ТРИБИНА О САОБРАЋАЈУ ЗА МЛАДЕ
У организацији удружења Родитељ и Агенција за безбедност саобраћаја у Градском културном центру, где су већином присуствовали ужички средњошколци, одржане је трибина о саобраћају поводом акције „Ум на друм“. Главна тема је како спречити младе да гину у саобраћајним несрећама.
Као први податак је саопштено да у Ужицу нема погинулих младих особа у последњих годину дана, али зато има доста повређених. Од 2014. године до данас погинуле су 277 младе особе, што значи да је сваки трећи погинули младо лице од 15 до 30 година, док је свака друга млада особа била у улози возача.
Душко Пешић, начелник одељења за превенцију Агенције за безбедност саобраћаја, рекао је да се последњих пар година смањује број погинулих младих у саобраћају. У 1997. години животе у саобраћајним несрећама изгубила је 328 младих особа, прошле године 109, претпрошле 103 младе особе. У првих девет месеци ове године 76, а прошле године у истом периоду 86 је њих изгубило животе.
– Ако се настави овакав тренд, имаћемо мање од сто погинулих младих и више неће бити свака четврта погинула особа, као пре пар година. После пар година свака пета, а наредних година биће свака шеста – рекао је Пешић.
Пре одржавање ове трибине представници Агенције за безбедност саобраћаја имали су разговор са представницама градског руководства. Очигледно, што се да закључити из Пешићевих речи, састанак није био баш пријатан.
– Мени је жао што Ужице нема већу подршку локалног савета за безбедност саобраћаја и што није обезбедио веће могућности за вас децо, јер 30 посто од свих казни које се наплате у граду Ужицу се враћа Граду Ужице. То су средства намењена за безбедност у саобраћају, а она су се врло мало користила за безбедност саобраћаја. Од тог новца требало би да се опреме кабинети за безбедност саобраћаја, да се деца едукују, одржавају трибине… – рекао је Пешић.
Потом је приказан спот са Милицом, која је доживела саобраћајну несрећу на Ади хуји. Било их је шест у возилу када су улетели у Дунав. Спот је направљен после седам месеци од несреће, а у њему Милица прича како су се супер проводили то вече, сели у аутомобил и трагична несрећа. Троје их је погинуло, од којих је један био у гепеку, а био је одличан пливач. Спот од 38 секунди снимали су два дана, јер Милица када се сети тог догађаја почиње да плаче.
– Полиција је возача тог аутомобила 17 пута ухватила без возачке дозволе, а његови родитељи су одбијали да ослушну тај проблем. Тек су се освестили када је убио ово троје људи. Овде је заказала држава, цео систем судства, јер је дозвољено неком да 17 пута вози без дозволе, а последњи пут је возио под дејством алкохола – додао је Пешић.
Затим је показао графикон на коме је приказано да 50 посто младих особа од 15 до 30 година умре од болести мозга, срца и рака, у убиствима и слично, док 50 посто страда само у саобраћајним несрећама. То значи, како је рекао Пешић, да је за 30 година нестао један град величине Пожаревца.
Указао је на четири најчешћа узрока саобраћајних несрећи код младих. То су: брзина, алкохол, мобилни телефон и појас.
– У 2009. години, када је ступао на снагу нови Закон о безбедности у саобраћају, многи су се бунили зашто што се брзина са 60 смањујемо на 50 км на час у насељеном месту. Пазите, ако се креће возило 60 км на час и удари у 10 пешака, 7 ће погинути, а троје ће преживети са тешким последицама. Ако се креће са 50 км на час и удари у 10 пешака, два пешака ће погинути, а осам ће преживети… – навео је Пешић.
Наведен је као важан параметар и зауставни пут возила, који се састоји од реаговања и кочења.
– Време реаговања возача код путничких аутомобила је око 1 секунде, код теретних возила 1,4 и код аутобуса 1,5. секунди. Ако идемо 50 на сат у једној секунди се пређе око 14 метара, па тек возило почне да кочи. Дакле са 50 км на сат потребно је 25 метара да се закочи возило ако је сув коловоз, а ако је мокар 35 м и на залеђеном преко 50 м. Онај са 100 км на сат пређе 28 метара у једној секунди и његов зауставни пут је 100 метара и потребна је дужина фудбалског терена да би се возило зауставило. Са 80 км сат треба 80 метара да се заустави, а то је дужина од 20 путничких аутомобила – рекао је Пешић.
Као други важан фактор који утиче на смртност у саобраћајним несрећама је сигурносни појас.
– На страном споту, који је освојио велики број награда, где је ауто последње генерације, приказана је особа која страда у несрећи, јер није везао појас. Он је мртав, јер су страдала плућа и јетра. Заблуда је да се страда од спољашњих повреда, већ се страда од повреда унутрашњих органа. Шта појас може да помогне? Без обзира да ли се појас везао, ми горњим делом тела пређемо пут од 20 до 30 цм у саобраћајној несрећи. Ако нисмо везани идемо нагло напред, ваздушни јастук се активира и он нас убија. Притисак у аутомобилској гуми је два бара, а на камионској око 8 бара. Притисак који се активира када се ваздушни јастук активира је за 0,2 секунде од 300 до 350 бара. Видели сте некада када експлодира гума на путничком аутомобилу, а то је два бара. Замислите 300 до 350 бара. То је сила која нас удара док идемо нагло напред. Овај пут који пређемо када нисмо везани, ако идемо 60 км на час и ударимо у неку препреку наша брзина падне на нулу, а тело иде напред и добија убрзање од 20 г. Моја маса је 90 кг, 90 пута 20г, то је као да имам 1.800 кг. А срце које је тешко 300 грама пута 20 г, онда срце достиже 6 кг и у том делићу секунде, ако нисмо везани, у судару са ваздушним јастуком, оно пуца. Пуца јетра, плућа, бубрези. А ако смо везано и ако дође до саобраћајне несреће, тело неће ићи нагло напред, јер ће га појас задржавати и полако пуштати напред, а у 20 мили секунду ваздушни јастук се активира, да би 54 мили секунди ваздушни јастук се надувао. У том делу секунде нас појас спусти на ваздушни јастук који нас прихвата… – објаснио је Пешић.
Он је још рекао да при удару на препреку брзином од 40 км на сат, а да нисмо везани, то би изгледало да скочимо са другог спрата зграде, а са 60 км на сат, без везаног појаса, то је као да скочимо са петог спрата. Такође је Пешић упозорио на опасност од особе која није везана на задњем седишту. Та маса, како је израчунато од 1.800 кг, при удару почеће неконтролисано да се креће по аутомобилу, тако да они који су у близини и напред могу да страдају од ње.
Указао је и на коришћење мобилног телефона током вожње, од којих је најопасније куцање порука, затим разговор преко телефона и на крају опасност је и разговор преко слушалица, јер свака активност одвлачи пажњу. Препоручио је почетницима да избегавају и слушалице и навео пример да при брзини од 90 км на час на само две секунде ако погледате у телефон, прећи ћемо пут који је дуг као три аутобуса.
Алкохол је такође узрок великог броја саобраћајних несрећа.
– Алкохол доводи до успорених реакција. Када се попију две чашице алкохола, продужава се време реаговања и време кочења се са 1 попело на 1,5 секунде, а са 4 чашице две секунде. Под дејством алкохола слабије се расуђује, сужава се видно поље… Код алкохола имају два процеса: ресопција и елиминација. Када попијемо једну чашицу, после првог гутљаја после пет минута алкохол се налази у крви, а крв га носи до мозга. Други процес елиминације, па на пример када попијете једне алкохолно пиће потребно је сат до сат и по да се избаци, а за пет чашица алкохола, потребно је седам до осам сати да нестане из организма.
На трибини је говорио Славиша Станић, који је у инвалидским колицима већ 26 година, као последица тешке саобраћајне несреће. Он је окупљеним младим особама пренео своје искуство.
– Имам 44 године и већ 26 година сам у инвалидским колицима. Моја инвалидност је последица саобраћајне несреће коју сам имао када сам био трећа година средње школе… Као свако дете одрастао сам безбрижно, несташан поприлично. А онда су дошле те чаробне године, када се иде у средњу школу. Уписао сам за машинског техничара. У то време волео сам многе ствари, на првом месту брзу вожњу, аутомобиле, изласке.. Да, желео сам да када завршим средњу машинску школу да завршим Машински факултет… Нисам имао времена да сачекам 18 година и време да полажем возачки испит, па сам кришом, а понекад уз прећутно одобравање родитеља узимао породични аутомобил и возио мање прометним путевима. У другом разреду средње школе са друштвом сам излазио у град. Имао сам жељу за доказивањем, мада није било потребно, јер у то време сам имао најбољи аутомобил у мом селу. Али, то није било довољно. Имао сам необуздану потребу да се покажем као најспретнији возач, као најспретнији међу њима, да добијем епитет број 1 међу нама… Био сам бунтовник – прича Славиша.
Говорио је како је добијао критике и савете од родбине и својих родитеља да има времена, да ће стићи све.
– Врхунац је био када ми је те кобне вечери отац упутио речи, којих се и данас сећам:“Не иди вечерас, немаш дозволу“. Али он није мислио на то парче пластике, на возачку дозволу, већ да немам његову дозволу да узмем аутомобил. Али ја сам узео кључеве и отишао… Те давне априлске вечери са друштвом сам био у центру села и хтели смо да идемо у једну дискотеку, која је била удаљена 10 км. Четири другара су села у Ладу, а нас пет у мој аутомобил, којим сам ја управљао. У то време нисам толерисао да неко буде бржи од мене. На правом путу успео сам да стигнем и кренуо у претицање. Возио сам великом брзином. Ухватио сам леву ивицу пута, али успео сам мало да исправим, али не и да се задржим на коловозу, већ смо преко коловоза прелетели на десну страну у канал јако дубок. Преврнули смо се. Од на пет, нас тројица нисмо били везани и испали смо из аутомобила… – каже Славиша.
Од 4 могуће грешке направио је три. У насељу где је ограничење 50 км на сат, по причи његових другова, возио је преко 100 км на сата. Није имао возачку дозволу, а то значи да није имао неко искуство. И трећа грешка је што није био везан, јер да је ставио појас, остао би у аутомобилу и не би задобио тешке повреде. Једино није био алкохолисан, јер није имао прилику. Више никада није отишао у ту дискотеку.
– Себе, своју младост и планове за будућност сместио сам у инвалидска колица, само због глупе потврде мојој екипи да сам број 1, да сам најбржи и што нисам хтео да се вежем. Убрзо нас је аутомобил хитне помоћ превезао у шабачку болницу. Због озбиљности повреда пребачен сам у Клинички центар у Београду, где је сам оперисан 5 и по сати. То је све учињено у једном делићу секунде непромишљене младалачке лудости. Спасли су ми живот, али инвалидност није лака и свако јутро ме подсећа на то кобно јутро и одлуку да стиснем гас, да не вежем појас. У моменту када сам испао из аутомобила и ударио у тврду подлогу настао је мрак. Светлост сам видео тек после седам дана. Пробудио сам се у болничкој соби прикачен на апарате, при чему нисам осећао две трећине свог тела. Љубазна медицинска сестра ми је рекла шта ми се десило и колико је дана прошло, а замислите, мени је у том моменту кроз главу прошло да је требало да будем на екскурзији на Златибору. Који бедак, они су отишли, а ја остао да лежим у болничком кревету. У овој незгоди задобио сам повреду трајне инвалидности, повреду кичме и кичмене мождине, односно прелома четвртог грудног пршљена, тик испод груди. Последице су јако тешке. Од физичких последица то су немогућност покретања екстремитета, ниједан мишић испод повреде не може вољно функционисати и губитак сензибилитета. Долази и до декубитуса и јако болних спазама. Од психичких последица то су: отуђеност, осећај бескорисности и због тога не видите велики број оних који су у инвалидским колицима.
– У болници сам примао терапије, радио неке физикалне вежбе, сматрао сам да ћу се опорaвити. Али је требало 30 дана мени, који имам 18 година, доктори и моја породица кажу пуну истину, а то је да више никада нећу возити бицикл, са својим друштвом никада нећи ићи на фудбал, да никада нећу ходати…. Данима сам плакао, сажаљевао себе, свој живот, младост, проклињао дан када сам ставио руке на волан, али ништа није могло да врати време. Тек после 45 дана доктори су морали да ме науче да седим. И данас не могу да седим, уколико немам наслон за леђа. Морао сам да научим поново сам да се обучем, а сећам се периода када ми је требало мање од минута да се обучем да идем на фудбал или провод. Сада ми треба више десетина минута. Годину дана је трајала рехабилитација, да бих данас у прилагођеним условима могао функционисати самостално, да сам одржавам личну хигијену, да се обучем и пређем у кревет – каже Славиша.
Каже да је добио нову прилику за нови живот и није хтео да је пропусти. Другари из школе су му помогли да заврши средњу школу. Али осећао је и још једну бол. Болела су га и два степеника, која су му изгледала као Монт Еверест, испред кафића, те је морао да тражи од пролазника или неког доброг или мањег доброг пријатеља да га пренесе.
– То боли од свих прелома, више од свих посекотина и инјекција, које баш боле. Али, излазио сам и даље. Упознавао сам људе и они мене. И упознао сам љубав мог живота, са којом данас живим у срећном браку преко 20 година. Имамо сина на којег сам јако поносан. Он има 20 година. Сада живим живот једног просечног човека, запослен сам, идемо на путовања, дружимо се, трудим се да мој друштвени ангажман буде од користи, да утичем мојим примером на вашу свест. Још увек возим. Сада имам аутомобил са посебним командама и важећу возачку дозволу. Иза себе имам преко 500.000 пређених км и ниједну саобраћајну незгоду. За мене је ограничење закон и када возим, сви морају да ставе појас.
Али, и поред свега тога, постоји то – али. То али су они лепи и мали тренуци које сам пропустио у животу када је наш син Никола направио прве кораке, када отац држи свог сина, али и када је син почео да вози бициклу, јер је мајка ишла иза њега, уместо мене. Никола воли спорт, ватерполо, карате, а фудбал мрзи и никада нисмо ишли на фудбалске утакмице заједно, јер тата не може да пуца пенале. Данас сам ту само да вам поручим да због неких пар секунди предности или неке младалачке непрoмишљености не дозволите да се у вашим животима појави било које али. Вакцина за саобраћајне несреће не постоји, а имунитет не може да се стекне тако што имате више новца или добар аутомобил. Једини имунитет јесте ваша пажња, да чувате свој живот и животе других, поштујте саобраћајна правила – поручио је на крају Славиша.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1024)
