SUGRAĐANI: DRAGAN KARADAREVIĆ, FOTOREPORTER
Mnogi bi želeli da postanu fotoreporteri, pokušaju, ali i brzo odustanu. Odustanu, jer shvate da za taj posao ipak treba imati posebno oko, naći se i snaći u raznim situacijama, ali je potrebna i dobra oprema, koja je jako skupa. Jedan od retkih iz mlađih generacija, koji je uspeo da ostane u ovom poslu, je Dragan Karadarević. On ne samo da je opstao u ovom poslu, već je i nagrađivan više puta.
Dragan je prvi put fotoaparat uzeo u ruku 1998. godine.
– Ovom poslu privuklo me je to kada sam listao novinske stranice i kada ispod fotografije vidim ime i prezime autora fotografije. Želeo sam da se i moje ime tako vidi. U to vreme se nisam profesionalno bavio sportom, ali sam hteo da na neki način dam doprinos sportu. I zato sam prvo počeo da se bavim sportskom fotografijom, a to je i najteža oblast. Imao sam 18 godina kada sam krenuo sa sada pokojnim poznatim užičkim fotoreporterom Kojadinom po tim sportskim dešavanjima. U početku sam najviše fotografisao odbojkaške utakmice, jer je „Jedinstvo“ bilo jedna od najjačih ekipa u gradu i u Srbiji. Moram da kažem da me je moj pokojni deda uvek vodio na te utakmice još od malih nogu. I moja prva naslovna strana sa odbojkaške utakmice je bila baš u Užičkoj nedelji – seća se Dragan.
Odbojka je u to vreme bila najpopularniji sport u Užicu, a pored nje, Dragana je zanimao i fudbal. Kako kaže, odrastao je na stadionu.
– Slikao sam mnoge utakmice „Slobode“. A 1998. godine na Partizanovom stadionu igrala se utakmica „Partizan“ – „Nju Kastl“. I baš me je Užička nedelja akreditovala. To je za mene bio iskorak za dalje, mada tada nisam znao mnogo o fotografiji. Otišao sam da vidim kako se radi i da vidim te fudbalere „Nju Kastla“. Sve je to više bilo iz hobija. I tako to prvo iskustvo sa ozbiljnijim događajem nastalo je zahvaljujući vašem listu i zato sam zahvalan što ste mi pružili šansu, koju sam odmah zgrabio. Polako sam počeo da napredujem, a onda sam upoznao Miloša Cvetkovića Cveklu, čuvenog užičkog fotoreportera na prostorima bivše Jugoslavije. Počeo sam da učim od njega. Cvekla me je naučio bukvalno svemu, ne samo o fotografiji, već i o životu, kako treba da se ophodim i prema kolegama i prema poslu. On je tada radio za „Večernje novosti“ – rekao je naš sagovornik.
I ubrzo Draganu stiže i prva nagrada. U 2002. godini je dobio nagradu od Grada Užica za razvoj sporta i sportske kulture, što mu je dalo vetar u leđa.
– Tu nastaje moj veliki skok dalje. Već sam naučio dovoljno o fotografiji da mogu da pariram kolegama iz Beograda. Posle četiri godine od te moje prve nagrade, 2006. godine Cvekla je osvojio prvu, a ja drugu nagradu u spotskom novinarstvu, koju dodeljuje Udruženje sportskih fotoreportera. Naredne godine ponovo sam nagrađen, jeste bila treća nagrada, ali sam jedini, koji je dve godine uzastopno nagrađivan. U 2008. godini stigla je moja najveća nagrada do sada, „Laza Kostić“, a to je od Udruženja novinara Srbije. Dobijena je za fotografiju „ministri u zagrljaju“, na kojoj su Velja Ilić i Milutin Mrkonjić – kaže Dragan.
Kada je Dragan počinjao, tada nije bilo digitalnih fotoaparata, niti digitalne fotografije. Radilo se sa filmom. U tome je bio veći izazov za fotoreportere, jer je ograničen broj snimaka izoštoravalo oko u kom momentu da napravi snimak.
fotografija na naslovnoj strani Nedelje, mis Anđela Rogić
– Film je morao da se štedi. Morao si da znaš koliko snimaka da ispucaš za jednu fotografiju, jer su filmovi bili skupi. Vremenom, tehnologija se promenila i prešlo se na digitalnu. Moj prvi digitalni fotoaparat kupio sam od Tomislava Peterneka. Nije bilo teško preći sa analogne na digitalnu fotografiju. Mislim da je to upropastilo fotografiju, jer više nije tog kvaliteta kao što je bilo nekada. Sada naprave 3.000 snimaka i jedan mora da valja. Danas svako ko ima fotoaparat i dobar mobilni telefon misli da je fotograf. Možda je posao sada lakši, ali je napravljena velika medveđa usluga. Ipak, profesionalizam mora da se razlikuje od amaterizma. Zato se uvek trudim da imam ugao drugačiji od drugih i drugačiju fotografiju od ostalih. To je u današnje vreme veoma teško, ali za sada uspevam. Nekada je bilo sto fotografija sa formule jedan i to je bio vrh, a sada imamo 5.000 fotografija i sve su one tralalala, jedna za drugom kao video snimak. Lično najviše volim da idem ulicom i gledam ljude u različitim situacijama, da bih napravio odličnu novinsku fotografiju – rekao je Dragan.
Radio je Dragan za „Sportski žurnal“, „Sport“ i agenciju „Beta“, a nakon odlaska Cvetkovića u penziju, 2008. godine Dragana su angažovale „Večernje novosti“. Njegove fotografije su objavljivale i neke strane agencije poput „EPA“, „Rojters“ i „Asošijet pres“.
– Cvekla je otišao u penziju i ja sam preuzeo njegovu obavezu. Od tada radim sa izuzetnim novinarom Nikolom Jankovićem, sa kojim sam odradio najveći broj fotografija za intervjue sa poznatim ličnostima i ogroman broj reportaža. I tako je prošle godine, iako sam honorarac, u moje ruke stigla još jedna nagrada za fotografiju godine od „Večernjih novosti“, a ove godine sam zbog toga dobio i priznanje od Grada Užica.
Međutim, zbog sve teže situacije u novinarstvu, teško je da se može živeti i od novinske fotografije. Zbog toga se Dragan, kao i većina njegovih kolega, odlučilo za komercijalu.
– Radim još za novine, ali zbog finansijske strane morao sam da počnem da se bavim i komercijalom. Počeo sam da sarađujem sa mladim dizajnerom Radivojem Gulanom, a u dizajn i foto studio trudimo se da budemo ipak malo drugačiji od drugih i da pratimo svetske trendove. Pružamo usluge fotografisanja svih vrsta veselja, grafičkog dizajna i štampe – kaže Dragan.
Za Dragana je teže raditi veselja, ali je zanimljivije baviti se novinskom fotografijom.
– Novine su mi pružile priliku da prisustvujem velikom broju događaja, i važnih i nevažnih, da upoznam veliki broj poznatih ličnosti iz sveta glume, muzike, politike, sporta… Posebna čast mi je bila upoznati Moniku Beluči i Džoni Depa, a to sve zahvaljujući Emiru Kusturici, koga pratim od momenta kada je došao na Mokru goru. U stvari, on je najslavnija ličnost koju sam do sada upoznao, jer da nije bilo njega, ne bih upoznao ni ostale. Novinska fotografija mi je uzela dosta vremena i još mnogo toga, jer postoji i druga strana medalje, a to je crna hronika i ta finansijska strana – kaže Dragan.
I na kraju, da bi se čovek bavio profesionalno fotografijom, mora dosta da uloži.
– Oprema je preskupa. Od 1998, kada sam počeo da radim ovaj posao pa do sada, ni sam ne znam koliko sam uložio para. Najskuplje je baviti se sportskom fotografijom, jer su objektivi mnogo skupi, a njihova cena se kreće od par stotina evra pa do desetine hiljada evra. Takva je cena i fotoaparata. Nikada nisam imao vrh opremu, ali sam uspevao da budem u vrhu srpske fotografije – dodao je Dragan.
Zvezdana Gligorijević
