ИВАНА ДРАГОВИЋ – СТУДИО „ИВАНИ“
Мало ко у Ужицу зна да је наша Ужичанка Ивана Драговић, власник „Студио Ивани“, прошле године била једина из Србије која је учествовала на светском првенству у декорацији цвећем и освојила награду за креативност. Овом вештином, која још увек није довољно заживела код нас, Ивана, иначе графички дизајнер, бави се већ осам година.
– У овом раду волим оригиналан приступ и занимљива решења која одговарају потребама мојих клијената. Студио сам основала са идејом да својим клијентима понудим оригиналан и квалитетан начин да улепшају њихове прославе. Активним праћењем трендова могу да понудим комплетну организацију од идеје клијента до моје реализације – каже Ивана.
Она каже да се цео живот бави цвећем, цео живот сади цвеће и то много воли.
– То ми је пренела бака. Када сам схватила да не могу да радим свој посао, а да седим по цео дан докона не могу, онда сам се окренула цвећу и схватила сам да то највише одговара мени и мом темпераменту. Прво сам почела са декорацијама за венчања. Имам специфичан однос са клијентима, они ми кажу шта желе, изнесу неке своје идеје, а ја им пошаљем моја идејна решења и налазимо се више пута и договарамо. Генерално радим од декорације горњег краја, столова за младенце и осталих столова, бидермајера, цветова и цветића, кићење аутомобила, цветних лукова, зидова, све што је потребно од цвећа и све што иде за једно венчање. За рођендане или прославе фирми, када имају неке пријеме, коктеле, исто то радим. Од прошле године радим ентеријер у ресторанима. Људи ми дају слободу да оплеменим простор и вештачким и природним цвећем – каже Ивана.
Ивана је радила велики број декорација за објекте за нове године. Њени клијенти су углавном они који је познају, зову је преко Фејсбук странице, али највише има оних који су дошли за њене услуге преко препоруке. Људи јој углавном верују и препусте јој сав посао. А она је, поред уобичајених садржаја, спремна да спроведе и необичне идеје. Када ради венчања, углавном користи свеже цвеће, а за ентеријере, како каже, више иде саксијско, сушено и вештачко цвеће, које траје дуже. Ивана нема своју цвећару. Неко цвеће сама гаји, а неко купује.
– Имам сталне клијенте на Златибору и то су углавном власници апартмана и ресторана. Њима једном седмично одржавам цвеће, углавном саксијско, а и уређујем цео ентеријер. Понекад нешто мењам, нешто склањам, додајем нешто ново. Углавном користим саксијско цвећа, али све зависи од простора и светлости, јер морам да поставим биљке којима ти услови одговарају. Користим палме, панолине, дрво живота … На Златибору одржавам ресторане који углавном имају полудневну светлост. Није једноставно то декорисати, јер тај простор и одговарајуће цвеће, које подноси такве услове, морају бити једна композиција. Скоро сам негде радила декорацију једне фонтане и чини ми се да је испала фантастична. Сада имам да средим башту једног кафића и планирам да ту ставим биљке које ће да трају целу сезону – каже наша саговорница и додаје да ове године има већ доста уговорених послова.
На питање какве декорације на свадбама највише траже, Ивана каже:
– У принципу, све је то индивидуално. Неко воли руже, неко орхидеје, а ја у својим радовима доста користим хортензије, као и руже и орхидеје. Њихове комбинације су заиста занимљиве. Имала сам и неке необичне захтеве. Једна млада је хтела бидермајер и позадину од сувог лишћа, и да сва остала декорација буде таква.
Да би све ово постигла, она мора знати много о цвећу.
– Како се гаји, како се користи, који су услови потребни, о прихрани и све остало о цвећу, научила сам читајући часописе, књиге, користила интернет, дакле, све самоука. У Португалији се подразумева да знате свако резано цвеће. Знам доста назива од резаног цвећа и које се са чим комбинује.
У жељи да усавршава своје знање Ивана је ишла као посетилац на светско такмичење у дизајнирању цвећем. Ту је упознала човека, који је светски познати дизајнер.
– Показала сам му моје слике и када их је видео понудио ми је да учествујем на следећем светском такмичењу. Мени, као некоме ко долази из Србије, у том моменту било је то немогуће. Међутим, остали смо у контакту. Његова менаџерка ме је почетком прошле године контактирала и послала ми писмо да се такмичење одржава у Португалу, и да могу са мојим потенцијалом да се такмичим. Када неко ко је светски познат и ко је прошао цео свет каже ми да имам таленат, много ми је значило. Отворено сам му рекла да немам тај ниво искуства, да морам да се упознам са тим шта се тражи од мене. Позвали су ме да дођем на један семинар пред такмичење. Отишла сам на тај семинар у јуну прошле године у Румунију. Ту смо баш радили. То ми је било ватрено крштење. Пре тога имала сам неких седам година искуства, али када сам дошла, видела сам да то баш није то тек тако, да имају технике које морају да се науче. На пример, дали су ми једну кутију са неким материјалима и траке од којих сам требала да направим букет. Узела сам стиропор, исавијала папириће, а преко тога ставила латице. Црвени букет је испао фантастичан, у ствари направила сам два, а чак су их и манекенка носиле за рекламе. После сам једној девојци за свадбу направила такав букет, само беле боје. Пријавила сам се за такмичење, а у Румунији сам научила шта треба. Кући сам доста вежбала са пољским цвећем. После Румуније, моја перцепција се променила и схватила сам да сви они користе највише природне материјале. Никада до тада нисам размишљала да толико могу да користим природне материјале. То ме је буквално подстакло да другачије размишљам. Отишла сам на такмичење. Било је укупно 23 такмичара из целог света, из Француске, Шпаније, Португалије, Русије, Костарике и из других крајева света. Сви су били старији од мене, сем једног младића из Румуније. Једна жена је била старија од мене чак 30 година, а било је неколико њих који већ имају доста искуства на такмичењима, чији квалитет рада не може да се пореди са мојим. Имала сам проблем како ћу да изађем њима на црту.
То су талентовани професионалци и уметници, а на такмичење су дошли само изабрани. Отишла сам на то такмичење да видим како то изгледа, а нисам ни замишљала да ћу се вратити са неком наградом. Упознала сам се са такмичарима и они су променили мој однос према такмичењу. Помагали су једни другима, а то нигде до сада на неком такмичењу нисам видела. Зато ниједног момента нисaм имала утисак да су они бољи од мене. Ми смо још раније добили те задатке, па сам смишљала шта одговора сваком задатку. Све се то чинило тако једноставним, а у ствари није уопште. Први задатак нам је био да садимо цвеће. Добили смо садне материјале које је требало да укомпонујемо у неку целину. Друго је било да правимо бидермајер за младу. Све је то требало да буде нешто необично, нешто што до сада није виђено. Ја сам направила бидермајер од цвећа у облику корпице. Трећи задатак је био да направимо хаљину од цвећа, а четврти спирални букет (тај спирални букет сам научила да правим у Румунији). У петом задатку смо добили по кутију са цветним материјалом, лепак и остало, да направимо шта хоћемо. Мој фокус на том такмичењу је био на тој хаљини, која је требала да буде оригинална. Хтела сам да то буде нешто упечатљиво из Србије. Исецкала сам кору од дрвета на коцкице и од тога сам правила мозаик. То ми је био горњи део хаљине, а доњи део сам користила цвеће и још неке материјале. На крају, ту хаљину је требало да обуче модел. Пошто је број те моје хаљине био 36, хаљину је обукла једна девојчица. Жири, који су чинили један Грк, који иде на сва светска и европска такмичења, шпански цвећар, дизајнер и европски првак из Мађарске и жена из Русије, светски позната по једној комапанији, сложили су се да мени дају награду због креативности. Та хаљина је била спој неспојивог, природног и вештачког материјала. И просто због боја и целе те композиције, мени су доделили ту награду. Када су изговорили моје име нисам могла да верујем – пренела нам је Ивана атмосферу и утиске са такмичења.
Али, посебан утисак на њу је оставио семинар у Румунији, где је била више дана.
– Били смо смештени у једном простору где постоји башта, стара кућица као неки мали ресторан. Двориште је огромно и клима је феноменална, па где год се окренете има по нека биљка. Ту сам видела баш доста врста чуваркућа на једном месту и доста других сукулената у комбинацији са палмама. Изгледа као фантазија, као у бајци. Све те биљке дозволили су нам да беремо у границима и да их користимо – казал је наша саговорница.
Сада, када су се после неколико месеци слегли утисци са тог такмичења, Ивана је схватила да тако нешто скоро да не постоји у Србији.
– Такво цвећарство није заступљено код нас. Овај човек из Мађарске, светски првак, код кога сам ишла на семинар у Румунији, отвара по свету школу цветног дизајна, а заинтересован је да дође и у Србију. Планира да одржи један семинар и у Београду и да ангажује мене. То ће ми много значити. А ако буде отворио школу, у разговору са њим, пошто сарађујемо, он рачуна на мене. Надам се да ћу бити покретач, да учим људе тој делатности, која тек треба да се развија. Када одете у Мађарску и Румунију и када уђете у њихове цвећаре, просто видите колико се разлукују од наших цвећара – рекла је Ивана.
Ивана је до сада доста уложила у себе, има више сертификата, стекла велико знање, које ће, како каже, једног дана да се исплати. Ушла је у кругове светски познатих људи из те области и тиме јој се отворила врата и ван земље.
– Прошле године сам уложила много средстава, ишла на семинаре, морам да се усавршавам. Пријавила сам се и ове године на такмичење, али пре тога опет морам ићи на неке семинаре и то у иностранство, које заиста кошта. У овом послу нема заустављања, мора да се учи и напредује. Када нешто желиш и идеш ка нечему, мора да се доста добро припремиш. Мени је битно, када сам већ ушла у тај свет и када ме већ негде препознају, да докажем да то заиста и заслужујем – рекла је Ивана.
Иванин студио се налази у улици Страхињића Бана, у простору где је фирма „Кофикс“.
Звездана Глигоријевић
