Piše: prof. dr Bilja Grujičić
Pita Isidora Bjelica na tviteru šta da radimo sa nekulturnim komšijama koje na “Dobar dan“ ćute. Pozdravljati ih uporno, ne pozdravljati ih više, moliti Boga da postanu pristojni? Razmislim malo, za šta da glasam, procentualno gledano u svim testovima, najveći procenat tačnih odgovora je pod A; no šalu na stranu, mislim da mi nemamo takvih problema. Istini za volju, dragi moji, sve prednosti života u malom gradu ogledaju se upravo u tome. Taj familijarni odnos među komšijama odlika je ušuškanosti malog grada. Gotovo da ne umem da navedem nijednog komšiju kome se u blokovskom rasporedu moga mesta stanovanja ne javljam. Sećam se kako sam letos bila počastvovana ponudom kajsija iz obližnjeg dvorišta, setiće se i komšija, a znate kako mirišu kajsije i znate kakva im je boja u dzemu koji skuvate… Znam, reći će neko, a komšijska znatiželja? Pa, ona je ljudska, sve dok nije u mom loncu i krevetu! Sve što je ljudsko nije mi strano! A Feme i Femice… A kafe i kafice, sitna razmena recepata, pomaganje u iznošenju kace sa kupusom zaostalim od prošle godine, sve ste to zaboravili i sve biste to menjali za ćuteću vožnju u liftu bez osmeha do 17. sprata? Ja ne bih, prvo ne volim liftove, drugo volim osmehe, a treće već me sad hvata panika ako ne stignem da od Milana na pijaci uzmem mladi sir. Ne bih se odrekla toga da poznajem čoveka od koga naručujem slaninu i pršutu, da moja šnajderka najbolje zna gde da uštine, a gde da popusti, da moja frizerka popije sa mnom orahovaču, da imam od koga da pozajmim toplomer i da nemam broj servisa za popravke u kući. Trenutno se pitam ko pravi najbolje domaće čvarke. Zove li se to buraz-politika? Za moga do mojega? Ne znam i nije me briga, ja samo koristim prednosti običnog, malog, komšijskog života! Nikad nisam odbila, kada sam bila u situaciji da mogu da pomognem, ali su zbog toga i mnogi čuli moje kucanje. Mislim da je to filozofija bez filozofije.
Nisam ovoga puta htela o Festivalu, jer toliko toga sjajnog rečeno i napisano. Izbor predstava je nezapamćeno dobar. Sve dolaze sa ovih tranzicionih prostora. Iako sve govore na različitim jezicima, srpskom, crnogorskom, bošnjačkom i hrvatskom, odlično se razumemo. Sve govore o gladnima, ali sitim svega, o društvenim okolnostima u kojima se trudimo da ne izgubimo dostojanstvo i živimo život dostojan čoveka. Sve odriču privatnost, osećaje, emocije i sve su u iščekivanju da nam bude bolje. KAD? Koliko bolje? Čini mi se da samo umetnost daje odgovore na ova pitanja, ili bar pokušava.
Neću vam ovog puta govoriti o blagoj jezi koja me podilazila dok se sastajao Savet za nacionalnu bezbednost, hoću da dok budete čitali ove redove uz jabuke i vino, čaj sa cimetom, ili kompot, pomislite da život čine mirisi, ukusi i boje. I biće vam bolje.. I nije me briga da li se asfaltira Skadarlija i mi konja, tj. Kružni tok za trku imamo! Istina da je naš kružni tok bio 14. po broju pregleda na YouTube-u, ali ko ne zna da se nasmeje sam sebi, nema šta da traži ni u osmehu drugoga, makar Ere to znaju! Nadajmo se da to nije humor iz dubokog očajanja! Voli vas VAŠA BILJANA!
(Užička nedelja 973)
