ODSUSTVO SISTEMA
U različitim analizama jednopartijskih ili višepartijskih sistema sa nesrazmernim političkim uticajem jedne partije na vlasti uočen je jedan zanimljiv fenomen. To je postojanje paralelnog sistema vlasti, partijske i državne. Takođe je više puta primećeno da je odnos između ove dve instance, između države i partije, u stvari odnos između prividne i stvarne vlasti, tako da se državni aparat uglavnom prikazuje kao bezvredna fasada koja skriva i čuva pravu vlast, vlast partije. I kako se dominacija ekskluzivne ili najmoćnije političke partije približava totalnoj, diskrepancija između partijske i državne vlasti sve je izraženija.
Hana Arent je, na primer, odlično primetila da su svi nivoi administrativne mašinerije Trećeg rajha doživeli čudno udvostručenje. Nacisti su se neverovatno savesno potrudili da svaku državnu funkciju kopiraju u nekom organu partije. Od ovog udvostručavanja funkcija nije se odustalo ni kada su posle 1933. istaknuti nacisti zauzeli položaje ministara, kada je Vilhelm Frik, na primer, postao ministar unutrašnjih poslova ili Franc Girtner ministar pravosuđa. Ovi stari i provereni članovi partije gubili bi moć čim bi započeli zvanične, nepartijske karijere, i postajali bi neuticajni, kao i svi drugi državni službenici.
Do iste podele između stvarne i prikrivene vlasti došlo je i u sovjetskoj Rusiji, mada na sasvim drugačijem osnovu. Prividna vlast prvobitno je bio Sveruski kongres sovjeta, koji je tokom građanskog rata izgubio uticaj i moć u korist partije. Ovaj proces udvostručavanja započeo je kada je Crvena armija dobila veliku autonomiju i kada je tajna policija ponovo proglašena organom partije, a ne organom Kongresa sovjeta; okončan je 1923, tokom prvih Staljinovih godina na mestu generalnog sekretara. Od tada su sovjeti postali vlast u senci; preko partijskih ćelija u njoj su operisali predstavnici stvarne vlasti, koje je postavljao Centralni komitet u Moskvi i kom su oni odgovarali.
Zahvaljujući vladavini Srpske napredne stranke poslednjih šest godina, i u Srbiji je na snazi jedna vrsta paralelnog sistema vlasti i moći – institucionalnog i partijskog. SNS nema onaj stepen kontrole društvenog života kakav su imale totalitarne partije u nacističkoj Nemačkoj ili u Sovjetskom Savezu, ali su udvostručavanje tokova moći i uzurpacija državnog monopola vlasti u naprednjačkoj Srbiji na određen način i evoluirali u odnosu na ove primere. Razlog tome je što paralelni sistem moći koji se ustrojio u Srbiji i našao utočište u SNS-u nije partijski jasno diferenciran i njegov uticaj se ostvaruje pod egidom, ali ne i u okviru organa same SNS. Odličan, ali ne i jedini primer je aktuelni ministar finasija Siniša Mali.
Siniša Mali je kao nestranačka ličnost izabran na mesto gradonačelnika Beograda, a onda je sa te pozicije, takođe kao nestranačka ličnost, unapređen u ministra finansija u Vladi Republike Srbije. Za osobu koja nesmetano prelazi sa jedne na drugu visoku državnu funkciju, mimo vladajuće političke stranke i bez provere svog autoriteta na izborima, možemo osnovano sumnjati da je eksponent određenih privatnih ili partikularnih interesa iz paralelnog sistema moći. Naročito što je njen moralni i profesionalni kredibilitet već dugo vremena ozbiljno uzdrman nizom afera koje se vezuju za nju i što bi se od takve osobe vlada svake normalne države odavno ogradila.
U intervjuu za hrvatski nedeljnik „Globus“ od pre 4 godine Siniša Mali je i sam priznao da ga je za gradonačelnika Beograda predložio brat Aleksandra Vučića, Andrej Vučić, koga je istom prilikom nazvao sivom eminencijom Srpske napredne stranke. Sam Andrej Vučić jeste član SNS, međutim njegov nesrazmerni uticaj u stranci i van nje, koji je posvedočio sam Siniša Mali, ne potiče ni od neke visoke partijske funkcije, ni iz legitimiteta stečenog kandidaturom na izborima. On suštinski predstavlja nezavisni centar moći, a njegova uloga u Srpskoj naprednoj stranci, u politici i biznisu, kako je primetio jedan analitičar, predstavlja jednu od najvećih javnih tajni savremene Srbije.
Primera za funkcionisanje paralelnog sistema moći, zatomljenog Srpskom naprednom strankom, i njegovog sukoba sa državom u Srbiji zaista ne oskudeva. Ovih dana fantomski investitori nelegalnog objekta na Pančićevom vrhu u Nacionalnom parku Kopaonik i ljudi bliski SNS-u u stanju su da sabotiraju i odlože rušenje tog objekta po nalogu ministarstva. S druge strane, „fantomi iz Savamale“ i dalje su neuhvatljivi za državne organe. Ni dve godine nakon bespravnog rušenja objekata u beogradskoj četvrti Savamala policija i tužilaštvo nisu otkrili javnosti ko je učestvovao u rušenju, niti po čijem naređenju je to urađeno.
Tomaš Masarik je među prvima uvideo da “takozvani boljševički sistem nikada i nije bio nešto drugo do potpuno odsustvo sistema”. Ova ocena savršeno je primenjiva za antiporedak naprednjačke Srbije. Suverenitet ove države i njene institucije prvenstveno su uzurpirani paralelnim sistemom moći koji dolazi iz parapolitičkog podzemlja, a čiji je glavni pokrovitelj predsednik države i šef Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić.
Aleksandar Divović
