СЕЋАЊЕ НА СТРАВИЧНУ НЕСРЕЋУ
Испред споменика посвећеном погинулим у стравичној експлозији у некадашњој Фабрици муниције и оружја, испред Народног музеја, делегација Града, борачких удружења и родбина погинулих положили су венце, а потом су свештеници ужичке црквене општине одржали парастос погинулим.
У ослобођеном Ужицу од 24. септембра 1941. године под контролом партизанских власти почела је са радом Фабрика оружја и муниције. Ова фабрика је за око два месеца произвела 2,7 милиона пушчаних метака, 90.000 комада пиштољске муниције и 21.000 пушака. Поред бораца ужичког партизансклг одреда, фабрика је снабдевала и остале јединице у Србији, Босни и Херцеговини и у Црној Гори.
Али, у партизанској фабрици оружја и муниције 22. новембра 1941. године дошло је до страшне експлозије, у којој је према званичним подацима Музеја, око 120 људи, жена, деце и старих особа, изгубило живот.
– Експлозија се догодила у попречном делу тунела, који је служио за смештај материјала и производа фабрике у разним фазама. Експлозија се ланчано проширила на оба тунела и тако у таласима трајала све до идућег дана. Сви покушаји спашавања радника и грађана у току експлозије остали су безуспешни. Према подацима који располажемо, погинуло је око 120 лица. Нама је познато 111 имена, 69 цивила и 49 радника Фабрика оружје.
Ужичанка Надежда Недељковић је преживела страшну експлозију, а једна од жртава била је њена сестра Добрила Тошић. Надежда је тада била други разред основне школе. Њени родитељи доселили су се у Ужице из Мокре Горе. Имала је старију сестру и брата, који су рођени у Мокрој Гори, а након што се отац запослио на железници, дошли су у Ужицу. Ту се родила Надежда и још две ћерке.
Надежда је често са још три сестре ишла у склониште, које се налазило поред Фабрике оружја. Ту су биле и тог кобног дана.
– То не може никада да се заборави, то је било страшно. Иако сам имала само осам година, била дете, то се никада не може заборавити. Са двема сестрама сам била на самом излазу овог тунела где су били цивили, а старија сестра, која је била ученица Учитељске школе, била је унутра са породицом Продановић. Чекала је њихову ћерку, а њену другарицу, да пођу заједно кући. Тај дан је био тмуран, није било узбуне и рачунало се да неће бити авиона. Спремале смо се да пођемо кући. И ми смо пошле. То је било око пола два у дан. И… Одједном је дошло до експлозије, која ме је одбацила у кречану. И моје две млађе сестре су биле ту напољу. После експлозије нашле смо се у Гимназији, где су нас лекари превијали. Свима су нам биле исечене руке. Нисмо виделе Добрилу, најстарију сестру. Нашли смо је после два дана, када је рашчишћено. Била је са породицом Продановић, који су сви погинули – сећа се са тугом Надежда.
Док стоји и гледа своју унуку како качи цвет на фотографију своје погинуле сестре, која је окачена у некадашњем склоништу, Надежда уздише и скрива сузе.
– Баш на овом месту, овде испод слике, стално смо седеле, када смо се скривале од бомбардовања. Овде смо се скривали у случају узбуне, а тамо ка фабрици, пролаз је био затворен. Није се могло да се иде где су биле машине и радници. А овде нас је увек било пуно, па и тог дана. Брат Добрица Тошић никада није хтео да уђе у склониште. Њему је било најтеже када је чуо да је Добрила погинула, а прво је мислио да смо страдале све четири – рекла је Надежда и додала да су она и њена млађа сестра, једине живе особе које су преживеле катастрофалну несрећу. Још једна њена сестра која је преживела, преминула је пре три године.
И на крају Надежда је додала да никада није сазнала шта је био узрок несреће. Добрила Тошић је имала само 15 година.
И суграђанин Радован Симић дошао је на парастос. Он и даље гаји сећања на своју тетку, мајчини сетру, Милицу Лакићевић, која је имала 17 година када је погинула.
Звездана Глигоријевић
