Пише проф. Биља Грујичић (Ужичка недеља 970)
Како сте ми, драги моји? Шта вас чини срећним? Пад кестена са дрвета, шетња тепихом од лишћа, јесење боје, осунчани осмех вашег вољеног. Застанете ли некада да се уштинете за образ? Убаците ли камен у ципелу? Ти тренуци требаће нам кад будемо спремни да успоримо, застанемо и осетимо. Но уживајте, као што рече Пастернак: ,, Човек је рођен да живи, а не да се припрема да живи ” .
Волим свој град. Волим овај град. Зашто га волим? Због архитектуре, духа, околине, због могућности бега у природу, због тога што је на пола пута, због неорганске хране у близини, због тога што се у њему још увек може чути изворни народни језик, због културних дешавања, због спртских дешавања, због комплет лепиње, пастрмке и јагњетине; због домаће кобасице и старог кајмака из каце! Није довољно? Због уважавања различитости као предуслова за успех. Међутим, најтеже је бити име у свом граду, бити Радомир Антић, Оливера Јефтић, Мирослав Радошевић, Љуба Стојановић, Добросав Ружић, Љубомир Симовић или Даница Грујичић и Тања Обреновић. Тешко је и некога се и не сетити, а камоли некога заборавити. А срећа и несрећа су присутни подједнако у световима људи, ма где они живели.
А сада мало иза нашег плота. Основна демократска тековина је право сваког појединца да критикује власт. Ако је тако, онда Крле то не чини. Наиме, свака му је одговарала и одговара. Како другачије тумачити његово чланство у Управном одбору РТС-а, ако је иза Крлета… шармантно је, зар не? Не интересују мене никакве тетке, новци и остало, јер каже Меша на једном месту: ,, Слаб је онај који тражи и слабо је то што се од њега тражи ”.
Ја не тражим ништа од вас драги моји, сем да нам буде срећан и ужичанствен Дан града.
Живели, Ваша Биљана!
