju lekari! Ne valjaju nastavnici! Ne valja GMO! Ne valja Amerika! Ne valja nam rukomet! Ne valja ni fudbal! I vreme se pokvarilo! Prvo celu zimu bilo toplo, a sad, kada treba da stigne proleće, udarila ova sibirska ledara!
I, dobro, ima li šta u ovoj državi, osim nas samih, da valja? Bilo šta?
Često čujemo da je naš narod dobar, vredan, bistar, radan, gostoljubiv… Priznaćete, malo je neobično da se tako divnim ljudima dešava toliko loših stvari? Nešto tu ne štima. Većina će reći – to je zbog onih gore. Kojih gore? Zbog ovih na vlasti, političara! Pa, ako su samo oni problem, zašto ih ne menjate? Pa jesmo, glasali smo, i uvek dođu gori! Dakle, među političarima nema niko da valja? Nema! Sve partije su iste! Pa, ako je tako, onda u politici trebaju novi ljudi? Naravno da trebaju! Ali nema novih ljudi! Nemamo za koga da glasamo! Pa dobro, ako je već tako, gde da nahvatamo nove ljude? Da ih uvezemo? Ne znamo mi to, mi se bavimo svojim poslom, a neka drugi razmišljaju o tome! Dobro, zar nije logično, ako već godinama vidimo da nema drugih koji bi bili raspoloženi da rešavaju naše probleme, onda nam jedino preostaje da se i sami uključimo u politička zbivanja… A, to nipošto! Zašto? Nas politika ne interesuje! Nećemo da se bavimo politikom! Pa čekajte, ako je za sve kriva politika, a političari ne valjaju, i ne možemo da uvezemo ljudstvo iz inostranstva, onda drugog načina nema. A, to nipošto, nas politika ne zanima!
Svako od nas je ovakav dijalog ili vodio ili slušao decenijama unazad. Ako je u „ono“ vreme i bilo ljudi koji su hteli, aktivno ili pasivno, da učestvuju u političkim dešavanjima, danas su svi „iznad“ toga. Svi imaju preča, važnija i pametnija posla, i svi, u glas, spremno tvrde da su ljudi koji koji se bave politikom hohštapleri, ološ i prevaranti, u najboljem slučaju, ljudi koji gledaju isključivo svoje dupe. I dobro, teško je taj stav osporiti, ali, da li nam se isplatilo svo to silno čekanje da se pojavi neka poštenjačina i izvadi nas iz ove ekonomske i političke agonije? Evo, prođoše godine i godine i takav se ne pojavi. Šta ćemo ako se nikad ne pojavi?
Naravno, ne može se politikom baviti svako. Potrebna je ogromna energija za preganjanje sa raznim tupaljima koji ti podmeću nogu na svakom koraku, borba protiv vetrenjača prilično je deprimirajući i obeshrabrujući posao i to, zaista, mnogi nisu kadri da izdrže. I u normalnijim zemljama ljude politika, uglavnom, ne zanima, ali oni imaju sreću da žive u društvima koja su davno ustrojila sistem tako da što efikasnije postiže dobre rezultate, a mi živimo u zemlji u kojoj se politika u sve meša i kao kancer sve uništava. Dakle, ako se politika direktno umešala svakom stanovniku ove zemlje u privatni život, onda, ne samo da imamo obavezu i pravo, nego nam je i jedini opcija da se i mi umešamo u politiku. Barem na onoliko vremena koliko je potrebno da se i naš sistem uredi, pa posle neka političe oni kojima je to životni izbor i ambicija. Naravno, to ne znači da sad svi treba da se učlanimo u partije, pogotovu kad su takve kakve jesu, ali moramo naći način da se građanski organizujemo. Uostalom, pokazali smo bezbroj puta koliko se brzo udružujemo kada imamo neki konkretan cilj i problem (podsetimo se samo skorašnjih protesta malinara). Dakle, treba i politici da pristupimo na isti način, kao problemu koji zahteva hitnu zajedničku akciju. Naravno, različiti smo ljudi, pa i probleme i rešenja vidimo različito i to jeste otežavajuća okolnost, ali, niti treba, niti možemo, sve ljude ubediti da je naš put najispravniji, važno je na put krenuti, a istomišljenici će se već pojaviti.
I nipošto nas ne sme obeshrabriti to što će nas razni banditi, tobož dobronamerno, od toga odgovarati, što će „mudro“ savetovati da se treba sklanjati, da „sila boga ne moli“, da je najpametnije „gledati svoja posla“, da „ne može šut sa rogatim“… Ološ ima koristi od ovakvog poretka, i učiniće sve da nas obeshrabri, jer, ne treba imati iluzija, ne može i toj bagri i nama biti dobro. To jedno drugo isključuje. Ili mi, ili oni. Baš tako. Njihova moć upravo i počiva na našoj nezainteresovanosti. U stvari, njih i nema toliko, nego su dobro raspoređeni, pa se čini da ih je mnogo više.
I koliko god borba za bolji život bila teška i neizvesna, verujte mi, nema sreće, a ni posebne pameti, u držanju po strani. To, jednostavno, nije alternativa. Tako se radilo u ovoj zemlji prilično dugo i danas svi vidimo dokle nas je ta taktika dovela. Srbija je danas jedna od 3-4 najsiromašnije zemlje u Evropi. Samo zbog toga što smo prepustili raznim kretenima da odlučuju u naše ime. Ne zaboravite, dok ih mi ismejavamo po kafanama ili na društvenim mrežama, oni troše naše pare. Nemilice. I to će raditi sve dok im se ne usprotivimo.
Znam da su mnogi, i sam u tu grupu spadam, izlaz potražili u pojedinačnim rešenjima, neki su i uspeli, ali je takvih toliko malo, da su na nivou statističke greške, jer je ovo društvo svakim danom sve siromašnije, pa su i šanse za samostalna rešenja svakim danom sve manja. Osim ako rešenje nije odlazak u inostranstvo, ali to nije tema ovog teksta.
I nisu mi povod za tekst izbori narednog vikenda u Beogradu i Sevojnu, iako oni potvrđuju prethodno napisano. Možda se nama građanima čini da i nisu toliko bitni, ali, po ponašanju vlasti, reklo bi se da su njima pitanje života i smrti. Mora da su u velikoj panici, čim su procenili da im nije dovoljan Aca Lukas, nego su upregli i Svetlanu Ražnatović herself. I to na minus 15! Što je odlično, jer upravo to pokazuje da im je glas običnog birača sve bitniji, i ne samo kada su izbori. I to treba iskoristiti.
Vladajući režim nam jeste najveći neprijatelj, ali nije jedini. Raznog taloga se nakupilo poslednjih decenija, a jedina delotvorna vakcina protiv tog ološa jeste demokratija. Na žalost, demokratija je nežna biljka, mora se dobro paziti i zalivati. Ona traži stalnu pažnju i ako je čovek zapostavi, vrlo brzo usahne, a posle je izuzetno teško povratiti u život. Barem mi u Srbiji to odlično znamo.
I na kraju, često čujemo kako se treba boriti da bi našoj deci bilo bolje. Ne, ne treba da se borimo za decu, treba da se borimo za sebe, da nam danas bude bolje, pa, kad nama bude bolje, biće i našoj deci.
Neka naredni izbori simbolično označe početak borbe. Neprestane. Nije fraza.
Predugo smo čekali.
Toni Stanković (Užička nedelja 980, februar 2018.)
