TRIBINA O SAOBRAĆAJU ZA MLADE
U organizaciji udruženja Roditelj i Agencija za bezbednost saobraćaja u Gradskom kulturnom centru, gde su većinom prisustvovali užički srednjoškolci, održane je tribina o saobraćaju povodom akcije „Um na drum“. Glavna tema je kako sprečiti mlade da ginu u saobraćajnim nesrećama.
Kao prvi podatak je saopšteno da u Užicu nema poginulih mladih osoba u poslednjih godinu dana, ali zato ima dosta povređenih. Od 2014. godine do danas poginule su 277 mlade osobe, što znači da je svaki treći poginuli mlado lice od 15 do 30 godina, dok je svaka druga mlada osoba bila u ulozi vozača.
Duško Pešić, načelnik odeljenja za prevenciju Agencije za bezbednost saobraćaja, rekao je da se poslednjih par godina smanjuje broj poginulih mladih u saobraćaju. U 1997. godini živote u saobraćajnim nesrećama izgubila je 328 mladih osoba, prošle godine 109, pretprošle 103 mlade osobe. U prvih devet meseci ove godine 76, a prošle godine u istom periodu 86 je njih izgubilo živote.
– Ako se nastavi ovakav trend, imaćemo manje od sto poginulih mladih i više neće biti svaka četvrta poginula osoba, kao pre par godina. Posle par godina svaka peta, a narednih godina biće svaka šesta – rekao je Pešić.
Pre održavanje ove tribine predstavnici Agencije za bezbednost saobraćaja imali su razgovor sa predstavnicama gradskog rukovodstva. Očigledno, što se da zaključiti iz Pešićevih reči, sastanak nije bio baš prijatan.
– Meni je žao što Užice nema veću podršku lokalnog saveta za bezbednost saobraćaja i što nije obezbedio veće mogućnosti za vas deco, jer 30 posto od svih kazni koje se naplate u gradu Užicu se vraća Gradu Užice. To su sredstva namenjena za bezbednost u saobraćaju, a ona su se vrlo malo koristila za bezbednost saobraćaja. Od tog novca trebalo bi da se opreme kabineti za bezbednost saobraćaja, da se deca edukuju, održavaju tribine… – rekao je Pešić.
Potom je prikazan spot sa Milicom, koja je doživela saobraćajnu nesreću na Adi huji. Bilo ih je šest u vozilu kada su uleteli u Dunav. Spot je napravljen posle sedam meseci od nesreće, a u njemu Milica priča kako su se super provodili to veče, seli u automobil i tragična nesreća. Troje ih je poginulo, od kojih je jedan bio u gepeku, a bio je odličan plivač. Spot od 38 sekundi snimali su dva dana, jer Milica kada se seti tog događaja počinje da plače.
– Policija je vozača tog automobila 17 puta uhvatila bez vozačke dozvole, a njegovi roditelji su odbijali da oslušnu taj problem. Tek su se osvestili kada je ubio ovo troje ljudi. Ovde je zakazala država, ceo sistem sudstva, jer je dozvoljeno nekom da 17 puta vozi bez dozvole, a poslednji put je vozio pod dejstvom alkohola – dodao je Pešić.
Zatim je pokazao grafikon na kome je prikazano da 50 posto mladih osoba od 15 do 30 godina umre od bolesti mozga, srca i raka, u ubistvima i slično, dok 50 posto strada samo u saobraćajnim nesrećama. To znači, kako je rekao Pešić, da je za 30 godina nestao jedan grad veličine Požarevca.
Ukazao je na četiri najčešća uzroka saobraćajnih nesreći kod mladih. To su: brzina, alkohol, mobilni telefon i pojas.
– U 2009. godini, kada je stupao na snagu novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju, mnogi su se bunili zašto što se brzina sa 60 smanjujemo na 50 km na čas u naseljenom mestu. Pazite, ako se kreće vozilo 60 km na čas i udari u 10 pešaka, 7 će poginuti, a troje će preživeti sa teškim posledicama. Ako se kreće sa 50 km na čas i udari u 10 pešaka, dva pešaka će poginuti, a osam će preživeti… – naveo je Pešić.
Naveden je kao važan parametar i zaustavni put vozila, koji se sastoji od reagovanja i kočenja.
– Vreme reagovanja vozača kod putničkih automobila je oko 1 sekunde, kod teretnih vozila 1,4 i kod autobusa 1,5. sekundi. Ako idemo 50 na sat u jednoj sekundi se pređe oko 14 metara, pa tek vozilo počne da koči. Dakle sa 50 km na sat potrebno je 25 metara da se zakoči vozilo ako je suv kolovoz, a ako je mokar 35 m i na zaleđenom preko 50 m. Onaj sa 100 km na sat pređe 28 metara u jednoj sekundi i njegov zaustavni put je 100 metara i potrebna je dužina fudbalskog terena da bi se vozilo zaustavilo. Sa 80 km sat treba 80 metara da se zaustavi, a to je dužina od 20 putničkih automobila – rekao je Pešić.
Kao drugi važan faktor koji utiče na smrtnost u saobraćajnim nesrećama je sigurnosni pojas.
– Na stranom spotu, koji je osvojio veliki broj nagrada, gde je auto poslednje generacije, prikazana je osoba koja strada u nesreći, jer nije vezao pojas. On je mrtav, jer su stradala pluća i jetra. Zabluda je da se strada od spoljašnjih povreda, već se strada od povreda unutrašnjih organa. Šta pojas može da pomogne? Bez obzira da li se pojas vezao, mi gornjim delom tela pređemo put od 20 do 30 cm u saobraćajnoj nesreći. Ako nismo vezani idemo naglo napred, vazdušni jastuk se aktivira i on nas ubija. Pritisak u automobilskoj gumi je dva bara, a na kamionskoj oko 8 bara. Pritisak koji se aktivira kada se vazdušni jastuk aktivira je za 0,2 sekunde od 300 do 350 bara. Videli ste nekada kada eksplodira guma na putničkom automobilu, a to je dva bara. Zamislite 300 do 350 bara. To je sila koja nas udara dok idemo naglo napred. Ovaj put koji pređemo kada nismo vezani, ako idemo 60 km na čas i udarimo u neku prepreku naša brzina padne na nulu, a telo ide napred i dobija ubrzanje od 20 g. Moja masa je 90 kg, 90 puta 20g, to je kao da imam 1.800 kg. A srce koje je teško 300 grama puta 20 g, onda srce dostiže 6 kg i u tom deliću sekunde, ako nismo vezani, u sudaru sa vazdušnim jastukom, ono puca. Puca jetra, pluća, bubrezi. A ako smo vezano i ako dođe do saobraćajne nesreće, telo neće ići naglo napred, jer će ga pojas zadržavati i polako puštati napred, a u 20 mili sekundu vazdušni jastuk se aktivira, da bi 54 mili sekundi vazdušni jastuk se naduvao. U tom delu sekunde nas pojas spusti na vazdušni jastuk koji nas prihvata… – objasnio je Pešić.
On je još rekao da pri udaru na prepreku brzinom od 40 km na sat, a da nismo vezani, to bi izgledalo da skočimo sa drugog sprata zgrade, a sa 60 km na sat, bez vezanog pojasa, to je kao da skočimo sa petog sprata. Takođe je Pešić upozorio na opasnost od osobe koja nije vezana na zadnjem sedištu. Ta masa, kako je izračunato od 1.800 kg, pri udaru počeće nekontrolisano da se kreće po automobilu, tako da oni koji su u blizini i napred mogu da stradaju od nje.
Ukazao je i na korišćenje mobilnog telefona tokom vožnje, od kojih je najopasnije kucanje poruka, zatim razgovor preko telefona i na kraju opasnost je i razgovor preko slušalica, jer svaka aktivnost odvlači pažnju. Preporučio je početnicima da izbegavaju i slušalice i naveo primer da pri brzini od 90 km na čas na samo dve sekunde ako pogledate u telefon, preći ćemo put koji je dug kao tri autobusa.
Alkohol je takođe uzrok velikog broja saobraćajnih nesreća.
– Alkohol dovodi do usporenih reakcija. Kada se popiju dve čašice alkohola, produžava se vreme reagovanja i vreme kočenja se sa 1 popelo na 1,5 sekunde, a sa 4 čašice dve sekunde. Pod dejstvom alkohola slabije se rasuđuje, sužava se vidno polje… Kod alkohola imaju dva procesa: resopcija i eliminacija. Kada popijemo jednu čašicu, posle prvog gutljaja posle pet minuta alkohol se nalazi u krvi, a krv ga nosi do mozga. Drugi proces eliminacije, pa na primer kada popijete jedne alkoholno piće potrebno je sat do sat i po da se izbaci, a za pet čašica alkohola, potrebno je sedam do osam sati da nestane iz organizma.
Na tribini je govorio Slaviša Stanić, koji je u invalidskim kolicima već 26 godina, kao posledica teške saobraćajne nesreće. On je okupljenim mladim osobama preneo svoje iskustvo.
– Imam 44 godine i već 26 godina sam u invalidskim kolicima. Moja invalidnost je posledica saobraćajne nesreće koju sam imao kada sam bio treća godina srednje škole… Kao svako dete odrastao sam bezbrižno, nestašan poprilično. A onda su došle te čarobne godine, kada se ide u srednju školu. Upisao sam za mašinskog tehničara. U to vreme voleo sam mnoge stvari, na prvom mestu brzu vožnju, automobile, izlaske.. Da, želeo sam da kada završim srednju mašinsku školu da završim Mašinski fakultet… Nisam imao vremena da sačekam 18 godina i vreme da polažem vozački ispit, pa sam krišom, a ponekad uz prećutno odobravanje roditelja uzimao porodični automobil i vozio manje prometnim putevima. U drugom razredu srednje škole sa društvom sam izlazio u grad. Imao sam želju za dokazivanjem, mada nije bilo potrebno, jer u to vreme sam imao najbolji automobil u mom selu. Ali, to nije bilo dovoljno. Imao sam neobuzdanu potrebu da se pokažem kao najspretniji vozač, kao najspretniji među njima, da dobijem epitet broj 1 među nama… Bio sam buntovnik – priča Slaviša.
Govorio je kako je dobijao kritike i savete od rodbine i svojih roditelja da ima vremena, da će stići sve.
– Vrhunac je bio kada mi je te kobne večeri otac uputio reči, kojih se i danas sećam:“Ne idi večeras, nemaš dozvolu“. Ali on nije mislio na to parče plastike, na vozačku dozvolu, već da nemam njegovu dozvolu da uzmem automobil. Ali ja sam uzeo ključeve i otišao… Te davne aprilske večeri sa društvom sam bio u centru sela i hteli smo da idemo u jednu diskoteku, koja je bila udaljena 10 km. Četiri drugara su sela u Ladu, a nas pet u moj automobil, kojim sam ja upravljao. U to vreme nisam tolerisao da neko bude brži od mene. Na pravom putu uspeo sam da stignem i krenuo u preticanje. Vozio sam velikom brzinom. Uhvatio sam levu ivicu puta, ali uspeo sam malo da ispravim, ali ne i da se zadržim na kolovozu, već smo preko kolovoza preleteli na desnu stranu u kanal jako dubok. Prevrnuli smo se. Od na pet, nas trojica nismo bili vezani i ispali smo iz automobila… – kaže Slaviša.
Od 4 moguće greške napravio je tri. U naselju gde je ograničenje 50 km na sat, po priči njegovih drugova, vozio je preko 100 km na sata. Nije imao vozačku dozvolu, a to znači da nije imao neko iskustvo. I treća greška je što nije bio vezan, jer da je stavio pojas, ostao bi u automobilu i ne bi zadobio teške povrede. Jedino nije bio alkoholisan, jer nije imao priliku. Više nikada nije otišao u tu diskoteku.
– Sebe, svoju mladost i planove za budućnost smestio sam u invalidska kolica, samo zbog glupe potvrde mojoj ekipi da sam broj 1, da sam najbrži i što nisam hteo da se vežem. Ubrzo nas je automobil hitne pomoć prevezao u šabačku bolnicu. Zbog ozbiljnosti povreda prebačen sam u Klinički centar u Beogradu, gde je sam operisan 5 i po sati. To je sve učinjeno u jednom deliću sekunde nepromišljene mladalačke ludosti. Spasli su mi život, ali invalidnost nije laka i svako jutro me podseća na to kobno jutro i odluku da stisnem gas, da ne vežem pojas. U momentu kada sam ispao iz automobila i udario u tvrdu podlogu nastao je mrak. Svetlost sam video tek posle sedam dana. Probudio sam se u bolničkoj sobi prikačen na aparate, pri čemu nisam osećao dve trećine svog tela. Ljubazna medicinska sestra mi je rekla šta mi se desilo i koliko je dana prošlo, a zamislite, meni je u tom momentu kroz glavu prošlo da je trebalo da budem na ekskurziji na Zlatiboru. Koji bedak, oni su otišli, a ja ostao da ležim u bolničkom krevetu. U ovoj nezgodi zadobio sam povredu trajne invalidnosti, povredu kičme i kičmene moždine, odnosno preloma četvrtog grudnog pršljena, tik ispod grudi. Posledice su jako teške. Od fizičkih posledica to su nemogućnost pokretanja ekstremiteta, nijedan mišić ispod povrede ne može voljno funkcionisati i gubitak senzibiliteta. Dolazi i do dekubitusa i jako bolnih spazama. Od psihičkih posledica to su: otuđenost, osećaj beskorisnosti i zbog toga ne vidite veliki broj onih koji su u invalidskim kolicima.
– U bolnici sam primao terapije, radio neke fizikalne vežbe, smatrao sam da ću se oporaviti. Ali je trebalo 30 dana meni, koji imam 18 godina, doktori i moja porodica kažu punu istinu, a to je da više nikada neću voziti bicikl, sa svojim društvom nikada neći ići na fudbal, da nikada neću hodati…. Danima sam plakao, sažaljevao sebe, svoj život, mladost, proklinjao dan kada sam stavio ruke na volan, ali ništa nije moglo da vrati vreme. Tek posle 45 dana doktori su morali da me nauče da sedim. I danas ne mogu da sedim, ukoliko nemam naslon za leđa. Morao sam da naučim ponovo sam da se obučem, a sećam se perioda kada mi je trebalo manje od minuta da se obučem da idem na fudbal ili provod. Sada mi treba više desetina minuta. Godinu dana je trajala rehabilitacija, da bih danas u prilagođenim uslovima mogao funkcionisati samostalno, da sam održavam ličnu higijenu, da se obučem i pređem u krevet – kaže Slaviša.
Kaže da je dobio novu priliku za novi život i nije hteo da je propusti. Drugari iz škole su mu pomogli da završi srednju školu. Ali osećao je i još jednu bol. Bolela su ga i dva stepenika, koja su mu izgledala kao Mont Everest, ispred kafića, te je morao da traži od prolaznika ili nekog dobrog ili manjeg dobrog prijatelja da ga prenese.
– To boli od svih preloma, više od svih posekotina i injekcija, koje baš bole. Ali, izlazio sam i dalje. Upoznavao sam ljude i oni mene. I upoznao sam ljubav mog života, sa kojom danas živim u srećnom braku preko 20 godina. Imamo sina na kojeg sam jako ponosan. On ima 20 godina. Sada živim život jednog prosečnog čoveka, zaposlen sam, idemo na putovanja, družimo se, trudim se da moj društveni angažman bude od koristi, da utičem mojim primerom na vašu svest. Još uvek vozim. Sada imam automobil sa posebnim komandama i važeću vozačku dozvolu. Iza sebe imam preko 500.000 pređenih km i nijednu saobraćajnu nezgodu. Za mene je ograničenje zakon i kada vozim, svi moraju da stave pojas.
Ali, i pored svega toga, postoji to – ali. To ali su oni lepi i mali trenuci koje sam propustio u životu kada je naš sin Nikola napravio prve korake, kada otac drži svog sina, ali i kada je sin počeo da vozi biciklu, jer je majka išla iza njega, umesto mene. Nikola voli sport, vaterpolo, karate, a fudbal mrzi i nikada nismo išli na fudbalske utakmice zajedno, jer tata ne može da puca penale. Danas sam tu samo da vam poručim da zbog nekih par sekundi prednosti ili neke mladalačke nepromišljenosti ne dozvolite da se u vašim životima pojavi bilo koje ali. Vakcina za saobraćajne nesreće ne postoji, a imunitet ne može da se stekne tako što imate više novca ili dobar automobil. Jedini imunitet jeste vaša pažnja, da čuvate svoj život i živote drugih, poštujte saobraćajna pravila – poručio je na kraju Slaviša.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1024)
