sms za Kosovo
Očekujem uskoro na malim teveekranima grada Čikaga sms glasanje:
sms za Srbiju 100 dinara, za inostranstvo 300:
1. Kosovo će ostati u sastavu Srbije – pošaljite sms na 665
2. Severni deo Kosova će ostati u sastavu Srbije – pošaljite sms na 667
3. Kosovo neće ostati u sastavu Srbije – čik pošaljite sms na 666
Mislite da je ovako nešto nemoguće? Sačekajmo još par meseci. Kada su mogli da organizuju glasanje da li će se naći ubica one pevačice ili ne, šta fali sms glasanju o Kosovu? Ne košta ništa, a odlična je prilika da njihovi mediji namlate dobru kintu. Kada je šou biznis u pitanju, samo je nebo granica. Evo, moglo bi, paralelno sa ovim, da se priredi i sms glasanje za rusofile, kojih je u Srbiji popriličan broj, da se ne osećaju kao siročići:
sms za Srbiju 100 rubalja, za građevince u Rusiji 10 dolara:
1. Putin voli Srbiju i Kosovo – pošaljite sms na 665
2. Putin obožava Srbiju i Kosovo – pošaljite sms na 667
3. Srbija voli Putina – pošaljite sms na 669
4. Putin i Noćni vukovi će spasiti Kosovo – pošaljite sms na 668
Au, mogao bih ovako do sutra, tek sad vidim koliko kviz za rusofile ima potencijala za monetizaciju… Valjda su me nadahnule ove mudre misli Patrijarha o kosovskom čvoru: „Ako neko nešto silom uzme, to se može vratiti. Ali, ako nešto poklonite drugom, to ne možete tražiti nazad. To nije više vaše. Tako je i sa Kosovom“. Reče Irinej i osta patrijarh.
Ima dalje i o nekim nekrštenim, ali je prilično zloslutno, da bih ga citirao. Uglavnom, sve se svodi na to da se Rusija uzdigla, bogu hvala, što bi rekao Irinej, a da MI ne želimo da budemo deo Evrope pod uslovima koje oni traže. Sve u svemu, jedno divno uskršnje obraćanje u državotvornoj Politici, prožeto nadom i optimizmom, posle kog pouzdano možemo znati da će se nastaviti iseljavanje mladih i smanjenje broja stanovnika Srbije. Šta će, vesela zavedena omladina, mladost – ludost, mladi ljudi preferiraju ovoživotna zadovoljstva, nemaju razumevanja za večni život i večnu slavu… Kome je do pristojnog zemaljskog života, spas traži u inostranstvu, pa onda, sa bezbedne udaljenosti, kuraži nas, koji smo, što zbog ludosti, što zbog gluposti, ostali ovde da gradimo bolje malo sutra, da istrajemo u večnoj borbi za svetu srpsku kosovsku zemlju. A, zna se, svaka borba traži žrtve. Zna se i ko su ti borci, tj. žrtve. Nisu to ni popovi, ni naši iseljenici, ni političari, ni SANU, ni biznismeni, ni ostala intelektualna elita, koja ovih dana, puna pravdoljubivog gneva, ali i patriJotske brige, oko kosovskog čvora oštri misaona koplja diljem serbskih sajtova. Borac je veseli narod koji rmba od danas do sutra, kome oligarhija uredno, poreskom silom, otme skoro sve što zaradi. Veselnici, u koje, na žalost, i sam spadam. Doduše, kontinuirano ispiranje mozga i potpuno ukidanje dijaloga na teveekranima grada Čikaga, vratilo je naciju u pozne osamdesete, kada je postignuto jedinstvo između naroda i Vođe, a kako se to završilo, mnogi od nas se i sad dobro sećamo. Daće bog, da se i ja poslužim tom hrišćanskom uzrečicom na ovaj vedar dan, pa se taj horor, da ne kažem pakao, neće ponoviti, uprkos Irinejevim mudrim promišljanjima.
Šalu na stranu, mi smo država koja ima ogromne ekonomske probleme, praktično nerešive, i kada na takvu sumornu perspektivu dodamo i kosovski čvor, onda se naša budućnost čini potpuno beznadežnom. Još ako na to dodamo i ove lokalne velmože, svakome normalnom se tako smrači, tako da ni sav uskršnji optimizam ne može pomoći.
I kako da se nama baš sve to zalomi? Teško je to reći, ali je činjenica da dobar deo naših nevolja upravo proizilazi iz naše “kolektivne glave”. Evo samo jedan primer – nedavno održani izbori u Sevojnu. Mediji su u tih dana bili preplavljeni raznim stranačkim obračunima, pa bi se reklo da u Srbiji sve cveta od demokratije i dijaloga suprotstavljenih stavova. Međutim, u realnom životu to je daleko od istine, a još dalje od demokratije. Koga su mogli da biraju glasači iz Sevojna? Vučićeve antitržišne nacionaliste, Stamatove antitržišne nacionaliste, Šešeljeve antitržišne nacionaliste i Obradovićeve antitržišne nacionaliste. Antitržišni nacionalisti dobili su 97 posto glasova u Sevojnu. Od onih 3 posto koji nisu glasali za njih, ima barem još pola antitržišnih nacionalista, koji podržavaju Jeremića i slične, i još jedan manji deo, koji nisu nacionalisti, ali su i ti antitržišno, da ne kažem komunistički, orijentisani. Onih, koji su antinacionalistički nastrojeni, a da su za vladavinu tržišta, ima tek u tragovima, što bi se reklo – ni za pelcer. Dakle, skoro stoprocentno, ovdašnji živalj je nezainteresovan za kapitalizam i multikulturalizam. Naravno, takav stav je potpuno legitiman, ali on ima, kao i sve, svoju cenu. I plaćamo je već decenijama. I ko zna koliko ćemo je još plaćati. To možda i ne bi bilo neko veliko čudo, da celom Zemljinom kuglom, izuzimajući par nesrećnih zemalja, ne vlada kapitalizam, a u Srbiji je taj pojam anatema, praktično proterana iz srpskog jezika. Naravno, ima ljudi koji razularenost režima nazivaju divljim neoliberalnim kapitalizmom, ali to, uglavnom, govore oni koji o stvarnoj ekonomiji pojma nemaju, a pri tom su, najčešće, ortodoksni komunisti, zaposleni u državnoj službi. Njihov tzv. surovi kapitalizam se ogleda u tome što u fabrikama mora da se radi puno radno vreme i nema demokratije i što su poskupeli artikli u prodavnicama, za razliku od divnih samoupravnih vremena, kada su radnici odlučivali u fabrikama, a vlast dirigovala cene u državnim trgovinama. Otud mi je uvek bio interesantan podatak da preko 60 odsto ljudi u Srbiji želi da živi u Evropi, iako je Evropa kapitalistička tvorevina. Istini za volju, većini ispitanika više paše „nordijski kapitalizam“, jer su čuli da se tamo mnogo lepo živi i odlučuje o svemu i svačemu, a što baš i ne odgovara istini, već je i takav stav rezultat našeg nakaradnog i selektivnog informisanja.
I šta nas očekuje, kada saberemo sve što možemo čuti u ovim nakaradnm medijima u poslednje vreme? Iako mi odavno ništa nije jasno ni kada je lokalna politika u pitanju, a o „visokoj“ državnoj politici i da ne govorim, prilično je izvesno kuda plovi ovaj brod. Našem veselom narodu režimski mediji serviraju sve i svašta, ali nekako uvek izostavljaju činjenicu da su upravo skoro sve Zapadne zemlje priznale Kosovo kao samostalnu državu, pa je savršeno jasno koje je jedino rešenje koje će one prihvatiti, a to je – nezavisno Kosovo. Iako ova, nacionalizmom zaslepljena lažna opozicija, Vučića naziva izdajnikom, izvesno je da on ta očekivanja Zapada neće prihvatiti, jer mu je vlast najpreča, ali, čak i da ih prihvati, uprkos potpunoj medijskoj kontroli, tada će mu njegovi, zajedno sa lažnom opozicijom, izvesno, doći glave. A onda od puta ka Evropi nema ništa. A to će se, pre ili kasnije, ali ne dalje od par godina, neumitno preneti i na ekonomiju. A gde nema ekonomije, nema ni demokratije… A šta nas tada čeka, ne smem ni da izgovorim. Ni da pomislim…
Ovo pišem na Uskrs. Od malih nogu, volim i radujem se tom prazniku. Radujem mu se i sada, ali, sve ovo što je pred nama, unelo mi je priličan nespokoj, verujem, kao i svakoj drugoj iole mislećoj osobi. Kad je društvo u haosu, ljudi se nadaju da će nekako naći put za pojedinačno rešenje i spas. A takva nada, sviđalo se to vama ili ne, lažna je nada, a koju, opet, moramo da imamo, da bi nam život bio snošljiviji. Osim ako niste bandit, koji će, zarad ličnog interesa, pregaziti sve. Nažalost, takvih je sve više u ovoj nesrećnoj zemlji.
Toni Stanković (Užička nedelja 983)
