INTERVJU: RADE JOVANOVIĆ, UŽIČANIN GODINE 2015.
Iako je stalno bio u žirijima za dodele plaketa i nagrada iz Užica, a time izbegavao da sam bude imenovan, naš sugrađanin Rade Jovanović, ovog puta je „uhvaćen“ i dodeljena mu je nagrada za Užičanina godine. Mnogi ga poznaju kao vrsnog aforističara, nastavnika srpskog jezika, direktora dečije ustanove „Zlatibor“, predsednika nekadašnje Kulturno-prosvetne zajednice i mnogo toga još, Rade za „Užičku nedelju“ otkriva još neke pojedinosti iz svog života.
UN: Rade, niste rođeni u Užicu, ali ste pravi Užičanin.
– Ja sam izbeglica od 1941. godine. Moj otac je dvadeset godina živeo u Srebrnici, imao je privatni ugostiteljski objekat. Kafana je imala neobični simpatično ime za tu sredinu. Zvala se „Kod Srbijanca“, što je naročito bio trn u oko u toj sredini. Međutim, na neki način se održao tih dvadeset godina. Tu se po drugi put oženio i ja sam rođen 1939. godine. Za dve godine mi smo morali da se iselimo preko Drine sa najnužnijim stvarima. Srećom, pošto je on stari Užičanin, on je u Užicu imao prijatelje, imao je obezbeđen smeštaj i posao. Kada kažem posao, to je bio onaj čist fizički rad. Bio je tada rat i dosta ruševina, pa je imalo posla. Tako nas je izdržavao. Tu smo se skućili. I eto mene 75 godina živim i radim u Užicu. Tako se ja osećam, kao Užičaninom. Ali, trenutno je situacija takva, da sada kada se osećam potpuno Užičaninom, uskoro se moram oprostiti sa Užicom. Optostili smo se od starog trga, pa moramo početi i od starih Užičana. Ja sam tu na spisku vrlo visoko kotiran. Nadam se da je ova nagrada dobra reprezentacija za moje dalje kretanje u karijeri.
UN: Ipak, ostali ste u Užicu svih 75 godina. Šta Vas je zadržalo?
– Čak mi godi što sam stekao taj status izbeglice, jer to je za mene dokaz nekog patriotizma. Dokaz da sam se adaptirao je da sam našao prijatelje sa kojima nisam imao razloga da se razilazim. Jednostavo, imam taj erski fon u meni i samo je trebalo videti u čemu je on. Gledao sam druge i sam sam postojao Užičanin. Žao mi je samo što sam bio mnogo bolji đak od mnogih rođenih Užičana.
UN: Kako je tekao Vaš životni put?
– U Užicu sam završio kompletno školovanje, osim fakulteta u Beogradu, gde sam završio Filološki fakultet – srpski jezik i književnosti. Počeo sam da radim u školi u Kostojevićima i tu sam dve godine predavao fizičko, a zatim sam prešao na gimnastiku uma i predavao srpski jezik u osnovnoj školi. Sve vreme sam radio u osnovnoj školi, bez obzira što sam mogao da radim u srednjoj školi. Toliko je bio dobar kapital tih generacija koje su tada dolazile u školu i meni je to bio odmor. Međutim, kada je počela da se uvodi papirologija, da se ta nastava komplikuje, da to ne bude više ono što radiš u učionici i prenosiš deci, da ću postati pisar, onda sam otišao. Zaposlio sam kao direktor u dečijoj ustanovi „Zlatibor“. Tu sam proveo trinaest godina. Radio sam fino, deca su malo plaćala taj luksuz da borave i na moru i na planini, bili smo svi zadovoljni, država je brinula o deci. Nismo bili ekonomski samostalni, imali smo obaveza, naročito prema gradu. To je znači bio dečiji bonus za Užice, a svi ostali su dolazili van sezone. E, onda su svi ti divni ljudi koji su bili na vlasti, rekli mi da neću biti više direktor, jer sam previše pričao. Pitao sam ih samo da li ima nekih materijalnih problema, jer jedino sam se plašio da me ne optuže za neku materijalnu sitnicu. Rekli su mi da nema i da imaju čoveka koji će doći umesto mene. Jednostavno, šahovski rečeno, izvršena je rokada i ostao sam tamo kao savetnik direktora pet do šest godini.
UN: U svojoj dugogodišnjoj karijeri stalno se navodili da ste iz Užica?
– Svaki svoj objavljen tekst legitimisao sam odakle je, jer nikada nisam dozvolio da to bude samo ime i prezime, nego to da bude i lokacija, da je to iz Titovog Užica, a kasnije samo iz Užica. Tako je bilo na Radio Beogradu iz nedelje u nedelju i tako punih petnaest godina. Tako sam možda postao jedan Užičanin zahvaljujući beogradskim medijima i beogradskoj reklami koja nije izostajala, naročito nagrade koje su dolazile iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Sarajeva, Zagreba. I u svoje vreme, kada sam odlučivao da proslavim 20 godina rada, proslavio sam to u SKC u Beogradu, reskirajući da kao čovek koji radi i živi u provinciji ne napunim salu. Nisam prošao loše, jer imam puno prijatelja tamo. To su kolege, jer više satiričara i pisaca ima više u Beogradu i okolini, nego u Užicu. Ako moram da se reklamiram, to je tamo, ali uvek naglašavajući da sam iz Užica.
UN: Bile ste i politički angažovani, bili ste odbornik u jednopartijskom sistemu, ali opet, kako rekoste, „mnogo ste pričali“.
– Još za vreme jednopartijskog sistema bio sam odbornik u jednom mandatu i vrlo lepo smo radili. Tada je počeo neki višepartijski virus da se buni. Onda dođoše neki radnici, da li iz „Prvog partizana“ ili „Valjaonice bakra“ i krenuli ulicom sa uzvicima „lopovi“. Mi u opštini, bar ja, nisam gledao na to sa nepoštovanjem, pa sam zajedno sa drugima napustio skupštinu na pola mandata. Eto, tako sam neslavno završio svoj odbornički mandat.
– Moram da pohvalim tu vlast, protiv koje sam bio otvoreno protiv, socijaliste, ali sa kojima sam bio prijatelj, ali sam šetao, dok su oni pljuvali. Ja sam bio onaj popljuvani prijatelj koji šeta, a oni su bili oni superiorni prijatelji, koji pljuju po onima koji šetaju protiv njih. To je bilo lepo prijateljstvo, gde se to samo pojavljivalo kao prepreka na trenutak u razgovoru. Evo, na primer, dali su mi automobil i potpredsednik opštine Vidoje Drndarević je išao sa mnom, a predsednik Zoran Vujović je bio u Beogradu. To je bio jedan vrlo lep gest.
UN: Kako je krenulo pisanje aforizama?
– Kao što rekoh, u sebi sam imao taj neki erski fon. Polovinom sedamdesetih godina, to što sam nosio u sebi, prezentirao sam samo među prijateljima, ali, dok se ne stavi na papir, to nije pravo. I onda, što uzalud da trošim reči, pa sam počeo malo da pišem za „Novosti“ kod Jovana Hadži Kostića. I zanimljivo je da još u SFR Jugoslaviji, kada je tek formirana nagrada Jovana Hadži Kostića, ja sam je prvi dobio. Posle je krenulo moje objavljivanje aforizama u „Ekspresu“, „Sportu“, to su bili sijaset satire i humoristike. Onda mi sine ideja, zašto ne bih oplemenio, tada možda najpopularniju emisiju na radiju, „Vreme sporta i razonode“, koja se emitovala nedeljom i trajala 6 do 8 sati. Prenosila je sve utakmice. Predarag Knežević je bio urednik i sa njim sam se dogovorio da pred utakmice tog fudbalskog kola napišem epigrame, za svih 18 fudbalskih timova u devet utakmica. To se redovno slušalo nedeljom i pošto su uvek moje ime i grad pominjali, znalo se da ja to pišem. Onda su krenule diplome za hiljaditu emisiju i druge nagrade, pobeđivao sam humorističko-satiričnim konkursima. Tako je moja karijera naglo krenula. Radio sam u „Ježu“ i onako samouko, razvijao se polako. U to vreme Aleksandar Baljak je bio noseći aforističar. Moj dobar prijatelj iz Užica, danas takođe aforističar, Slobodan Simić, takođe je bio dobar prijatelj sa Baljkom. Jednom je došao sa njim u Užice. Družili smo se dva dana i bio sam gost tih beogradskih aforističara. Učestvovao sam i svidelo mi se da pišem političke aforizme, da ne kritikujem samo domaćice, penzionere, nego da kritikujem pojave i nosioce pojava. I tako je to počelo. Do tada nisam izdao nijednu knjigu, iako sam imao mogućnosti, jer sam bio predsednik Kulturno-prosvetne zajednice. U međuvremenu, krenula je moja saradnja sa Acom Baljkom i NIN-om. Baljak je već tada bio moj selektor i koordinator i odjednom sam postao najobjavljivaniji. I tek tada je usledilo prvo objavljivanje moje knjige 1995. godine, pa 1996. godine druge i iste te godine objavim knjigu epigrama, da bi 1997. godine objavio „Srbija na isteku“. Tako da za četiri godine objavim četiri knjige i pokupim sve nagrade, među kojima i nagradu za Knjigu godine. I onda se umorim. Krenem polako i praktično da vodim politiku, da šetam i kada su došli drugi, onda kažem sebi da moram opet da pišem, pa posle njih dođu oni drugi i tako da sam za sve to vreme stekao reviju političkih neprijatelja. Međutim, nikada nisam nijedno ime spomenuo, niti sam vulgarno nazivao nekoga, niti ima puno vulgarnosti u mojim aforizmima. Među 100.000 aforizama možda deset reči su malo vulgarne, jer su one baš ponekad potrebne da bi se opisalo nešto.
– Posle objavljenih knjiga čekao sam malo, a onda jednog dana opet dođe Simić iz Beograd. U nekoj neobaveznoj priči pita me šta imam od aforizama. Imao puno sveski i on to odnose u izdavačku kuću i oni objave knjigu. Za tu knjigu je usledila nagrada „Knjiga godine“ i nagrada Beogradskog aforističkog kluba. Onda se setim da imam još nekih delikatnih aforizama na temu muško i žensko, pa preko Simića objavim još jednu knjigu, i na kraju objavim sabrana dela „Samo da slamka izdrži“. Posle toga se setim mojih sportskih aforizama iz osamdesetih godina i napravim knjigu „Dvanaesti igrač“, koju je izdao „Službeni glasnik“.
UN: Sada sa ove distance, kako biste uporedili ono ranije vreme i ovo sada?
– Isto mi je bilo uvek, muka i nevolja. Jedino što ranije nismo razmišljali o mnogim glupostima, imali smo slobodan mozak i mogli smo da se posvetimo životu posle posla, sportu, ljubavi ili nečem trećem. To je bilo vreme kada ljudi dođu sa posla i kada legnu da se probude bez ijedne ružne misli. Bili smo slobodni, nismo osećali pritisak vlasti, doduše, onaj ko je bio korektan, bez ambicija da sruši vlast, nije imao problema. Meni nije smetalo, jer nikoga nisam mrzeo, niti sada mrzim. U to vreme nisam morao da pričam ni viceve o Titu. E, dok o Miloševiću, mogao sam biografiju napisati i nikada se čovek nije naljutio. Ostali smo u dobrim odnosima do kraja i stičem utisak da bih sada možda bio njegov jedan od fanova, jer razumem njegovu vrstu ludila. Postoje žešće forme. O ovom sada što je na vlasti neću da govorim, on je svoj, nije moj. Ne mogu odjednom da analiziram po dva čoveka. Prvo moram jednog da upoznam.
UN: Sve pomenuste, ali niste pomenuli kako Vam je bilo dok ste bili urednik „Radija 31“ i „Užičke nedelje“.
– Sa Milanom Mijuškovićem otvorio sam „Radio 31“ i tri meseca sam tu bio urednik. Bile su to opasne godine, a naročito kada je trebalo probiti se. Ali, radio je bio specifičan, jer je uglavnom bio za omladinu, pustala se više zabavna muzika. Ipak, nisam mogao dugo tu da se zadržim i Milan i ja se lepo rastanemo.
– E sa Tonijem Stankovićem, vlasnikom „Nedelje“, je jedna posebna priča. Tada je bio jedan Nenad Staparski, koji je u kulturi bio jedan vodonoša i sve radio. Kada je bilo nekih novosti, sve je donosio i sve iznosio. Tada se isticao je jedan malac ispred omladinske organizacije i kada su naši sastanci u Kulturno-prosvetnoj zajednici, on je sve kritikovao. Kada me je Nenad predložio za predsednika KPZ-a, svi su me izglasali. Taj mali, koga sam malopre pomenuo, bio je delegat ispred omladine u KPZ. To je bio Toni Stanković. On je voleo sebe da sluša, a mislim da je ostao takav i danas. Taj njegov otpor je došao kao osveženje. On je kod kuće štampao neke novine, ali nisu dugo trajale. Prošlo je jedno vreme, kad on meni predloži da zajedno napravimo novine. On je registrovao „Užičku nedelju“ i tako počnemo, a ja bio glavni i odgovorni urednik. Ali, tada kompjuteri su bili užas. Da bi otkucali jedan tekst ostajali smo po celu noć. On je imao neke živce, te je sve to prošao, a ja nisam mogao mnogo da izdržim, pa sam posle pet nedelja i to napustio. Posle su dolazili drugi i tako je „Nedelja“ opstala. Jedno vreme sam radio dalje svoje kolumne. Posle sam radio u „Vestima“ u vreme bombardovanja i on me je ponovo pozvao i krenuli smo ponovo saradnju, pa prekinuli, pa radili ponovo zajedno. I evo sada, ostali smo dobri prijatelji.
UN: Kako gledate na nagradu „Užičanin godine“?
– Kada mi je Stanković javio za nagradu, rekao sam da me ne predlaže, a on mi je rekao da je tako žiri odlučio. Rekao sam da neću doći zbog bolesti, ali sam ipak sačuvao noge za taj dan i prisustvovao dodeli, mada je bilo jako teško pre toga. Morao sam da popijem nitroglicerin. Jedva sam došao.
– A što se tiče same nagrade, tu se mora naći granica između dva aspekta. U gradu postoji zvanična nagrada Grada Užica. Ja sam tri do četiri godine član komisije te nagrade, s tim kada sam bio bolestan, glasao sam pismeno. To je zvanična nagrada grada, ali hteo-ne hteo, bez obzira na kvalitete nagrađenih ljudi, bez obzira što su to ljudi koji zaslužuju da budu nagrađeni, jer niko se tu nije prošvercovao da je dobio nagradu a da nema kvalitet bar za nagradu, dešava se druga stvar. Oseća se neki šmek politizacije. Postaju nekako previše zvanične i previše očekivane i predvidive. Vrlo retko da se pojavi neko ko bi bljesnuo, kao, na primer, ova deca, koja pokažu rezultate u srednjim školama ili pobede na nekom takmičenju, ali to su nagrade koje se svedu na niži stepen. Naravno, da neko dobije plaketu i glavnu nagrade grada mora da ima veća zasluge, ali te zasluge idu nekako nekim šabalnom, koji meni jeste pošten, ali nije fer. Nije fer moralni lik nekada uzeti u obzir ili to što je neko popularan u Beogradu, pa sada Užice mu vraća. Ne znam šta mu Užice vraća. Šta može Beograd da vrati Đokoviću, kojom nagradom da ga nagradi. Tako se desilo i kod nas. Počeli smo da nagrađujemo glumce sa strane, sportiste. Dobro, igra u nekom stranom klubu, pa šta, ali iz Užica je, ali opet šta. Hoće li tamo Englez da kaže, pogledaj Užičana!? A ovde neko ko je radio neku knjigu pet godina ili neki istoričar ili ga se sete ili ne. I onda eto, može svako da napiše knjigu, ali ne može svako da igra u Mančesteru. Takođe, od tih tradicionalno starih Užičana, Užice nije imalo nikakve koristi, osim što su pravili te neke manifestacije u Beogradu. Ali, to više nisu Užičani, 50 godina su tamo. Plašim se da se grad ne može oživeti, ako se zapostavlja ono što je najkvalitetnije u tom grad, jer će tom nekom postati dosadno i kazaće, neću da budem pesnik ili glumac u Užicu, o kome se ništa ne zna. Zato odu u Beograd i postanu popularni, pa će onda od Užica dobiti nagradu.
– E, sad ovo što dodeljuje „Užička nedelja“ je drugačije. Vlasnik „Užičke nedelje“ drži sve konce opstanka lista, ali on piše, osim jedne kolumne, drugo, pišu sve otvoreno. List ima renome, citiraju ga u beogradskim novinama i u druženjima. I taj list je doveo članove žirija, njih 13, u kome nijedan član redakcije. I svi ti članovi su heterogeni i različiti. Ta nagrada može da bude totalni promašaj, ali u svakom slučaju je poštena. U tome je razlika, ova prva od grada je ispravna nagrada, ali da li je najpoštenija, dok, kod nagrade „Nedelje“, je najpoštenija, jer se većina složila. Mišljenje se mora poštovati. Lično smatram da ne mogu biti Užičanin ni godine, ni dana, jer ništa fantastično nisam uradio, ali mogu da budem srećan samo zato što se neko setio. Mora se poštovati demokratičnost u žiriju, njihovo mišljenje, koje se iznosi na javnom mestu i na javnoj manifestaciji. Članovi žirija su imali realnu objektivnost. Čak sam grdio vlasnika lista, što nije rekao da sam bolestan, ali on mi je rekao da me je dosta njih predložilo i da nije mogao ništa, da se tako glasalo. I to je mene pomirilo sa tim.
– Mada, meni se više sviđa fazon da budem čovek koji od Užica nije dobio nikakvo priznanje. I izdržao sam 77 godina. Moj način izbegavanja nagrada od Užica je bio taj što sam stalno bio u žiriju. I sada su iskoristili momenat moje bolesti i starosti da mi doskoče. Ipak, hvala.
Zvezdana Gligorijević
