SEĆANJE NA STRAVIČNU NESREĆU
Ispred spomenika posvećenom poginulim u stravičnoj eksploziji u nekadašnjoj Fabrici municije i oružja, ispred Narodnog muzeja, delegacija Grada, boračkih udruženja i rodbina poginulih položili su vence, a potom su sveštenici užičke crkvene opštine održali parastos poginulim.
U oslobođenom Užicu od 24. septembra 1941. godine pod kontrolom partizanskih vlasti počela je sa radom Fabrika oružja i municije. Ova fabrika je za oko dva meseca proizvela 2,7 miliona puščanih metaka, 90.000 komada pištoljske municije i 21.000 pušaka. Pored boraca užičkog partizansklg odreda, fabrika je snabdevala i ostale jedinice u Srbiji, Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori.
Ali, u partizanskoj fabrici oružja i municije 22. novembra 1941. godine došlo je do strašne eksplozije, u kojoj je prema zvaničnim podacima Muzeja, oko 120 ljudi, žena, dece i starih osoba, izgubilo život.
– Eksplozija se dogodila u poprečnom delu tunela, koji je služio za smeštaj materijala i proizvoda fabrike u raznim fazama. Eksplozija se lančano proširila na oba tunela i tako u talasima trajala sve do idućeg dana. Svi pokušaji spašavanja radnika i građana u toku eksplozije ostali su bezuspešni. Prema podacima koji raspolažemo, poginulo je oko 120 lica. Nama je poznato 111 imena, 69 civila i 49 radnika Fabrika oružje.
Užičanka Nadežda Nedeljković je preživela strašnu eksploziju, a jedna od žrtava bila je njena sestra Dobrila Tošić. Nadežda je tada bila drugi razred osnovne škole. Njeni roditelji doselili su se u Užice iz Mokre Gore. Imala je stariju sestru i brata, koji su rođeni u Mokroj Gori, a nakon što se otac zaposlio na železnici, došli su u Užicu. Tu se rodila Nadežda i još dve ćerke.
Nadežda je često sa još tri sestre išla u sklonište, koje se nalazilo pored Fabrike oružja. Tu su bile i tog kobnog dana.
– To ne može nikada da se zaboravi, to je bilo strašno. Iako sam imala samo osam godina, bila dete, to se nikada ne može zaboraviti. Sa dvema sestrama sam bila na samom izlazu ovog tunela gde su bili civili, a starija sestra, koja je bila učenica Učiteljske škole, bila je unutra sa porodicom Prodanović. Čekala je njihovu ćerku, a njenu drugaricu, da pođu zajedno kući. Taj dan je bio tmuran, nije bilo uzbune i računalo se da neće biti aviona. Spremale smo se da pođemo kući. I mi smo pošle. To je bilo oko pola dva u dan. I… Odjednom je došlo do eksplozije, koja me je odbacila u krečanu. I moje dve mlađe sestre su bile tu napolju. Posle eksplozije našle smo se u Gimnaziji, gde su nas lekari previjali. Svima su nam bile isečene ruke. Nismo videle Dobrilu, najstariju sestru. Našli smo je posle dva dana, kada je raščišćeno. Bila je sa porodicom Prodanović, koji su svi poginuli – seća se sa tugom Nadežda.
Dok stoji i gleda svoju unuku kako kači cvet na fotografiju svoje poginule sestre, koja je okačena u nekadašnjem skloništu, Nadežda uzdiše i skriva suze.
– Baš na ovom mestu, ovde ispod slike, stalno smo sedele, kada smo se skrivale od bombardovanja. Ovde smo se skrivali u slučaju uzbune, a tamo ka fabrici, prolaz je bio zatvoren. Nije se moglo da se ide gde su bile mašine i radnici. A ovde nas je uvek bilo puno, pa i tog dana. Brat Dobrica Tošić nikada nije hteo da uđe u sklonište. Njemu je bilo najteže kada je čuo da je Dobrila poginula, a prvo je mislio da smo stradale sve četiri – rekla je Nadežda i dodala da su ona i njena mlađa sestra, jedine žive osobe koje su preživele katastrofalnu nesreću. Još jedna njena sestra koja je preživela, preminula je pre tri godine.
I na kraju Nadežda je dodala da nikada nije saznala šta je bio uzrok nesreće. Dobrila Tošić je imala samo 15 godina.
I sugrađanin Radovan Simić došao je na parastos. On i dalje gaji sećanja na svoju tetku, majčini setru, Milicu Lakićević, koja je imala 17 godina kada je poginula.
Zvezdana Gligorijević
