Да цитирам једног бившег политичара, свака нормална особа у Србији данас би требало да се увија згрчена од стреса и беса на себе, јер пристаје да живи у друштву у коме се таблоидне бестидарије опремљене данашњим насловним странама могу називати медијима. У нечему што се купује на трафици, али нису новине, осванула је још једна организована берсеркерска оргија у којој се малолетној жртви отмице и могућег силовања поново узима невиност, поново уништава људско достојанство и бестијалним гажењем права на приватност одузимају детињство и будућност. Сви ударни таблоиди као главну вест преносе делове наводног признања Малчанског берберина о томе како се иживљавао над отетом Моником Каримановић: „Силовао сам Монику, животињски сам навалио на њу“, „Четири пута сам силовао Монику“, „Признајем, шишао сам и силовао Монику“.
Заразно таблоидно клицоноштво раширило је данас Србијом смрад паклене трулежи, када је наочиглед целе јавности приредило групну оргију над беспомоћном дванаестогодишњом девојчицом. Колико ће се још манијака и социопата охрабрити да крене стопама Малчанског берберина после сладострасног читања његове детаљне исповести? Он је свакако досадашњим неумереним и неукусним извештавањима толико отупео јавност да је од опасног злочинца постао нека врста филмског лика, Свини Тода са јужне пруге или Ларсоновог Ђавола у белом граду. Као главни глумац своју улогу наставља уз таблоидни плес ситних демона, а ми остали углавном статирамо и немо посматрамо њихов danse macabre.
Не може бити да је неко толико глуп да не схвата да на овај начин та несрећна девојчица поново пролази кроз трауму. Да јој се свесно отежава процес опоравка. Да она и њена породица овако постају додатно обележени. Мислим да је овде реч о нечему још опаснијем, а то је да су ови људи потпуно равнодушни, тупи. Да све добро разумеју, али да им је свеједно. И онда ту равнодушност и тупост својим несхватљиво великим утицајем у јавности шире међу људима. Људи огуглају временом на овакве морбидарије недостојне људске личности и још као бесни пси, помамљени на крв, траже још. У таквом стању постављати питање, где је та критична маса грађана која треба да устане против пљачке и корупције, а не устаје на овакве појаве, прилично је депласирано.
Скандалозне насловне стране “Информера” и “Српског телеграфа”
Савет за штампу најоштрије осуђује објављивање исказа осуђиваног силоватеља Нинослава Јовановића, којима се на нагрубљи могући начин крши достојанство и приватност жртве, малолетне девојчице. Данашањим насловним странама „Информера“ и „Српског телеграфа“ не само да су погажени сви етички стандарди професије, већ и елементарни принципи људскости и саосећања са дететом које је преживело страшну трауму, као и са његовом породицом. Овакво безобзирно објављивање детаља из исказа отмичара, за које не постоји никакво оправдање, заслужује најоштрију осуду не само новинарке професије, већ читаве јавности. Савет за штампу позива надлежне органе да испитају и како су делови исказа из истраге доспели у медије, а породицу жртве и све релеванте организације и институције да нам поднесу жалбе на овакво неетично „извештавање“.
Истовремено, Савет изражава запрепашћење да је управо Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања затражило брисање тог саморегулаторног тела из Медијске стратегије, уз образложење да надлежност Савета не признају сви штампани медији. Реч је управо о медијима који су данас објавили овакве скандалозне текстове, а занимљиво је да их од санкција за такво понашање покушава да заштити Министарство за социјална питања, које би требало да је најзаинтересованије за заштиту жртава од медијског линча.
Када сам ономад за један портал писао текст „О новим варварима“, о томе како смо као друштво исклизнули из цивилизацијског колосека којег одређују осећаји стида и нелагоде и постали неосетљива хорда зомбираних воајера гладна анималистичког спектакла, за фото опрему чланка искористили смо насловницу Информера од пре 4 године. На њој је стајало: „Анђу сам убио зато што је вриштала док сам је силовао“. Анђа је била трогодишња девојчица из Зајечара која је силована, па брутално убијена. Није дуго требало да још једном померимо границе и додамо нове фусноте универзалној историји бешчашћа новим насловницама из пакла и принесемо још једну невину жртву на олтар српског гранд гињола. У друштву у коме овакве морбидности нису разлог за протест или позив на бојкот таблоидних редакција, немамо ми више против чега да протестујемо, нити кога да бојкотујемо. Сви наши остали протести и бојкоти су узалудни, мртвачки трзаји једног устајалог леша.
Александар Дивовић
