ИНТЕРВЈУ: ПРОФЕСОР ДР ИВИЦА СТОЈАНОВИЋ
Ивица Стојановић, доктор економских наука, рођен је у Нишу, а основну и средњу школу завршио у Ужицу. Ожењен је и са породицом живи у Београду. Завршио је Економски факултет Универзитета у Београду и дипломирао 1978. године, са просечном оценом 8,9. Последипломске студије је завршио на истом факултету, смер Општа теоријска економија, а академски степен магистар економије, стекао 1987. године са просечном оценом 9,7. Научни степен доктор економских наука – Економски факултет у Београду, одбранио је 2000. године. Од 1978. до 1980. године био је стручни сарадник у Комитету СК Стари град. Школске 1982/83. године је професор групе економских предмета у Средњој економској школи у Чајетини, а у 1984. године референт унутрашње контроле у ГП „Златибор“ у Ужицу. Од 1985.до 2000. године запослен је у Институту за међународну политику и привреду у Београду у сектору за светску привреду у звању истраживач-сарадник. Школске 1994/95. и 1995/96. године, на Факултету политичких наука у Београду изводио је вежбе на предмету Економика Југославије, у својству хонорарног сарадника. Од 2001. до 2014. године запослен је на Факултету за пословне студије, Универзитета Мегатренд у Београду, од 2001. године у звању доцент, од 2005. у звању ванредни професор, а од 2010. године у звању редовни професор. На основним академским, последипломским и докторским студијама са правом менторства за докторанте, држао је пет предмета. Од 2006. године, у једном мандату, обављао је и послове продекана за последипломске студије на Факултета за пословне студије. Од 2014. до 2016. године запослен је на Факултету за пословне студије и право у оквиру Универзитета Унион – „Никола Тесла“ као редован професор на основним академским и мастер студијама на предметима међународна економија и међународне финансије
Учесник је на многим пројектим, има објављене четири монографије, два два уџбеника и преко 100 чланака у часописима као и у зборницима са домаћих и међународних научних скупова. Добро познаје немачки језик, а служи се руским и енглеским језиком
У овом и наредним бројевима „Ужичке недеље“ објавићемо велики интервју везан за његов живот, али и професорово економско виђење периода од 1980. године па до данас.
УН: Професоре Стојановићу, које Вас успомене везују за детињство у Ужицу?
– Чудесно је како од шест и по милијарди људи у детињству добијамо особе са којима градимо свој поглед на живот и свет. Колико год људи тврдили да сами бирамо своје сапутнике, ми често ни не опазимо када нам се у кофер живота спакују. Ми чак не обраћамо пажњу ни на моменат када они из кофера испадну и оду путем на којем се више никада нећемо срести. За њима остају само бледе слике прохујалих година детињства које се у тренуцима самоће прикрадају и играју у нашим мислима.
– Дани детињства ме подсећају на дијаманте који се налазе међу безброј, мање-више безвредних, шарених стаклића просутих на ливади мојих успомена. Схватио сам да су то дијаманти тек кад ми је живот наметнуо дебелу лупу средовечности. Нешто размишљам, можда је овде Бог погрешио. Што детињство није сместио на крају живота и да лепо уживам у њему. Но, како је, тако је.
– Детињство је генијална ствар. Са родитељима и млађим братом Јурицом становао сам у Ужицу у некадашњој улици Вите Пантовића, преко пута позоришта, односно сунчаног сата. Боље сам се равнао по сенкама, него казаљкама. Сунчани сат никако није био исправан, а ноћу, на месечини није радио. Али, шта вреде и Сунце и Месец када је облачно?
– Углавном, било је најбитније наћи добро утабану земљану ледину где се буше добре рупе за кликерање, а истовремено могу, испод ока, да се гледају вршњакиње из комшилука. Пред њима смо се стално правили важни. Да ли је то њима нешто значило, или не, ни данас не знам. Мени је значило. Другари, велики кликераши, морали су да знају ко је главни. Били смо јако напети када темпирамо кликерање предвече, када се супротна смена враћа из школе. Ослушкујемо потајно када ће пар жутих доколеница најлепше девојчице у крају важно докаскати до нас. Свако би у себи помислио – због мене је дошла. Заиста, свако је о себе имао високо мишљење. Били смо убеђени да смо праве дасе, први у крају. На земљу нас је спуштао комбиновани васпитни захват мог дивног учитља Жунића у основној школи „Нада Матић“. То је био захват који је учитељ изводио тако што нас прво благо повуче за уво, а потом „залепи“ шамар. Лечић и ја смо добили највише васпитних захвата. Не знам зашто, тај шамар није ни тада, ни данас болео.
– Скупљали смо као помахнитали сличице фудбалера. Чоколадице су се звале „Спорт“. Није толко страшно што су се оне звале „Спорт“, него што су се звале чоколадице, јер то је било нешто као линолеум пресвучен са мало шећера. У животу нисам јео нешто огавније. У сваком случају, за сличицу Рајка Митића, појели бисмо и брдо „линолеума“. Ускоро су дошле чоколадице животињског царства. До дубоко у ноћ, на клупи испод сунчаног сата, играли смо „тапке“ у сличице. Прве тоблероне дошле су у стару Робну кућу. Нема сличица, али тада смо већ били „озбиљни“ – пети, шести разред. Када је неко виђен са девојчицом на клупи да једе тоблероне, о томе су се испредале приче, бар две недеље.
– Ми, дечаци из улице, формирали смо „Клуб ББ“ имали смо најмање две екипе за мали фудбал. И Нову годину смо дочекивали играјући фудбал на снегу на терену преко пута „Трга партизана“, изнад старе Робне куће. Ту се сада налазе справе за дечју игру.
– Зими је највеће узбуђење била вожња на бобовима низ добро утабану и уклизану Улицу „Седми јул“. Тако се тада звала. Садашње називе улица углавном не знам. Само најхрабрији су се усуђивали да се спуштају од почетка стазе. У пролеће, само што пукну снегови, у прве топле мартовске, дане ишли смо на Ђетињу, чувене „Рајске“.
– Седми, осми разред. Разредни старешина је била наставница биологије, Вука Оцокољић. Лечићу и мени је рекла да су нам очи на врх главе и да ћемо бити под њеним посебним надзором. Била је дивна наставница. Када грди својом чувеном изреком „зевзечино зевзекаста“, као да је то говорила из милоште, свом најрођенијем.
– Не знам да ли ћу слици свог детињства некад додати још коју боју, али засигурно знам да је живот много лепши када се подсетим лепих тренутака проведених у забавишту и основној школи у Ужицу. Све би било бесмислено да детињства није било у завичају.
УН: Као младић где сте највише излазили и опишите нам Ужице у то време?
– Господњи путеви су недокучиви. Дошла је средња школа, прва озбиљна животна раскрсница. Само што сам изашао из деранских, кликерашких и фудбалских панталона основне школе и детињства, незнајући ни да ли желим, или не желим, а још мање знајући шта желим, нађох се у средњој школи. То је био већ озбиљан догађај. Данас схватам истинитост речи песника који каже да је сваки растанак изазов за нов састанак. Растао сам се са клинцима из моје улице, са безбрижним детињством и постао младић. Са клинцима из моје улице састајао сам се више пута у животу, али од детињства, дефинитиво се растао.
– Био је то почетак седамдесетих година прошлог века. Најатрактивнији социолошки феномен тог раздобља, био је корзо. Увече око пола осам, на потезу од „Малог парка“ па до Трга, тачније некадашњег „Турист бироа“, са леве и десне стране, стајали су углавном младићи. Без икакве команде направи се прави шпалир. Тачно се знало који младићи, односно из које средње школе или улице, на ком месту стоје. Кроз шпалир су пролазиле углавном девојке. Ми смо девојке гледали и као „искусни“ и добри познаваоци девојачких ћуди, коментарисали, односно боље речено оговарали. Свака нова девојка или пар, младић и девојка, који прођу, били су предмет посебног „разматрања“. Падале су ту и опкладе између младића. Прави „дон-жуански“ подвиг је био прићи некој девојци, посебно новој и приволети је, макар на један круг шетње корзоом. Они који се осмеле објаве своју намеру. Одмах следе „велике расправе“ између оних који верују да ће девојка пристати и оних који мисли да ће храбри младић, како се тада говорило, добити корпу. Када расправа дође до усијања, мора да падне и опклада.
– Седамдесет друге или треће године, у доњим просторијама зграде ужичког позоришта почео је да ради омладински клуб. За нас је најзначајнија манифестација био диско клуб суботом увече. Ту смо могли да чујемо најновија домаћа и инострана музичка остварења, да „ђускамо“, удварамо се девојкама, све оно што младости приличи.
– У свечаној сали гимназије, неколико пута је организована игранка. Било је лепо. Све то имало је чари распеване младости, безбрижности, неког необичног осећаја слободе – живот је пред нама, цео свет је пред нама. Тада се то звало слобода.
– Када је дошло време почео сам да посећујем и кафане. Међутим, када су ужичке кафане у питању, данас имам неки осећај као да ми је неко нешто украо. Када боље размислим мени и многим Ужичанима, украден је део живота. Ужичке кафане седамдесетих, па и осамдесетих, биле су кафане са душом. У њима су генерације училе неку посебну школу. Ту су били часови ужичког шеретлука и шенлучења уз ерску шалу, чашицу, мезетлуке, дружење, бистрење ужичке, српске и белосветске политике, спонтане поетске и књижевне вечери… Та места истакла су бели барјак предаје, пред хронично празним новчаником Ужичана, вољом њихових нових власника, налетом времена профита, похлепе и грамзивости, других навика и обичаја. Дошли су неки нови клинци, нови младићи, нови студенти, нови, назови интелектуалци и нови помодари, који траже „изгубљену“ памет и традицију у паметним телефонима. Понекад ми се чини да би преко пута њих могла да седи и славна Мерлин Монро, или наш великан и Ужичанин Милутин Усковић, а они би наставили да шаљу поруке преко мобилног. Када смо већ код Ускоковића, Ужичани су годинама били равнодушни према чињеници да је зачетник српског грађанског романа потекао из њихове средине. „Ускоковић је у Ужицу био персона нон грата, зато што се, забога, подсмевао Димитрију Туцовићу“, рекао је једном приликом песник Љубомир Симовић, такође бивши ђак Ужичке гимназије. Ужички боеми су се помирили са кафанским поразом.
– На челу неславне параде ишчезлих или затворених ужичких састајалишта је Градска кафана. Изглед и пустош првог спрата уједају за срце. Некад је била привилегија бити гост Градске кафане. То је било место у коме се скупљала ужичка елита. Ко није припадао градском крему, тешко да је овде могао и да уђе. Пијани и необријани – ни под разно. Све што је у Ужицу важило за „нај“, ту се скупљало. Тачно се знало који сто припада ком госту.
– Чувена по најбољим шкембићима у граду, кафана „Бреза“ постоји још само на фотографијама. Нестала је пре коју годину. На њеном месту никао је тржни центар. „Багрем“. Не ради ни крчма „Код Ере“. На вратима пише „локал у припреми“. Замандаљена је и „Шумадија“. У њој кафанских столова више нема. Важила је „Шумадија“ за кафану у којој се скупљала радничка класа, јер је имала најјефтинији јеловник. Њен управник био је Глишо Кокорина, знао је сваког госта у душу, држао је све под конац као да води апотеку, а не кафану. Обично се јела кувана коленица и пасуљ. Кључала је „Шумадија“ од гостију. Џепови њених конобара шуштали су од бакшиша – прича ужички публициста Ђорђе Пилчевић.
УН: Шта Вас је привукло економским наукама?
– Право да вам кажем ни данас не знам шта ме је привукло економији. Знам само да сам до пуне самосвести о економији као науци дошао када сам почео постдипломске студије. Период до тада доживљавам као учење заната, шегртовање. Као постдипломац почео сам да отварам кардинална економска и филозофска питања: питања правде, питања неједакости, колонијализма, вредности? У трагању за одговорима вратио сам се на многе великане економске мисли, Адама Смита, Давида Рикарда, Маркса, Шумпетера, Самјуелсона, Кејнса… Али, путеви су водили и ка филозофским и књижевним знањима. Незаобилазни су били класици грчке филозофске мисли, потом Хегел, Кант, Кјеркегор, Сартр, Ками, Фром, Блох Маркузе…
УН: До сада сте гувернерци Народне банке Јоргованци Табаковић упутили два отворена писма. Због чега и да ли сте добили било какав одговор од ње?
– Да, госпођи Табаковић сам упутио два отворена писма у вези са стамбеним динарским кредитима који су индексирани у швајцарским францима. Процењује се да је око 19.000 грађана склопило уговоре о динарским кредитима који су индексирани у швајцарским францима. Пола од наведеног укупног броја је или остало без посла, или на други начин осиромашило, тако да нису у могућности да плаћају троструко веће рате него на почетку отплате кредита и остају на улици. Скретао сам пажњу госпођи Табаковић не само на социјалне аспекте наведеног стања, него и на пропусте Народне банке Србије поводом ових кредита и тоталну незаконитост уговора о динарским стамбеним кредитима који су индексирани у швајцарским францима и незаконито понашање банака. Никакав одговор нисам добио. Јасно ми је и зашто. Процењено је да сви грађани који су у невољама због ових кредита не представљају неко озбиљније бирачко тело, тако да не могу ни на који начин да угрозе извршну власт. Судство и поштовање закона су такви-какви су. Годинама се предмети пребацују из једне фиоке у другу.
УН: Колико сам схватила читајући Ваш блог, остали сте без посла и проглашени сте технолошким вишком. Доктор наука са 62 године живота да остане без посла?! Да ли је то последица изношења јавно Ваших ставова и мишљења, и коме они највише сметају?
– Да, са 62 године живота остао сам без посла, – „технолошки вишак“ – а до пензије ми треба још 4 године. Право да Вам кажем ја немам доказа да је то последица јавног изношења критичких ставова, међутим, то осећам у ваздуху. Истини за вољу, када сам објавио прво писмо Јоргованки Табаковић декан се наљутио, па ми је рекао: „Ко си ти да пишеш гувернеру Народне банке Србије“. Тада нисам добио отказ, али, убрзо сам постао „технолошки вишак“. Има још нешто. Проблем су године. Неће нико да запошљава особу са 62 године. У реду, на млађима свет остаје, али ни ми нисмо још за отпис. Али, „то је нама наша борба дала“.
УН: Колико често долазите у Ужице и где најрадије идете када сте у Ужицу?
– Не долазим много често. Када дођем, обиђем моје стазе детињства и младости, обавезно позориште и библиотеку, али што се излазака тиче, сада када нема мојих кафана, све су ми кафане исте.
УН: Колико се Ужице променило од времена када сте отишли до данас и у чему?
– Променило се Ужице доста. Спољни изглед указује на доста нових грађевина „постмодерне“ или „постпомодарске“. Али, променио сам се и ја. Требају ми наочаре са другом диоптријом.
– наставиће се –
