ОДСУСТВО СИСТЕМА
У различитим анализама једнопартијских или вишепартијских система са несразмерним политичким утицајем једне партије на власти уочен је један занимљив феномен. То је постојање паралелног система власти, партијске и државне. Такође је више пута примећено да је однос између ове две инстанце, између државе и партије, у ствари однос између привидне и стварне власти, тако да се државни апарат углавном приказује као безвредна фасада која скрива и чува праву власт, власт партије. И како се доминација ексклузивне или најмоћније политичке партије приближава тоталној, дискрепанција између партијске и државне власти све је израженија.
Хана Арент је, на пример, одлично приметила да су сви нивои административне машинерије Трећег рајха доживели чудно удвостручење. Нацисти су се невероватно савесно потрудили да сваку државну функцију копирају у неком органу партије. Од овог удвостручавања функција није се одустало ни када су после 1933. истакнути нацисти заузели положаје министара, када је Вилхелм Фрик, на пример, постао министар унутрашњих послова или Франц Гиртнер министар правосуђа. Ови стари и проверени чланови партије губили би моћ чим би започели званичне, непартијске каријере, и постајали би неутицајни, као и сви други државни службеници.
До исте поделе између стварне и прикривене власти дошло је и у совјетској Русији, мада на сасвим другачијем основу. Привидна власт првобитно је био Сверуски конгрес совјета, који је током грађанског рата изгубио утицај и моћ у корист партије. Овај процес удвостручавања започео је када је Црвена армија добила велику аутономију и када је тајна полиција поново проглашена органом партије, а не органом Конгреса совјета; окончан је 1923, током првих Стаљинових година на месту генералног секретара. Од тада су совјети постали власт у сенци; преко партијских ћелија у њој су оперисали представници стварне власти, које је постављао Централни комитет у Москви и ком су они одговарали.
Захваљујући владавини Српске напредне странке последњих шест година, и у Србији је на снази једна врста паралелног система власти и моћи – институционалног и партијског. СНС нема онај степен контроле друштвеног живота какав су имале тоталитарне партије у нацистичкој Немачкој или у Совјетском Савезу, али су удвостручавање токова моћи и узурпација државног монопола власти у напредњачкој Србији на одређен начин и еволуирали у односу на ове примере. Разлог томе је што паралелни систем моћи који се устројио у Србији и нашао уточиште у СНС-у није партијски јасно диференциран и његов утицај се остварује под егидом, али не и у оквиру органа саме СНС. Одличан, али не и једини пример је актуелни министар финасија Синиша Мали.
Синиша Мали је као нестраначка личност изабран на место градоначелника Београда, а онда је са те позиције, такође као нестраначка личност, унапређен у министра финансија у Влади Републике Србије. За особу која несметано прелази са једне на другу високу државну функцију, мимо владајуће политичке странке и без провере свог ауторитета на изборима, можемо основано сумњати да је експонент одређених приватних или партикуларних интереса из паралелног система моћи. Нарочито што је њен морални и професионални кредибилитет већ дуго времена озбиљно уздрман низом афера које се везују за њу и што би се од такве особе влада сваке нормалне државе одавно оградила.
У интервјуу за хрватски недељник „Глобус“ од пре 4 године Синиша Мали је и сам признао да га је за градоначелника Београда предложио брат Александра Вучића, Андреј Вучић, кога је истом приликом назвао сивом еминенцијом Српске напредне странке. Сам Андреј Вучић јесте члан СНС, међутим његов несразмерни утицај у странци и ван ње, који је посведочио сам Синиша Мали, не потиче ни од неке високе партијске функције, ни из легитимитета стеченог кандидатуром на изборима. Он суштински представља независни центар моћи, а његова улога у Српској напредној странци, у политици и бизнису, како је приметио један аналитичар, представља једну од највећих јавних тајни савремене Србије.
Примера за функционисање паралелног система моћи, затомљеног Српском напредном странком, и његовог сукоба са државом у Србији заиста не оскудева. Ових дана фантомски инвеститори нелегалног објекта на Панчићевом врху у Националном парку Копаоник и људи блиски СНС-у у стању су да саботирају и одложе рушење тог објекта по налогу министарства. С друге стране, „фантоми из Савамале“ и даље су неухватљиви за државне органе. Ни две године након бесправног рушења објеката у београдској четврти Савамала полиција и тужилаштво нису открили јавности ко је учествовао у рушењу, нити по чијем наређењу је то урађено.
Томаш Масарик је међу првима увидео да “такозвани бољшевички систем никада и није био нешто друго до потпуно одсуство система”. Ова оцена савршено је примењива за антипоредак напредњачке Србије. Суверенитет ове државе и њене институције првенствено су узурпирани паралелним системом моћи који долази из параполитичког подземља, а чији је главни покровитељ председник државе и шеф Српске напредне странке Александар Вучић.
Александар Дивовић
