Нема ни идеала, ни идеологије

- Када идеологија умре у једном човеку, умрла је у читавом друштву - Ми живимо у континуираној прошлости. Кроз читаву нашу новију историју вртимо се попут глупог пса, који јури сопствени реп. Ниједан народ на простору бивше Југославије није показао вољу да се суочи са сопственим огромним уделом у несрећи која нам се догодила - Ништа нам се ново за стотину година од октобарске револуције није понудило на идеолошкој равни - То укидање сваке идеологије је тако страшно просто, просто је као што у нашим политичким партијама постоје формалне идеолошке разлике, а сви знамо да је то једна скупина полусвета, алава на новац, интересе и личну промоцију -

ИНТЕРВЈУ: КОКАН МЛАДЕНОВИЋ
Редитељ Кокан Младеновић каже да данас више нема идеологије. У интервју за Ужичку недељу говори о представи „Сећаш ли се Доли Бел“ и о актуелној политичкој ситуацији у Србији, али и о повезаности представе са свим оним што се дешавало на просторима бивше Југославије.

УН: Како је у ствари замишљена ова представа, колико је филм Емира Кустурице утицао на стварање овог комада?
– Ова представа се базира на поетском делу романа Абдулаха Сидрана и песник Абдулах Сидран је много „видљивији“ у представи, него у сценарију фантастичног Кустуричиног филма. Те метафоре се много лакше реализују на малом и сјајном простору Камерног театра 55, јер глумци дишу поред вас. Ипак, глумци су урадили херојски напор да пређу „рампу“ у Ужицу и по реакцијама публике, тај напор је уродио плодом. Много више волим ту оригиналну верзију која је прављена за мали простор.
– Није први пут да се неки култни филм пренесе на позоришну сцену. На пример „Маратонци трче почасни круг“ радило је позориште на Теразијама и то веома успешно. Ниједног тренутка од самог почетка нисмо говорили о филму. Сви га знају и тај филм јесте култни филм. Нас је занимало то како се, након деценија, повратком остарелог Дина у Сарајево, у град који не постоји, у земљу која не постоји, како се изнова конструише прича од сећања на бившу земљу, на бившег себе и на највећу љубав сопственог живота. Тај доминантни субјективни кадар који води представу, био је велики отклон од филма и није било потребе да се такмичимо и правимо паралеле, већ смо покушали да конструишемо своју независну поетику и да представа проговори аутентичним језиком.

УН: Тај остарели Дино се сећа прошлости, али и свега онога што је том граду учињено током рата у бившој Југославији. Да ли је то порука за све нас?

– Над тим градом је учињен стравичан злочин, али и злочин над нашим животима. Све што се десило на простору бивше Југославије није могло да нас не одреди као људе, не промени као људе и да не осенчи наше животе, који су били много срећнији и искренији у време оне земље, него у време ових, како их зовем, принудних земаља, земаља у којима смо морали да се обремо и без питања да ли ми то желимо или не. То је сенка нашег заједничког живота. Не враћа се само Дино, враћамо се и ја и ви. То је покушај да од крхотина сопствене младости, идеала и свега другога, схватимо шта нам се догодило, како нас је то одредило и да покушамо да подвучемо црту испод нечега што се, бар на емотивном нивоу, не може подвући заувек.

УН: Да ли млади, који нису рођени за време старе Југославије, разумеју тај систем који је владао у бившој Југославији? Шта у ствари поручујете младима у овој представи?
– Покушали смо да младима, који не знају све те приче о комунистичкој партији, кроз јонесковски отклон, кроз апсурд комунистичке бирократије, начина одлучивања и механизма бескрајне друштвене пирамиде која на крају метастазира бирократијом, приближимо као апсурдни систем. Најрадикалнија интервенција у представи је смрт оца. У филму је узрокована болешћу, а у комаду је последица одлуке оца да умре, након што је у њему умрла идеологија, а у ствари то је једна велика метафора онога што ће се касније догодити. Славој Жижек каже да „када идеологија умре у једном човеку, умрла је у читавом друштву“. Вољна смрт оца који је након неправде која му је нанесена, изгубио морално упориште и моралну вертикалу коју је покушавао да пренесе сопственој деци, бива постиђен пред самим собом, те отац одлучује да умре. То је нешто што ће се десити са том истом земљом пар деценија касније. Та 1963. година када се дешава роман „Сећаш ли се Доли Бел“ формално је најсрећнија година државе Југославије. Држава добија нови устав који стручњаци зову Повеља самоуправљања, те године се званично завршава обнова и изградња и ради се оно што је обећано, прави се једна уиситну земља самоуправљача, срећних људи… Тај устав и ти закони су направили и радничка одмаралишта, ту средњу класу од радничке класе, и формално је то било најсрећније време тадашње државе.
– Али поучени накнадним искуством, знајући шта нам се све догодило, ни на који начин не глорификујемо то време. Покушали смо да пронађемо узроке пада и да важне и емотивне сцене третирамо из искуства постјугословенских ратова, а не из искуства времена у коме је текст писан. Само силовање Доли Бел, које у филму делује као непримерени мангуплук, где неко, ма колико то био гнусни чин према жени, „части“ туђим телом своје другаре и све се то заврши без велике трагедије. Ипак, након десетине хиљада силованих жена у ратовима у Босни, Хрватској и на Косову не можете третирати сценски чин силовања жене као нешто што можете на било који уметнички начин правдати. Напротив, радикалност тог чина мора да буде показана у његовој комплетној вулгарности.

УН: Где смо ми сада, у каквом времену живимо, с обзиром на прошлост? Да ли је дошло до суочавања са злочином из прошлости и како наставити даље?
– То није могуће и због тога нисмо отишли у будућност. Ми живимо у континуираној прошлости. Кроз читаву нашу новију историју вртимо се попут глупог пса, који јури сопствени реп. Ниједан народ на простору бивше Југославије није показао вољу да се суочи са сопственим огромним уделом у несрећи која нам се догодила. Када погледате националистичке власти у Србији, Хрватској и Босни, то је идентична реторика из деведесетих година. Спремају нам се нови ратови и сукоби, јер нисмо почистили за собом, као што то нисмо радили ни 1945. године. Стално избегавамо да подвучемо реалну црту испод своје историје и да платимо своје рачуне. Живимо историју на вересију, а то нам дође много скупље, него да смо платили на време.

УН: Поменули сте идеологију и Динов отац умире због ње. Има ли данас идеологије?
– Нема. Од совјетске револуције или наших револуција то су последњи велики узлети човечанства. Ништа нам се ново за стотину година од октобарске револуције није понудило на идеолошкој равни. Ми сада живимо тај неолиберлани капитализам, живимо у време неолибералног фашизма, који је потпуно подједнако страшан, као било ма који други фашизам, који укида сваку индивидуалност и људе своди на бројке и на особе које некоме доносе користи и новац. То укидање сваке идеологије је тако страшно просто, просто је као што у нашим политичким партијама постоје формалне идеолошке разлике, а сви знамо да је то једна скупина полусвета, алава на новац, интересе и личну промоцију. Тако и у свету постоје те формалне демократије. Постоји та Европска унија, која је све осим Европа равноправних људи, идеала, суштинског заједништва, то је дно бесрамног капитала и политичке моћи које се лажно представљају, нарочито нама несретним људима са ових простора. Идеологије нема, а нема ни идеала.

УН: Ваша јавна наступања су увек искрена, говорите што мислите. Како се носите са критикама, са нападима политичара?
– Ако сте суштински демократичан човек, онда морате да оставите простор да и сами будете критиковани, а и људи имају право да имају другачије ставове у односу на вас. Ти ставови треба да буду повод за неки културни дијалог и за сучељавање аргумената, мада аргументи овде, у нашој јавној сфери, не значе ништа и потпуно је све једно да ли је нешто тачно или нетачно. Говоримо о здраворазумској критици. А што се тиче критике ових који су носиоци власти, они чине све да нас који смо са супротне стране, који смо поносни на своју независност у сваком смисли, дискредитују и за то имају огромну пропагандну машинерију која им и те како служи. Ове прве критике од мислећих људи, који не мисле као ви, су конструктивне, да озбиљан човек размисли и да прилику да буду у праву, а ове политичке критике показују тај стаљинистички метод производње непријатеља или таргетирање непријатеља, очекујући да неко други заврши прљаве послове, јер се сами боје да то ураде. Против ових других се и те како борим, а ова прва конструктивна политика би морала да постоји у сваком демократском друштву.

Кокан Младеновић рођен је у Нишу 1970. године. Завршио је средњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао је на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. године у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића. Био је уметнички директор позоришта “Дадов” од 1991. до 1995. године и уметнички директор Народног позоришта у Сомбору у сезони 1999/2000. Водио је „Атеље 212“ од 2009. до 2012. године. Иза себе има преко 50 представа. Добитник је великог броја награда на фестивалима у Србији и Црној Гори, а за свој рад добио је и награду „Бојан Ступица“.

УН: Мото овог фестивала је „Ко је јунак нашег доба?“. Има ли данас јунака и ко је Ваш јунак?
– Има јунака. Не постоји систем идеалних вредности који рађа храбре људе, не постоји скуп идеала којима тежите, па ћете бити храбри. У свом приватном блиском окружењу имам Марчела, Бранислава Трифуновића, имам своје приватне хероје који су моји пријатељи. Наравно, још много тако храбрих људи има који су у мом окружењу попут Горана Марковића, Петричића, Коракса и да не набрајам. Десетине, стотине неких паметних људи постоји у Србији, али као промотери сопствених ставова и сопствене храбрости. Ту нема никаквог система који од нас прави храбре људе. На политичком плану ми апсолутно немамо никога ко би могао да буде политички херој нашега доба. Иза њега стоји неки систем, нека организација, нека акција и стално говорим, оно што разликује овдашње политичаре од ондашњих, мислим на старе комунисте, као што су Кочо Попов, Јосип Броз. То су били људи који су имали спремности и храбрости и на личну жртву у име неке идеологије у коју верују, да проведу своје најбоље године у затворима, а да се не одричу своје идеологије кроз револуције, борбе, ратове. На крају су дошли у позицију да креирају неки свет онаквим каквим они мисле да све треба да се креира, без обзира на касније евидентне грешке, на култ личности и све оно што је недопустиво као развој једне револуционарне мисли и идеје, али постојала је једна спремност на лично жртвовање. На нашој политичкој сцени не постоји неко ко поседује ту спремност жртвовања. Постоје људи жељни новца, жељни славе, жељни бескрајних привилегија које власт у Србија сама са собом носи.

УН: Има ли нам излаза?
– Нема. Ја стварно верујем да клизимо у грађански рат. И верујем да ће људи почети да се самоорганизују на начин који ће радикално штитити сопствено осећање морала, интегритета, правде и тако даље. Знате, кад неки узбуњивач у Крушику открије државну аферу која треба истог тренутка да обори владу, смести министра унутрашњих послова и његовог оца у затвор, дошло је до тога да они не бивају ухапшени, него је управо тај узбуњивач ухапшен. Следећи пут када дођу по неког од тих људи, не би ме изненадило да се људи самоорганизују и сами ухапсе оне који би требало да буду ухапшени или се бар обрачунају са том полицијом која хапси погрешне људе, јер је партијски злоупотребљена. Просто мислим да је људима доста ове врсте вулгарне злоупотребе система власти за интересе једне криминалне групе која влада Србијом, где ће врло брзо почети та грађанска самоорганизовања, сукоби… Мислим да ова власт не оставља никакву алтернативу да се такве ствари не догоде. Скоро сам негде говорио да ће то бити још један огроман пораз без обзира што ће ови пасти, а пашће на улици. Ми ћемо поново имати преврат на улицама, поново ћемо показати да не разумемо функционисање демократије, да нама парламентарна демократија ни на који начин није јасна као начин једног друштвеног уређења и да ми од 1804. године до данас производимо вође, револуције, атентате, преврате, убијање владара, бацање преко балкона, черечења. Ми са системом демократије немамо никаквих додирних тачака, јер смо просто онако бескрајно незрео народ за феномен демократије.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1025)

 

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.