Поглед кроз прозор

Пише Здравко Тошић
Овог текста не би ни било да у тренутку слабости не поверовах у вест која се, ничим изазвана, пронесе етром. Кажу, погледајте кроз прозор и видећете да се боље живи, видећете бољи живот. Иако је све личило на првоаприлску шалу, жељан бољег живота, више за друге којима он заиста треба, него за себе, и пун наде, погледах кроз свој прозор. Дуго је мој поглед тражио обрисе наде и изгубљену хармонију. На крају се нада угаси и схватих да бољег живота нема ниоткуда. То мора да се деградирани смисао и суштина живота сурово поигравају са нама. Или, можда, дух овдашњег живота трага за истином, откривајући себе у апсолутном расулу. Но, личи ово и на модерне шибицаре који су, у славу вечне илузије, шибицу заменили прозором, а куглицу нашим животима па: отвори-затвори, сад га видимо – сад га не видимо.
Живимо у преварантском друштву. Превара је начин живота, смисао сваког напретка, могућност стицања, огледало карактера. У њу се уздају они што владају и они што на власт претендују. И паметни, а покварени, као и тупави, али похлепни. Они што варају на велико и они што варају на мало. Она је нада оних на дну, малих, беспомоћних. Нада да ће се бар мало уздићи. Преваранти се лажно уважавају, лажно удварају и лажно представљају. Све је у њих лаж. Зато што истину презиру. Трагедија је то што све што се догађа у данашњем преварантском свету, догађа без великог отпора. То превару подстиче, охрабрује, из дана у дан уздиже, чини силном и силом. Како би данашњи човек побегао од силних притисака којима је изложен, он тражи уточиште и спас управо код те силе која му наноси патње и бол коју он трпи. Тако се затвара вечни круг. Тако патња поприма дуго трајање.
Свет данас, као целина, јесте катастрофа која се одржава. Док год људи не буду спремни да преузму потпуну одговорност за свет у коме живе, њихова срећа ће бити само илузија. Илузија која ће једног дана прснути и тек тада ће имати страшне последице.
Шта данас човеку у стању потпуне беспомоћности у Србији значи јелка од 83.000 евра? Шта нам ти преваранти и покварењаци кроз њу нуде? Шта, ако не кратак предах на путу ка губилишту? Да ли се они у свој својој безосећајности тим бљештавилом ругају људскости и честитости? Да ли нам то живот постаје тренутак, не зато што укидамо трајање, већ што тонемо у ништавило? Насилне смрти које се свакодневно догађају пред нашим очима можда нас упозоравају да су и наши дани одбројани. Шта висина просечне зараде значи онима који је не могу остварит, а таквих је највише? Шта значи статистичко повећање броја запослених када изгубиш достојанство? Шта значи то “силно” отварање радних места кад те тамо експлоатишу? Како то да неки и не иду на посао, а примају дебеле плате? Шта значе све те шарене лаже, лажи и кићење када се спас тражи у исељавању, скоку са солитера или прислањању цеви на чело и потезању ороза? Да ли је то дубока старост постала и терет и нека врста неправедне привилегије којом нас ово друштво кажњава? Да ли се ми то одричемо истине, а истовремено полажемо право на њу?
Тајна бољег живота данашње “елите” и добростојећих јесте у шпекулацијама, дилу, разбојништву, завртању руку, експлоатацији, миту, корупцији и систему који све то дозвољава. И бити уз власт да те штити. Част изузецима. Деведесете су биле мека за сав олош који је поплава избацила. Тако је то, неком рат, неком брат. Тада је све почело. И траје и данас.
Кад би се неким чудом у овој земљи донео закон о пореклу имовине и кад би постојала добра воља да се он спроводи, онда би у њој владали стварно добри, стварно паметни и стварно успешни. И било би наде, као некад. Овако нам остаје да прижељкујемо да се поново појаве друмски разбојници који ће пљачкати богате, уместо што данас богати пљачкају сиромашне.
Колико јуче нам је један преварант махао зеленом салатом, уверавајући нас да је у њој спас. Да ћемо хранити пола Европе и да ћемо тако постати богато и просперитетно друштво. Нас је тако саветовао, а сам се никада тиме није бавио, већ шпекулацијама и мобилном телефонијом, стално уз власт. Правио ћерке фирме и пљачкао. Изгледао је као кловн, а многи су му веровали. Тако је лудило прерасло у епидемију, а сумануте секте расту у ритму деструкције. Једна будала прави многе.
Један други, бранећи себе и подређујући опште себи, “мудро” је тврдио да је морално све оно што је по закону. Пекао је ракију и инатио се са здравим разумом. И њему вероваше многи. Његови направише законе по којима је морално красти, пљачкати, лагати.
Одвајкад је било да и над попом има поп. Па и над овом двојицом. Он је школован, проповеда нове илузије, користи сва средства, све технике. И у ову са гледањем кроз прозор многи верују. Никад доста народу жељном илузија. Он и јесте жртва сталног одржавања везе са обманом.
Сви данашњи покварењаци и преваранти прво су били велике патриоте и левичари. Са лакоћом су упирали прстом у “издајнике”. Говорили против Америке и Немачке. Клели се у Косово, истину и част. Реч беше њихова, а последице њихових речи су наше. Данас они говоре неке друге бесмислице. Пружају лажну наклоност и наду народу одусталом од сваке наде. Тако себе чувају од нових уступака. Погађајте чије ће бити последице?
Поставља се суштинско питање: шта би са нашом човечношћу? Човечношћу, као мери свих ствари. Очигледно је да стандарде које нам је “бравар” оставио, нисмо успели да сачувамо. Животни стандард, привреда, индустрија, морал, правичност, солидарност, школство, здравство… Све смо порушили. Тачније речено, мала неука, бахата, покварена интересна група убила је вола због кило меса. Духом сиромашна група. Похлепна, жељна власти и моћи. Брзо су се обогатили, али се споро развијају у богате личности. Њихово духовно сиромаштво им не дозвољава да разумно троше материјална добра и разумно уређују друштво. Последице опет плаћа народ.
Изгледа сентиментално, али и глупо, да се у овом блату садашњости прошлост сачува чистом. За прошлост више нема наде, осим да ће изложена овом пропадању једног дана изронити као нешто друго. На жалост, за онога ко умире очајан, цео живот ће изгледати узалудан.
На крају се намеће логично питање које нико не жели да чује: шта треба земљи Србији, шта треба њеном друштву да би имало наду и будућност? Мало. Најмање 126 народних посланика, часних и са добром вољом. И 20 министара, часних и са добром вољом. Али да немају тетку у Канади. Остали ће се вратити.

(Ужичка недеља 977)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.