Тачка за слабо памћење

ТАЈНА ИСТОРИЈА ТИТОВОГ УЖИЦА (2)
Најпре су биле синглице.
То су оне мале плоче са великом рупом у средини, на коју су могле стати две, три, понекад чак и четири песме. Уз грамофон марке “Трубадур”, за одличан успех и примерено владање, добио сам и плочу са бајком Ханса Кристијана Андерсона, Мали свињар, коју је читао Љубиша Бачић и укоричени комплет “Assimil” – Енглески без муке, са двадесет синглица и пратећом књигом купљен у књижари “Нолит”.
“My cigarette is finished. Your cigarette is not finished. My tailor is rich. Your tailor is not rich. My doctor is poor, My doctor Is not poor…”, марљиво сам вежбао енглески, lesson one, а код мојих сестара из Ваљева – Јасмине, Драгане и Беле, слушао сам Диега Варагића, Крчму на путу за Тенеси, Ђорђа Марјановића, Ринге-раја твист и увежбавао кришом падање на колена и оно његово занесено, фестивалско певање.
Затим су се појавиле лонг-плеј плоче.
То су оне велике, са малом рупом у средини. Прво су били Битлси, па Стонси, па онда све остало. За прву велику плочу, у помоћ је прискочила касица у облику глобуса, из које сам иглом за плетење извукао неколико кованица, таман колико ми је недостајало. Синиша је већ имао Црвени албум, Килдер Плави, а Ринго “Rock’n’roll music”. Мени се некако заломио да купим “Live At Hollywood Bowl”, што је био, сасвим сигурно, најгори могући начин да се отпочне са слушањем The Beatles, што сам схватио чим сам дошао кући. Снимак концерта је био катастрофалан: усред вриске хиљада девојака, тек негде у даљини, помало се дао наслутити бенд. Али, то није уопште био лош начин да се схвати суштина ствари: ни техника, ни свирачко умеће, ништа не вреде ако извођач не успе да погоди ону танану жицу код публике.
Наш наставник музике, Вања Судзиловски, све своје ученике је ословљавао са “лепи”, па су, временом, и њега тако прозвали. Често би нас дочекао у кабинету за музичко пребирајући сетно по клавиру, а ми би се у тишини довукли до свог места и пажљиво га слушали. Ако смо били довољно тихи, био је у стању да све до краја часа, занесен, свира лагане класичне комаде, руске романсе, француске шансоне, циганске или староградске песме, загледан негде високо изнад наших глава, и још више, изнад шумећих топола у школском дворишту. Није било паметно прекидати га у том његовом заносу, нарочито у оним ретким, драгоценим тренуцима када би запевао или се дохватио виолине.


Понекад нам је дозвољавао да донесемо на час плоче из своје колекције и да их пустимо, уз обавезу да објаснимо остатку одељења зашто нам је баш та песма важна. Сви су доносили неке The Beatles, да би се направили важни; мој “Live At Hollywood Bowl” и није био баш неко решење. Зато сам одлучио да ризикујем. Лепи је стандардно пребирао по клавиру: Le petit fleur – Мали цвет, Sous les ponds de Paris – Под мостовима Париза, а онда је, уз дискретну клавирску пратњу одрецитовао:
Под мостом Мирабо тече Сена
А наше љубави нема,
зар да ме сећа вода њена
Патња па радост после кратког трена
Нек дође ноћ и сата звук
Дани одлазе ја сам ту…
Уместо аплауза или макар уљудне тишине, из треће клупе до прозора, зачуо се непристојан звук. Лепи се претварао као да ништа није чуо. Нежно је спустио поклопац клавира, завртео се на столици тако да је могао да осмотри читаву учионицу и значајно се накашљао. Имао је он тако обичај да повремено, нарочито дечацима, одржи кратко предавање о томе како би један џентлмен требало да се понаша.
“Ви момци, морате да будете малчице романтични. Свако од вас мора да зна да одигра валцер или танго и да одрецитује бар једну песму својој дами, а не да седите на игранци као неки пањеви које занима само пиво и фудбал. То су основне ствари, то треба да се зна у свако доба дана и ноћи”, говорио је одмерено обраћајући се целом одељењу, а онда је значајно ућутао, подигао наочаре са дебелим црним оквиром, које су склизнуле низ нос, па се загледао у правцу изгредника.
”Шта ћемо са тобом, лепи, ти већ имаш тачку за слабо памћење, колико се ја сећам”, обратио се Вељу Мамуту, клипану који је у наше одељење стигао почетком школске године, након што су у оној претходној школи потпуно дигли руке од њега. Он је једини био довољно глуп да уради тако нешто, а, осим тога, за читаво полугође није схватио да се на углачаном поклопцу клавира, као на неком безбедносном екрану, савршено могло видети шта се све дешава у учионици док Лепи, окренут леђима, свира. Друга тачка за слабо памћење у дневнику, аутоматски је значила поправни испит у августу. Понекад би Лепи дао могућност избора изгредницима-повратницима – уместо писане васпитне мере, Вељо се ипак одлучио за чвргу. Довукао се некако до катедре и сео на столицу; пар пута се завртео у леву, па у десну страну, производећи неугодну шкрипу, а када је ухватио строги поглед, укопао се у месту и сагео главу, као код фризера, кад се мајстор спреми да машиницом покупи косу по врату. Лепи му је нежно положио шаку на главу тражећи право место за ослонац, затегао средњи прст, акумулирајући енергију у утренираним, музичарским тетивама, и опалио једну поштену зидарску чвргу.
“Е, па децо, ово вам је пример за резонаторску кутију”, нашалио се Лепи, након што се учионицом проломио звук сличан пијачном тестирању повеће лубенице, а цело VIд је једва дочекало прилику да се наруга насилнику, који се, трљајући главу, повукао у своју јазбину.


Док су трајале припреме за егзекуцију, нервозно сам гледао на сат. Осам минута до краја часа, није било времена за губљење. Чим је Вељо устао са столице и постиђен кренуо на место, подигао сам високо руку.
“Изволи лепи”, рекао ми је Лепи.
“Ја сам донео плочу”, покушао сам да звучим убедљиво.
“Имамо ли довољно времена?”, упитао је Лепи.
“Имамоооооо”, одговорило је у глас готово цело одељење, једва чекајући нову представу.
Изашао сам пред таблу и подигао поклопац школског грамофона Toscaа 10. На осовину сам наместио адаптер за сингл плоче, подесио брзину на 45 обртаја у минути и извадио пажљиво плочу из омота, тако да само палцем и средњим прстом овлаш држим сам руб винила. Затим сам проверио да ли сам окренуо праву страну за репродуковање и тек онда је нежно положио на тањир прекривен црном гумом. Подигао сам ручицу лифта и наместио носач звучнице тачно изнад почетка песме. Сачекао сам пар тренутака да тањир ухвати потребно убрзање, али пре оног чаробног тренутка спајања дијамантске игле и спирално нарезане пластикe, требало је још нешто обавити. Окренуо сам се према публици и све их добро осмотрио, од Росане, Драгане и Снежане, које су седеле у клупама до прозора, па до Бранке Аћимовић и Нене Шљукић, скроз лево у првој клупи до врата, и, ођедном, сав мој страх је ишчезао.
“Ово је једна песма коју сам први пут чуо на радију, а тек много касније сам набавио плочу … То је једна блесава, смешна, потпуно демодирана песмица, али ме је одмах натерала да играм, а већ после друге строфе сам са сестром певао рефрен. И, ево, живо ме занима како ће се вама свидети! Музику је, иначе, компоновао Карл Перкинс, аутор текста и аранжмана – Војкан Борисављевић. Пажња, пажња, ово је Диего Варагић у пратњи ансамбла “Сонори”, Крчма на путу за Тенеси”. Док сам завршавао реченицу, окренуо сам се ка грамофону и журно спустио ручицу лифта. Чинило ми се да звучница путује ужасно споро; најпре се зачуло оно непријатно гребање и звук игле која није лепо легла у бразду, а онда се са школске Тоске 10 зачуо помало комични, гитарски увод. Погледао сам у правцу Небојше, мог друга из клупе, који ми је намигнуо и почео да прати ритам ногом.
“Крчма мала крај друма тог што води некуд за Тенеси
Увек пуна је вискија и старих свима знаних каубоја
У њој седе Боб и Џон, Хари, Џек, Били, Џим и Том
Стара груба лица та са лудог Дивљег запада”
Хеееееј!
Банг, банг, банг, банг, банг-банг
Банг, банг, банг, банг, банг-банг
запевао је Диего. Небојши се придружио Зоран Ристовић, који је кренуо да пуцкета прстима. Папић Александар и Владе Миливојевић су давали дискретно ритам руком.
Да л се сећаш Хари ти још млади када смо били ми
страх и трепет смо сејали баш свуда где смо се појавили
како не би, Томе мој, дивни дани су били то
коње брзе смо волели и целог дана пуцали….
Банг, банг, банг, банг, банг-банг
Банг, банг, банг, банг, банг-банг
Код рефрена је већ пристигла и певачка подршка: Бранка и Нена су запевале. И ја сам помало певушио и махао рукама, као неки помахнитали диригент.
Поноћ прошла је давно већ, а причи никад да дође крај,
Наши момци се картају и дивних дана сећају
Кад ођедном скочи Бил, поглед баци на џепни сат
Кући морам брзо ја, шта ће бити сад ко то зна
Банг, банг, банг, банг, банг-банг
Банг, банг, банг, банг, банг-банг
Код другог рефрена, већина је прихватила песму, испрва тихо, стидљиво, а онда све јаче и јаче, уз већ уиграну ритам секцију:
Није прошло ни минут два, а крчма празна је била сва,
Сви јунаци чили ти, сад пете друмом су потпрашили
Тако оде још један дан друмом што води за Тенеси
Некад страшни људи ти од својих жена сад стрепе сви
Хееееј,
Бенг бенг банг сад знају сви крчма на путу за тенеси
Бенг бенг бенг сад знају сви, крчма на путу за тенеси…
И тако, VIд је дочекало крај песме усхићено, а да је кабинет за музичко био иоле пространији, сасвим сигурно би се и заиграло.
“Богами Лепи, свака част! Ти си за радио… Хајдемо, децо, један аплауз”, огласио се Лепи Вања, показавши руком у мом правцу, док је песма лагано одлазила у fade out.
Уживао сам неко време у заслуженом тренутку славе, а онда се аплауз сасвим природно утишао. Положио сам руку на груди и дубоко се наклонио, а затим се исправио и показао у правцу моје спонтано окупљене ритам секције и пратећег вокалног друштва. Проломио се још један аплауз, праћен узвицима одобравања. Лепи је стајао, овлаш ослоњен на катедру, забављен чишћењем стакла на наочарима. Управо у том тренутку, звонило је за крај часа. Баш као што сам и замишљао док сам код куће увежбавао тачку.

Comments

comments

One Response to "Тачка за слабо памћење"

  1. Владимир Давидовић   15. марта 2018. at 14:14

    Вања Судзиловкси је био, како би се данас рекло, мултиинструменталиста. Осим оног пијанина у кабинету за музику у „Нади Матић“, те у чланку поменуте виолине, знао је да однекуд донесе класичну гитару и да на њој свира неке комаде. Не могу сада да се сетим ни шта, ни колико добро је свирао, само се сећам пискутавог тона када би левом руком из једне прелазио у неку другу позицију, како то кажу гитаристи. А мислим да се сналазио и са неким флаутама, чудима…
    Ваљда што ме није директно погађало, заборавио сам „тачку за слабо памћење“, па хвала Фипи за подсећање. Касније су уведене описне оцене за музику, па је његово племенито прижељкивање да нам, сељацима, не даје јединице ако баш не мора, остало помало обесмишљено.

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.