Сваки корак се рачуна

Rambo Amadeus… Foto Samir Delic

Готово тридесет година, Светски Кило Цар Рамбо Амадеус је један од најбољих сликара наше реалности. Увек провокативан, дрзак, понекад више него безобразан. Својим песмама, на неописиво духовит начин, говори оно што је већини нас на памети. Један од најаутентичнијих музичара српске рок сцене наступа 30. октобра у ужичком Градском културном центру. Тим поводом, са нама је поделио своја размишљања о свакодневници и свом погледу на њу.
Колико је тешко бити Светски Кило Цар и на својим плећима носити одговорност за судбину целог човечанства?
– Сваки човјек би морао барем малкице да проматра и брине о човјечанству у цјелини, будући да је сваки човјек његов дио. Сваки човјек својим дјеловањем посредно утиче на судбину човјечанства. Сваки корак се рачуна. Пребацивати одговорност на друге је кратковидо и неодговорно.
Ваша песма Врх дна је, одмах по објављивању, са радошћу дочекана међу припадницима опозиционих партија. Да ли је она намењена некој конкретној личности или је то приказ целокупне политичке сцене у последњих 30 година?
– Пјесма је као Роршархова мрља. Свако у њој види своје значење и симболе. Када је политика у питању, опозиција и позиција су наизмјенично на власти, па је прилично наивно помислити да неко од њих има веће право на ову пјесму. Пјесма има много шире и дубље значење него што је политика у цјелини.
Колико је уопште могуће избећи политику као тему?
– Сасвим је могуће. Ја је, на пример, игноришем.
Често се 2015. пореди са 90-им годинама прошлог века. Живимо ли данас у 90-им? Шта су за Вас људи који изговарају ту реченицу?
– Људи, у својој неспособности да мисле о будућности, да креирају сосптвену садашњост, стално мисле о прошлости, мислећи да се ту крију одговори на питања везана за будућност.
Опет се најављује увођење ТВ претплате. Национала организација потрошача изашла је са податком да је више од 90 одсто грађана против претплате. Какав је Ваш став о томе?
– Претплата за телевизију, која је јавни сервис, ако се гледа, мора да се плаћа, ако желимо да избјегнемо да нас и та телевизија бомбардује кич и шунд програмима, као што је случај са осталим телевизијама. Наравно, свако треба да бира да ли жели да гледа ТВ јавни сервис. Ја желим, а већину комерцијалних телевизија не бих гледао, ни да они плаћају мени.

Rambo Amadeus… Foto Samir Delic

У једном интервју сте рекли да је телевизија је као технолошки изум превазиђена. У Србији је ТВ програм доминатан по утицају. Да ли је то сам показатељ да је Србија превазиђена земља?
– Можда је доминантан кад су старији људи у питању. Али код младих је друкчија слика. Млади углавном не гледају ТВ. Барем онај писмени дио младих, а они су ти који ће сутра креирати друштвен прилике.
Шта мислите о друштвеним мрежама и како саветујете своју децу када је реч о њиховом коришћењу?
– Као и сваки изум, врло је користан, ако знате како да га употребљавате. Савјетујем дјецу да се што више крећу, иду на спортове, да што мање сједе за екраном. А кад су за екраном, да сазнају нешто корисно.
У Херцег Новом држите школу једрења. Да ли данас уметник мора да тражи финансијсу добит на једној страни како би у уметности остао слободан?
– То је одличан рецепт. Имати два референтна система, радити два дијаметрално различита посла. Онда један другог модулирају у најбољем могућем смислу.
Да ли Вама и Србији недостаје Утисак недеље?
– Свакако. Али, очекујем га ускоро на интернету.
Тада сте одбили неку сарадњу са Б92, јер је укинут „Утисак“. Како сада гледате на тај усамљенички чин?
– Нисам ја то урадио због других, него због себе. Човјек ипак станује 24 сата дневно у својој глави, међу својим ставовима, мислима и сјећањима. Гледам да ми бар у сопственој глави влада хармонија, сагласје између увјерења и сјећања на сопствене поступке и одлуке.
Недостаје ли Вам Београд у који сте дошли, у односу на Београд у којем данас живите? Где је разлика између та два Београда?
– Постоје само два града на свијету. Град у ком имате пара и град у ком немате. То може да буде и исти град, али различито стање у новчанику га чини другим градом.
Мени је Београд добар и драг, пружио ми руку, дао ми мјесто под сунцем. Синови су ми рођени у Београду. Овдје расту, стасавају у паметне и пристојне људе. Немам никаквог разлога да кукам, заиста. Сматрам да је Београду и Србији, уосталом и читавом Балкану, потребам само мир. Сто година мира у континуитету, и све ће бити како треба.
Младој особи би поручили иди или остани у Србији?
– Нема генералног рецепта. Познајем добре и поштене људе којима је у Србији лијепо. А познајем и добре и поштене људе којима је лијепо у далеком свијету. Мени је лијепо, у комбинацији, живим у Београду, љети сам у родном Херцег Новом, а често путујем у иностранство на “привремени рад”. А познајем и људе којима није лијепо, како год окренеш.
А неком ко живи у Ужицу и околини, остани ту или иди у Београд?
– Колико видим, Златибор се претвара у туристичку метрополу, људи из Београда хрле на Златибор. Квадрат је скуп, баш као и у Београду. Мислим да је непрактично ићи у Београд, па одатле на Златибор, кад се већ налази надомак Ужица. Златибор је велика пословна шанса, од производње хране и зелене енергије до здравственог, спортског, рекреативног и фестивалског туризма. Ту видим пуно шанси за младе.
Опште је место да је рокенрол маргинализован, на великим телевизијама се појављује у траговима, а он и поред тога опстаје, показује изузетну виталност. Електрични оргазам обележава 35 година рада, Дисциплина кичме и Партибрејкерси су изгледа неуништиви, а стално ничу и неки нови бендови. Да ли је то гурање на маргину просто питање тржишта или процена естаблишмента да рок, на неки начин, може угрозити његову позицију?
– Рок је најквалитетнији управо на свом природном мјесту, на маргини. Чим се естрадизује, уђе у мејнстрим, губи своју оштрицу. Рок музичари понекад наивно мисле да могу своју егзистенцију да ријеше рок музиком. То је наивно. Покојни Туста, легендарни пјевач легендарног Пунк Бенда “ Куд Идиоти”, читаво вријеме своје успјешне каријере је би запослен као варилац у бродоградилишту Уљаник у Пули. Викендом је ишао на свирке, а у понедељак ујутру у 7:30, већ је дубоко у неком бродском кесону са маском на лицу и вари. Не корумпира свој рокенрол, у жељи да побјегне од свог занимања вариоца, којим је издржавао породицу.
Од почетка каријере се спрдате са различитим појавама, па и са самим собом. Опет, постоји то вечно питање да ли се реалност спрда са нама?
– Није реалност неко биће, монструм, појава. Реалност производе људи својим дјеловањем. Није вријеме лоше, него се људи понашају и мисле на лош, погрешан начин.
Активни сте у борби за очување природе. Промовисали сте коришћење соларне енергије, па сте јавности приказали чак и роштиљ који ради на сунчеву енергију. Какви су резултати Ваше борбе за еколошко освешћивање народа?
– Па, свијест се диже, људи напредују. Свакако. Сада сви бар причају о томе. А то је велики корак.
Чини ми се, да сте негде рекли да је Дисциплина Кичме пресудно утицала на вашу жељу да почнете да се бавите музиком. Да ли постоје људи које је на то навео Рамбо Амадеус?
– Сигурно!