Косовски чвор

- И како да се нама баш све то заломи? Тешко је то рећи, али је чињеница да добар део наших невоља управо произилази из наше “колективне главе” -

sms за Косово
Очекујем ускоро на малим тевеекранима града Чикага sms гласање:
смс за Србију 100 динара, за иностранство 300:
1. Косово ће остати у саставу Србије – пошаљите смс на 665
2. Сeверни део Косова ће остати у саставу Србије – пошаљите смс на 667
3. Косово неће остати у саставу Србије – чик пошаљите смс на 666
Мислите да је овако нешто немогуће? Сачекајмо још пар месеци. Када су могли да организују гласање да ли ће се наћи убица оне певачице или не, шта фали смс гласању о Косову? Не кошта ништа, а одлична је прилика да њихови медији намлате добру кинту. Када је шоу бизнис у питању, само је небо граница. Ево, могло би, паралелно са овим, да се приреди и смс гласање за русофиле, којих је у Србији поприличан број, да се не осећају као сирочићи:
смс за Србију 100 рубаља, за грађевинце у Русији 10 долара:
1. Путин воли Србију и Косово – пошаљите смс на 665
2. Путин обожава Србију и Косово – пошаљите смс на 667
3. Србија воли Путина – пошаљите смс на 669
4. Путин и Ноћни вукови ће спасити Косово – пошаљите смс на 668
Ау, могао бих овако до сутра, тек сад видим колико квиз за русофиле има потенцијала за монетизацију… Ваљда су ме надахнуле ове мудре мисли Патријарха о косовском чвору: „Ако неко нешто силом узме, то се може вратити. Али, ако нешто поклоните другом, то не можете тражити назад. То није више ваше. Тако је и са Косовом“. Рече Иринеј и оста патријарх.
Има даље и о неким некрштеним, али је прилично злослутно, да бих га цитирао. Углавном, све се своди на то да се Русија уздигла, богу хвала, што би рекао Иринеј, а да МИ не желимо да будемо део Европе под условима које они траже. Све у свему, једно дивно ускршње обраћање у државотворној Политици, прожето надом и оптимизмом, после ког поуздано можемо знати да ће се наставити исељавање младих и смањење броја становника Србије. Шта ће, весела заведена омладина, младост – лудост, млади људи преферирају овоживотна задовољства, немају разумевања за вечни живот и вечну славу… Коме је до пристојног земаљског живота, спас тражи у иностранству, па онда, са безбедне удаљености, куражи нас, који смо, што због лудости, што због глупости, остали овде да градимо боље мало сутра, да истрајемо у вечној борби за свету српску косовску земљу. А, зна се, свака борба тражи жртве. Зна се и ко су ти борци, тј. жртве. Нису то ни попови, ни наши исељеници, ни политичари, ни САНУ, ни бизнисмени, ни остала интелектуална елита, која ових дана, пуна правдољубивог гнева, али и патриЈотске бриге, око косовског чвора оштри мисаона копља диљем сербских сајтова. Борац је весели народ који рмба од данас до сутра, коме олигархија уредно, пореском силом, отме скоро све што заради. Веселници, у које, на жалост, и сам спадам. Додуше, континуирано испирање мозга и потпуно укидање дијалога на тевеекранима града Чикага, вратило је нацију у позне осамдесете, када је постигнуто јединство између народа и Вође, а како се то завршило, многи од нас се и сад добро сећамо. Даће бог, да се и ја послужим том хришћанском узречицом на овај ведар дан, па се тај хорор, да не кажем пакао, неће поновити, упркос Иринејевим мудрим промишљањима.
Шалу на страну, ми смо држава која има огромне економске проблеме, практично нерешиве, и када на такву суморну перспективу додамо и косовски чвор, онда се наша будућност чини потпуно безнадежном. Још ако на то додамо и ове локалне велможе, свакоме нормалном се тако смрачи, тако да ни сав ускршњи оптимизам не може помоћи.
И како да се нама баш све то заломи? Тешко је то рећи, али је чињеница да добар део наших невоља управо произилази из наше “колективне главе”. Ево само један пример – недавно одржани избори у Севојну. Медији су у тих дана били преплављени разним страначким обрачунима, па би се рекло да у Србији све цвета од демократије и дијалога супротстављених ставова. Међутим, у реалном животу то је далеко од истине, а још даље од демократије. Кога су могли да бирају гласачи из Севојна? Вучићеве антитржишне националисте, Стаматове антитржишне националисте, Шешељеве антитржишне националисте и Обрадовићеве антитржишне националисте. Антитржишни националисти добили су 97 посто гласова у Севојну. Од оних 3 посто који нису гласали за њих, има барем још пола антитржишних националиста, који подржавају Јеремића и сличне, и још један мањи део, који нису националисти, али су и ти антитржишно, да не кажем комунистички, оријентисани. Оних, који су антинационалистички настројени, а да су за владавину тржишта, има тек у траговима, што би се рекло – ни за пелцер. Дакле, скоро стопроцентно, овдашњи живаљ је незаинтересован за капитализам и мултикултурализам. Наравно, такав став је потпуно легитиман, али он има, као и све, своју цену. И плаћамо је већ деценијама. И ко зна колико ћемо је још плаћати. То можда и не би било неко велико чудо, да целом Земљином куглом, изузимајући пар несрећних земаља, не влада капитализам, а у Србији је тај појам анатема, практично протерана из српског језика. Наравно, има људи који разулареност режима називају дивљим неолибералним капитализмом, али то, углавном, говоре они који о стварној економији појма немају, а при том су, најчешће, ортодоксни комунисти, запослени у државној служби. Њихов тзв. сурови капитализам се огледа у томе што у фабрикама мора да се ради пуно радно време и нема демократије и што су поскупели артикли у продавницама, за разлику од дивних самоуправних времена, када су радници одлучивали у фабрикама, а власт дириговала цене у државним трговинама. Отуд ми је увек био интересантан податак да преко 60 одсто људи у Србији жели да живи у Европи, иако је Европа капиталистичка творевина. Истини за вољу, већини испитаника више паше „нордијски капитализам“, јер су чули да се тамо много лепо живи и одлучује о свему и свачему, а што баш и не одговара истини, већ је и такав став резултат нашег накарадног и селективног информисања.
И шта нас очекује, када саберемо све што можемо чути у овим накараднм медијима у последње време? Иако ми одавно ништа није јасно ни када је локална политика у питању, а о „високој“ државној политици и да не говорим, прилично је извесно куда плови овај брод. Нашем веселом народу режимски медији сервирају све и свашта, али некако увек изостављају чињеницу да су управо скоро све Западне земље признале Косово као самосталну државу, па је савршено јасно које је једино решење које ће оне прихватити, а то је – независно Косово. Иако ова, национализмом заслепљена лажна опозиција, Вучића назива издајником, извесно је да он та очекивања Запада неће прихватити, јер му је власт најпреча, али, чак и да их прихвати, упркос потпуној медијској контроли, тада ће му његови, заједно са лажном опозицијом, извесно, доћи главе. А онда од пута ка Европи нема ништа. А то ће се, пре или касније, али не даље од пар година, неумитно пренети и на економију. А где нема економије, нема ни демократије… А шта нас тада чека, не смем ни да изговорим. Ни да помислим…
Ово пишем на Ускрс. Од малих ногу, волим и радујем се том празнику. Радујем му се и сада, али, све ово што је пред нама, унело ми је приличан неспокој, верујем, као и свакој другој иоле мислећој особи. Кад је друштво у хаосу, људи се надају да ће некако наћи пут за појединачно решење и спас. А таква нада, свиђало се то вама или не, лажна је нада, а коју, опет, морамо да имамо, да би нам живот био сношљивији. Осим ако нисте бандит, који ће, зарад личног интереса, прегазити све. Нажалост, таквих је све више у овој несрећној земљи.

Тони Станковић (Ужичка недеља 983)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.