ĐELJILJ HOĐAJ – DŽO, PEKARE LIPA

Dalje od Užica ne idem

– Ako, recimo, kod mene u pekaru kod zelene pijace dolaze mušterije samo za veknu hleba, to znači da je po sredi kvalitet. To je pod broj jedan –

Porodica Hođaj, poreklom iz Prizrena, od 1994. godine u kontinuitetu se bavi pekarskim poslom. U Užice je došla pre četiri godine…
– Slučajno sam do užičke bolnice vozio jednog čoveka iz Brodareva… Brat i ja smo malo prošetali, i videli da je Užice mnogo lep grad. Vrlo brzo sam se odlučio da nađem neki objekat koji bi odgovarao našoj dotadašnjoj delatnosti. Prvo sam otvorio pekaru kod zelene pijace, u ulici Lipa, a potom i drugu na Carinskom mostu, i treća, poslednja, je otvorena u ulici Marije Mage Magazinović br.5…
Ovako započinje svoju užičku priču Đeljilj Hođaj, Užičanima poznatiji po nadimku Džo. Kakva su mu iskustva, kako se snašao u poslu i koliko mu ova sredina pruža, Džo za Užičku nedelju kaže
– Jako sam zadovoljan što se tiče saradnje sa ljudima, sa građanima Užica. Moji potrošači su ostavili jako lep utisak, na mene, a nadam se i ja na njih.
Na pitanje kako ide biznis, Džo sa neskrivenim zadovoljstvom priča
– Imamo posla, čim opstajemo, znači da posla ima. Pravimo razne vrste kolača, peciva, domaći hleb. Sve što se tiče pekarske delatnosti. Radimo i po porudžbini, kada je to potrebno, za svadbe, rođendane i druga veselja. Zadovoljni smo i dnevnim prometom.
Kada je reč o konkurenciji, koja u pekarskom poslu u Užicu nije ni malo zanemarljiva, Džo ističe da svako ima svoj stil rada i da tu nema šta da kaže, osim da kvalitet uvek pobeđuje.
– Ako, recimo, kod mene u pekaru kod zelene pijace dolaze mušterije samo za veknu hleba, to znači da je po sredi kvalitet. To je pod broj jedan. Zatim dolaze ljubaznost i efiksna usluga. Zbog toga se mušterije uvek rado vraćaju.

U početku, 2011. godine kada je otvorena, Pekara Lipa je imala samo pet zaposlenih, dok danas taj broj prelazi cifru od 20, tačnije u radnom odnosu je 24 radnika.
– To su pretežno Užičani, izuzev dva, tri majstora, koji su moji rođaci – dodaje Džo i priseća se početaka, davne 1994. godine.
– Čim sam završio osnovnu školu, počeo sam da se bavim pekarskim poslom, i evo već 21 godinu stičem pekarsko iskustvo. Prvo sam bio sedam godina u Zrenjaninu, i u tom gradu smo brat i ja imali zajedničku pekaru. To nam je bio prvi korak u privatnom biznisu. Nije posao išao loše, ali pošto je to bila državna firma, koja je otišla pod stečaj, morali smo da zatvorimo svoju radnju. Potom smo prešli u Brodarevo, i tamo i danas postoji pekara koju smo otvorili. Pored nje, moj brat ima još jednu u Prijepolju. Ja sam iz Brodareva sa porodicom došao u Užice, i mogu slobodno da kažem da nameravam da ostanem u Užicu celog života- kaže Džo.
Kakva je perspektiva ovog posla, s obzirom na ekonomsku situaciju u zemlji, Džo odgovara da iz njegovog ugla ona nije loša, što ne znači da ne bi mogla biti i bolja.
– Uslovi koje nudi grad Užice za razvoj privatnog biznisa su vrlo dobri. Što se tiče poreza, obaveza, taksi, mogu da kažem da za sada nemam nikakvih problema. Uvek na vreme isplaćujem porez i ostale obaveze koje mi sleduju, i što se tiče moje firme, uvek ispoštujem svakoga. Mislim da od ovog posla može da se živi pristojno. Neko možda i ne uspeva, ali ja se uklapam.
Brojka od 24 zaposlena Pekaru Lipa svrstava u perspektivna mala preduzeća, te se nameće pitanje proširenja postojećih kapaciteta. Džo kaže da za sada ne planira proširenje, ali da će u budućnosti razmišljati i o tome, naročito ako bude pronašao adekvatan objekat na povoljnoj lokaciji.
– Što se tiče potrošača, mislim da je za njih trenutna ponuda zadovoljavajuća. Ako bih vagao šta ih više privlači, kvalitet ili cena, opredelio bih se za kvalitet. Recimo, mi pravimo domaći hleb i ljudi to prepoznaju, što znači da im je važan kvalitet. Postoji još pekara u našoj neposrednoj blizini kod objekta do zelene pijace i to sa vrlo različitim cenama, ali ljudi pazare kod nas, jer imaju svoju računicu. Taj domaći hleb jeste skulji, nego kod ostalih, mada je gramaža ista, ali ljudi pretežno kupuju kod nas- kaže Džo.
Građani albanske nacionalnosti još iz vremena stare Jugoslavije neguju vrlo lepu tradiciju kada je u pitanju proizvodnja pekarskih proizvoda. Naš sagovornik objašnjava u čemu je tajna tog uspeha.
– Imamo drugačije recepte i drugačije se radi. Obavezno se sačeka sat vremena nakon mešanja da se testo odmori, i bukvalno se radi sve ručno, osim što se testo mesi mašinom. Što je najvažnije, sve se peče na drva, što proizvodima daje specifičnu aromu. Pretežno se radi bez aditiva i sve je domaća proizvodnja. Imam mašine koje sam uvezao iz Italije i u koje je uloženo preko 60.000 evra. U pitanju je kompletno nov inventar- objašnjava Džo.
Dodaje da od asortimana nema toliko izbora što se tiče slatkog programa. Tu su krofne, princes krofne, a od nedavno i trileča, turski kolač jako lepog ukusa, koji se spravlja od od kora i karamela. – Pokušavamo da širimo slatki program, ali Užice ima dosta slatkih kuća koje imaju više izbora, tako da se mi zadržavamo više na slanom programu, ali svakako želimo da našim mušterijama izađemo u susret i da uz slani, imaju mogućnost kupovine i nešto slatkih artikala.
Najveće gužve u Pekari Lipa su u jutarnjim satima od 8 do12 časova. Đaci pristžu od 9 do pola 10, a špic je i u 2 sata po podne, kada se menjaju smene. Tako sve do 20 sati uveče, iako pekara radi do 22.
– Do osam sati uveče ima posla, a nakon toga nešto manje, mada svi znaju da pekara radi do deset. To je radno vreme trgovaca, a pekari dolaze posle ponoći i ostaju preko dana u zavisnosti od potrebe. Glavni deo proizvoda se pravi noću, ali i u toku dana se obnavlja asortiman svežim hlebom i pecivima, tako da uvek imamo taze robu. Nikada naši potrošači nisu bez hleba. Može da nestane samo dok bude sledeća tura gotova- dodaje Džo i kaže da se potrudio i oko enterijera, da bi objekti bili funkcionalni i lepo izgledali. Jedino na prodajnom mestu kod zelene pijace, zbog malog prostora, nema mogućnost da stavi stolove, dok u ostala dva objekata postoji mogućnost i sedenja. Uskoro će, kaže, rešavati i taj problem, da kupci mogu da sednu.

Šta je ono što mu je bilo najvažnije svih ovih dvadeset godina, koliko je u pekarstvu, Džo ilustruje crticom iz svakodnevnog života, koja jasno govori o velikom trudu i odricanju.
– Tek zadnjih godinu dana ne radim noću, a svih ostalih godina sam radio svake noći i taj tempo je bio neprekidan od 2011. godine, dok nisam stekao iskustvo što se tiče ove delatnosti, i sada više ne radim noću. Jedino po potrebi. Jako sam zadovoljan mojim radnicima, i momcima i devojkama. Imam dobru ekipu, lepo se sporazumevamo i trudim se da ispoštujem svakoga.
Na pitanje da li su on i njegov brat nekada razmišljali o odlasku u druge gradove po Srbiji, Džo kaže
– Što se mene tiče, ja dalje od Užica ne idem, a za brata ne znam, ali mislim da ni on ne bi otišao dalje od Prijepolja, zato što ljudi u ovom poslu moraju da se uvere da ste ozbiljni i da radite na jednom mestu u kontinuitetu. Primera radi, kada je pekara Lipa otvorena, Užičanima je trebalo oko šest meseci da se naviknu da kupuju u ovoj pekari. Tek tada su građani Užica videli da je u pitanju ozbiljan posao i da tu mogu stalno da pazare. Bilo je meseci i godina kada se poslovalo i sa gubitkom, ali se sve to prevazišlo. Radimo dalje, idemo dalje. Rizikovao sam dosta, dosta sam uložio, ali se isplatilo. Nemam kreditnog zaduženja, sve je nastalo iz sopstvenog kapitala. Jedina privilegija je bila što sam platio opremu na rate, a sumnjam da bih se u ovom vremenu dodatno zaduživao- ističe Džo.
U Pekari Lipa žene uglavnom rade u prodaji, a muškarci u proizvodnji. Oni su i bolje plaćeni, ali ni radnice se ne žale.
Ivana je počela sa radom u pekari Lipa pre mesec i po dana i kaže da su joj iskustva odlična.
– Ovo mi je prvi posao, ali sam se brzo snašla u prodaji. Posao nije naporan, pogotovo što ja volim da radim sa ljudima, i kada su mušterije zadovoljne, zadovoljni smo i mi. Moramo da budemo nasmejani, ljubazni, i sve se stiže. Uglavnom sam u radnji kod zelene pijace, ali po potrebi se menjam i sa kolegama u drugim objektima. Planiram da ostanem, jer plata je dobra, a uslovi za rad još bolji- kaže Ivana.

Da je veoma mlada ekipa zaposlena u Pekari Lipa, svedoči i prosek starosti radnika koji ne prelazi trideset godina. Ana u ovoj pekari radi gotovo od samog početka, ukupno tri i po godine. Iskustva su joj, kaže, fenomenalna. Njen posao je prevashodno vezan za kancelariju, a po potrebi menja i koleginice kada one koriste slobodne dane.
– Radim naloge, fakture, ulaz, izlaz robe, poslove sa bankom… Kod našeg gazde je sve stvar dogovora. Ako ste vi korektni prema njemu, onda je on tri puta korektniji prema vama. Uzajamno se razumemo. Disciplina se podrazumeva, nama kašnjenja na posao, ali postoji razumevanje i kada do toga dođe. Meni je ovo treći posao, posle Kolora i Privrednika, a nadam se da je treća sreća. Svi smo prijavljeni i redovno primamo plate, što je najvažnije- kaže Ana, govoreći o svom poslodavcu i radu u Pekari Lipa.
LJ.K.