пише: проф. др Биља Грујичић
Дођосмо до краја, драги моји, још једне календарске године. Апокалиптични крај није још увек, иако нам се некад у својим личним и појединачним причама учини да смо налетели на зид, али и тада се негде, из одшкринуте пукотине, појави мишић Мишко и позове нас са собом кроз рупу коју је управо пробушио. Но, ја вам желим да ове године за вашу новогодишњу трпезу не морате да бушите рупу на саксији, јер то и јесте немогуће, макар са алатом који имате при руци. Иако, ви, драге моје, успешно и то покушавате.
Листајући рецепте за ову новогодишњу трпезу, у жељи да своје укућане обрадујем нечим што се не наручује и „само стави на сто“ (негде се и то вреднује!), свашта сам пронашла. Некако се уплашим од бадемовог млека и кокосовог уља у рецептима, све ми то делује прилично домородачки, да не помињем за шта је то све добро, па колаген, па хрскавицу. А моја бака је тако добро за све то умела да направи пихтије. Оне праве, што се дрмусају и дрхте и могу да опстану у непреграјаној кујни. Нисам их јела као дете, нису ми се ни свиђале. Кажу, да кад почну да вам се свиђају пихтије, свиђају вам се и неке друге ствари. Кад смо заборавили на ону“ схватићеш кад одрастеш“ и деца су нам помислила да све знају… Међутим, можда се одрасли нису показали. Неко је рекао да се приликом сервирања новогодишње трпезе можемо поделити на оне који воле раскош и оне који га не воле. Економисти, психолози и остали покушавају ових дана да протумаче нашу жељу за раскошном новогодишњом трпезом. Шта је то што желите да изнесете на сто и због чега?
Свашта се ту може сервирати, али не заборавите себе, драге моје. На трпези, крај ње, или испод, свеједно је. Само немојте на себе ставити све шљокичаво, јер новогодишње дрвце већ постоји у углу ваше просторије. Ако сте га окитиле у једну боју, робовали сте модним диктатима, побацали украсе од претходне године и заборавиле на тога који вам их је поклонио. Некад и то није лоше, затворити једну фиоку, очисти је, отвори другу. Макар све имамо велике ормаре. Обуците осмех, частите укућане хумором, јер је то најјаче оружје здравог разума, племенитог духа и надахнуте интелигенције у сивилу свакодневице. Наздравите свима око себе и онима у себи, немојте никоме судити, никога осуђивати, никоме поповати. Сетите се Благоја који у Симовићевим “Шопаловићима” каже Гини: “Ниси видела ништа даље од Забучја, а хтела би о целом свету да судиш!“. Ствари се дешавају по некој унутрашњој логици догађаја, хтели ми то да признамо, или не.
Тако да ту и тамо грицните ПОНЕШТО И ПОНЕКОГ, насмејте се себи у огледалу, као што ја то често радим, „Упознај(те) мисао других, а затим је одбаци(те) “, као што рече Киш, и знајте да смо онај мишић Мишко (што буши рупе!) и ја, ту за вас и следеће године, а то је ваљда битно! Да трајемо заједно.
Срећна нам НОВА!
Ваша Биља!
(Ужичка недеља 1002)
