До зграде МЗ Буар воде четири пута из Ужица. Главни је, за већину уобичајен, преко Поре, али он није толико добар за пешачење, јер је главна саобраћајница за Јелову гору. Наравно, и тај пут уме да буде занимљив, али, лично преферирам релацију Бело гробље – Ибишево гувно – Буар, о чему сам већ писао. Друга два пута Воде из Глуваћа, с тим што је најкраћи пут Ратарском улицом узбрдо, мени и најатрактивнији, а и како је потпуно асфалтиран, погоднији је после великих киша или непријатних и закаснелих априлских снегова, што је овога пута био случај. Решили смо, моја лепша половина и ја, да последње суботе априла, после оног кијамета, отпешачимо управо тим путем до Јелове горе и назад. Хектари и хектари малине засађени су по околним брдима, све до саме Јелове горе, и учинило нам се, да, упркос јаком мразу и великом снегу, ситуација и није тако лоша, остаје да се види за месец-два. У повратку смо ишли већ стандардном трасом, низ Спасовњачу и Теразије, па смо се спустили на фудбалске терене у Турици, онда поред Ђетиње, изашли на железнички мост и на крају се спустили на плажу. Све у свему, пријатна и не посебно напорна шетња. Дан је био сунчан, а морам још једном да истакнем привилегију, коју вероватно само Ужичани имају, да се са 400, за само за неких сат и по пешачања, дође на преко 900 метара надморске висине. Стаза је напорнија него “кроз тунеле”, али је далеко здравија и лепша и права је штета што је Ужичани уопште не користе. Ваљда то тако иде, до пре коју годину, нико живи није ишао ни кањоном Ђетиње, па сада викендом не може да се прође од гужве, ко зна, можда једног дана тако буде и путем до Јелове горе. Овога пута прилажем и мапу, ако се неко одлучи, а до сада није ишао овим путем.
Тони Станковић