Neko je davno rekao da je rock’n’roll u Jugoslaviji postao masovna pojava, ne sa The Beatles i The Rolling Stones, koje su uglavnom slušali gimnazijalci i gimnazijalke, nego tek onog časa kada su se u Školama učenika u privredi, skraćeno ŠUP, pojavili prvi dugokosi buntovnici, ljubitelji Deep Purple i Led Zeppelin. Dugo je trebalo da se ratna sreća u toj neravnopravnoj borbi sa zadrtim, konzervativnim profesorima koji bi svoje tek neznatno očupavele slali kod direktora, a ovaj ih prosleđivao dalje na obradu kod čuvenog Toma Berberina, okrene na ovu drugu, slabiju stranu. Tako se, vremenom, nakon duge rovovske borbe, pored štrebera, krajnje sindikalnog izgleda i ponašanja, zatim šminkera, amorfne grupacije bez neke naročito jasne ideologije, obučenih u modernu garderobu nabavljenu u Trstu, uz ekstremno, mangupsko-siledžijsko krilo koje je egzistiralo u sivoj zoni na samom rubu zakona, subkulturna paleta Titovog Užica uvećala za još jednu novu, žilavu skupinu koja će u različitim varijacijama (uz časne izutetke) preživeti sve do početka devedesetih. Dakle, stigli su hipici.
„Ja bih davno došao kod vas, ali nisam imao odelo“, obratio se prostodušno Meco s Rosulja ekipi u Prolazu, ispred robne kuće “Progres” (tzv. Promaji), koja se jedne mrljave februarske nedelje okupila da svečano proslavi njegovu inicijaciju u redove naprednog hippie pokreta. Od tog trenutka, pa sve do njegovog tragičnog kraja, niko ga u gradu nije drugačije zvao nego Meco Hipik. Koga pobliže zanima ta epizoda neka se malo pritrpi, ili neka potraži na You tube snimak arhiviran negde duboko u digitalnim pustolinama, pod šifrovanim nazivom: „Balada o Mecu Hipiku“, načinjen na koncertu Dr Drinkman All Stars Band, OPANAK U SVEMIRU 2016. u bašti Doma JNA u avgustu 2012.
Dakle, nije samo Meco Hipik kuburio sa garderobom. Tu negde, na ničijoj teritoriji između hipika, šminkera i mafije, i mi pankeri smo, uredno kostimirani, tražil svoje mesto pod suncem, ili bolje rečeno na Trgu partizana.
Hipik iz ŠUP-a sa predstavnicima lokalne zajednice
„Ti si nekako više mods, nego pank“, rekla mi je jednom davno na igranci u gimnaziji Zvezdana, veliki poznavalac subkultura i pratećih subkulturnih fenomena. Moram priznati sa ove istorijske distance da je apsolutno bila u pravu – zihernadle, nitne i crna koža me nisu ama baš nimalo privlačili. Te 1978/79 nije bilo nimalo jednostavno obući se. Prodavnice konfekcije, kao što su “Inex 22 decembar”, “Vartex” – Varaždin, “Prvi maj” – Pirot, “Beko” ili “Železničar”, nudili su veliki izbor sivih, teget ili braon odela krajnje sindikalnog kroja, sa sakoima širokih revera i zvonastim pantalonama. Slično je bilo i sa kravatama: široke, sintetičke, mrljavih neveselih boja i krajnje nemaštovitih dezena. U to vreme second hand radnje još nisu postojale, pa smo se za tu našu, danas bi se reklo retro garderobu, dovijali kako smo znali i umeli. Pronalazili smo je s teškom mukom kojekuda – po tavanima, u sanducima, u ormarima natopljenim oporim mirisom naftalina, zaostalu iza ocvalih šmekera iz pedesetih i ranih šezdesetih godina. I dan danas se sećam nekih od, u to vreme omiljenih komada garderobe – jednog predivnog sakoa od finog sivog vunenog štofa sa diskretnim prugama, koji je pristigao posle rata u paketima američke pomoći, recimo. On je, nažalost, nastradao u jednoj, moglo bi se reći krajnje komičnoj tuči u kojoj sam se ni kriv ni dužan obreo; pamtim još divni letnji svetloplavi sako sa belim prugicama, koga je pre mene nosio lično Slobodan Penezić, mnogo poznatiji pod nadimkom Krcun; i taj odevni predmet je nastradao pod sličnim okolnostima – pozajmio sam ga Mištu Proksu za neku rođendansku žurku, a onda mu se izgubio svaki trag. Njega sam dobio na poklon od školskog druga Dejana Milićevića, kao i skijaške gojzerice istog prethodnog vlasnika, koje sam nekoliko sezona rado nosio uz kožni udbaški kaput, što je, priznaćete, bilo veoma, veoma KEMP.
Pored sakoa i pantalona uskih nogavica, obavezni modni pank detalji su bili i tamne naočare. Ni njih takođe nije bilo u redovnoj prodaji, već smo ih pronalazili, zaturene negde po tajnim fijokama, među lažnim biserima, četkama za brijanje, sapunima sa mirisom jorgovana i zalihama žileta Super-silver. Naočare su naročito išle na živce našim osvedočenim dušmanima, mafijašima. Mišto Proks je jedne subote poneo šest komada u diskoteku, pa kad bi mu Mijaga, Inća, Foce ili Lutaš oteli ili razbili jedne, on bi iz džepova pobedonosno izvadio druge i natakario ih na nos, uinat svima.
Što se pak bedževa tiče, The Clash i Sex Pistols sam dobio iz Londona od mog druga Ringa, a zbog njih sam u Mokroj gori, recimo, u nekim krugovima i dan danas poznat pod imenom Fipa Clash. Tako me je prozvao Radovan Glibetić – Glibac, u to vreme pevač lokalnog punk benda Mašta, inače znamenit po tome što je u godinama koje su dolazile predano radio na vraćanju, netom skinute pruge uskog koloseka na brdo zvano Šargan. Nažalost, ako danas upitate nekog slučajnog prolaznika ili putnika namernika o tome, verovatno će vam reći da je prugu, prag po prag, postavio Emir Kusturica, lično, no, šta da se radi. Krajem sedamdesetih, u SFRJ su se pojavili i prvi predstavnici privatne inicijative, tako da su se, relativno brzo, na tržištu mogli pronaći i bedževi domaće proizvodnje, doduše, mnogo slabijeg dizajna i kvaliteta štampe u odnosu na originalne. Ako ništa drugo, od njih su se mogli načiniti unikatni, personalizovani primerci – tako sam ja napravio svoj čuveni bedž sa natpisom: JA VOLIM TEREZU (što se, naravno, odnosilo na popularnu pevačicu vedrih nota Terezu Kesoviju, a ne na Majku Terezu).
Pre nego što se pozabavimo kravatama, kao poslednjem, možda i najvažnijem detalju modnog pank univerzuma, da progovorimo koju reč o frizurama. Frizerska scena osamdesetih nije bila baš inventivna; pored pomenutog Toma Berberina koji je šišao na nulu ili na keca, vredi pomenuti još i čuvenog bricu Penzeš Lajoša koji je imao radnju preko puta “Trumana”. Ukratko, odlasci na šišanje su bili prilično riskantna operacija, pa se za željene frizuru moralo uložiti ponešto truda. Želatin se, kao kozmetičko sredstvo dostupno širokim narodnim masama pojavio tek negde 1985/86 pod komercijalnim imenom “Valera”. Do tada, frizura se učvršćivala na tradicionalne načine: uz pomoć piva, soka od limuna ili čak pene za brijanje (ovaj recept je stigao iz Goražda od moje sestre Snežane), ili sa malo univerzalne kreme “Solea” – odatle još jedan moj alter name – Kapetan Solea, kako me prozvala jedna draga prijateljica, a ja sam ga nekoliko sezona koristio kad god je trebalo zavarati trag.
***
“Ako si mamuran, ili ne želiš iz bilo kog razloga da ti se zagledaju u oči, uvek odaberi crvenu kravatu”, rekao mi je jednom davno Čika-Vlasto, zastavnik prve klase u penziji, kada smo Mišto Proks i ja svratili kod njega da pregledamo njegovu kolekciju italijanskih kravata kupljenih, ko zna kad u Trstu ili u nekom komisionu koji je prodavao uvoznu robu.
“Dobro vezana i znalački odabrana kravata daje muškarcu stav”, dodao je onim svojim ozbiljnim glasom kojim je vojnicima nekada držao predavanja ispred poprečnog preseka oklopnog transportera TAB 70 A, tog davnog prepodneva, dok nam je točio vinjak uz već skuvanu i posluženu kafu. Tamo iz kuhinje, čula se njegova žena kako se značajno iskašljava, jer je Vlasto jedva čekao da mu neko navrati u goste kako bi mogao nekažnjeno da prekrši zabranu točenja alkohola, pa da i on krišom zabije neki vinjačić. Odabrali smo po nekoliko naročito lepih primeraka; ja sam uzeo jednu tamnocrvenu sa uskim, crnim vertikalnim prugama, jednu leptir-mašnu i jednu meliranu mrko-narandžastu sa klipsom koji se kačio na kragnu.
“To ti je crnogorska kravata, ne mora da se vezuje”, namignuo je Čika-Vlasto, nalivajući sebi krišom još jedan vinjačić. Zatim nam je pokazao kako se vezuje dvostruki Vindzor čvor, pa smo tek nakon uspešno završene obuke mogli da krenemo.
“Vidimo se u petak dole u klubu, pa ću da proverim da li ste nešto naučili”, ispratio nas je do vrata. Vlastimir Đorđević – Vlasto, zastavnik u penziji, radio je vikendom honorarno na ulazu u Klub omladine, kao cepač karata, ili, kao obezbeđenje, što bi se to danas reklo. Bio je strog i pravedan – koliko puta sam stajao na ulazu u diskoteku Kluba omladine nakon što se završi igranka u Gimnaziji, pokušavajući da ga izmolim da uđem unutra. Već posle par pokušaja sam naučio – oni fini, vaspitani, imali su neku šansu da nakon izvesnog vremena uđu, a galamdžije bi ostale da drežde ispred vrata bez uspeha. U zimu 1982/83. dva meseca smo radili zajedno na ulazu u Klub. Gago Kovač mi je jednog prepodneva u Gradskoj rekao da dođem u petak da radim. Ja sam se pojavio sav uzbuđen u dogovoreno vreme sa kutijom pripremljenih kaseta i pločama pod miškom, a on se slatko nasmejao i poslao me na ulaz da prodajem karte. Tako je počeo moj prvi ozbiljni angažman u klubu – zatim sam radio dve godine za šankom, pa sam tek onda dobio šansu da radim za miks pultom – tako se nekada pekao zanat, od dna do vrha, a ne kao danas – završiš fakultet, i odmah cap, eto te na najodgovornijem mestu.
Zvezdana i Ćomi Paloma, u pozadini Mildžo (Klub omladine1979.) Foto Zoran Domanović
Moram priznati da me je onaj kožni, udbaški kaput spasao tih par meseci od smrzavanja; doduše, u nekom trenutku, Vlasto bi mi ćušnuo u ruku tri karte sa neotcepljenim kuponom da ih još jednom prodam, a onda bi namignuo značajno u pravcu našeg stalnog sudruga Predraga Konstantinovića, jednog od legendarne braće Dalton; ja bih mu dao tih sto pet dinara, a ovaj bi se bez reči uputio do Dragstora, odakle bi se vratio sa bocom vinjaka od pola litra i paklicom Winston cigareta; to je bio, otprilike, dogovoreni rashod, naš dodatni honorar za dreždanje u ledenom hodniku kluba. U jednoj prilici sam bio svedok da Vlasto nije hteo da pusti bez karte ni svog rođenog sina Đokija. “Dao sam ti pare za kartu, a ti si ih popio”, procedio je u jednom trenutku, ali se nije pokolebao. Jedne večeri, bio je to 1. januar, najsvečanije i najveselije veče u klubu, poveća ekipa je istrčala iz kluba u Kec-bar, da dovrši započetu tuču. U takvim prilikama, procedura je bila jednostavna – šanker je palio svetla u sali, disk džokej je gasio muziku i molio prisutne da reše problem bez nasilja, ili da izađu i to reše napolju, što je za divno čudo, najčešće funkcionisalo.
Mićo Fijuk, Gaši, Saša Džekson, i gomila drugih čijih imena ne mogu više da se setim, izašla je napolje, ili da se tuče, ili da posmatra okršaj. Nakon nekih petnaestak minuta, kada su se stvari sredile i strasti stišale, svi rečeni su se pojavili na vratima kluba rešeni da uđu nazad, ali im je Vlasto preprečio prolaz, karakteristično se nasloniviš na ogradu, tako da se na boku mogao nazreti službeni pištolj u futroli.
“Kuda ste se zaputili, momci”, upitao ih je hladno i strogo.
“Unutra”, zagalamili su, manje-više jednoglasno. “Sad smo izašli, vidiš bre da smo u košuljama”. I stvarno, svi su bili u belim košuljama sa onim tankim kožnim kravatama, što je možda bilo u skladu sa modnim preporukama za tu sezonu, ali ne baš primereno za žestok januarski mraz.
“Ne sećam se da ste se javili kad ste izašli”, bio je neumoljiv Vlasto, a nakon kratkotrajnog natezanja, kompletna zaleđena kibicersko-huliganska ekipa je još jednom platila ulaznicu i gunđajući ušla unutra.
