БЕЗУМНИ НАПАД
Храбро срце
Нема Ужичанина средње генерације који не познаје Милана Ђокића. Већ деценијама можете га видети како помно прати и фотографише спортска дешавања. И не само спортска. Вредан, упоран, неки кажу и тврдоглав, нема медија у Ужицу са којим није сарађивао. Знам Милана годинама, па сам решио да га позовем, да последњих дана појача ионако танку момчад у Недељи. У понедељак, општинске замлате, по обичају, у минут до 12, послаше позив за некакав економски састанак, већ виђено хиљаду пута, па послах Милану мејл да, ако хоће, оде у Градску кућу и пропрати овај скуп. И стварно, после неког времена дођох у редакцију и рекоше ми да је отишао на конференцију.
Није прошло ни пола сата, зове Верица сва усплахирена…. Неразговетно, плачним гласом каже да је у ходницима хаос и да је Милан убоден ножем, можда још неко… Да га је одвезла хитна… Не могу да верујем шта чујем, питам, како мислиш убоден? Седим пар минута, претурам по глави тих неколико реченица. У шоку, седим још неколико минута и даље неверујући у оно што сам чуо. Отрчим у Градску кућу, доле неколико новинара потпуно изгубљени, Видоје и Милитаров круже наоколо, Лакица пукће, Верица бледог лица, а нека двојица дечака са свешчицама иду наоколо и запиткују. Оматорило се, нисам у први мах схватио да су ти дечаци у летњим мајицама неки полицајци, а ни они не умеју да се представе… Питам Лакицу где је Тихомир, каже отишао у Пожегу, у том се појављује усплахирени Аџо, који каже да је нападач кренуо према њему, па се предомислио и да га је пратио скоро до Алексића моста. Колико видех, нико практично није ни видео шта се десило. Кажем им, аман људи, зовите Тихомира, а ја реших да се вратим у редакцију, јер не видех сврху да седим у тој градској кући, од седења у њој имају користи само они који за то седење примају плату…
На излазу, на степеницама, сретох Тихомира, који се већ вратио из Пожеге и он ми рече ко је нападач. До поподне је сазнао цео град, а наш мудри Закон о информисању не дозвољава да се име јавно и објави… Будалаштина, као и већина ствари у лудој Србији…
Дођох у редакцију, запрепашћен и такав остадох наредних 60 сати, а и сада, док ово пишем, тек сам мало прибранији… Срећом, брзо је оперисан, Сода га је одлучно и успешно оперисао, нажалост, због крварења, морали су да му изваде слезину, али је Милан од чврстог материјала саздан, већ је јутрос са интезивне пребачен на „нормално“ одељење и могли смо да га посетимо. Рана га и даље боли, али га његов, познати, опитмистички дух није напустио. А још кад нам рече да је у рукама нападача видео нож и да је покушао да му га избије из руку, да одбрани госта из Београда, који је био оборен на земљу у дивљачком нападу… Сви побегли главом без обзира, али Милан не узмиче. Јуначки нема шта, размишљам, ја бих, вероватно, већ био, ако не код Цркве, а оно у Малом парку сигурно…
И рече да га је Тихомир јутрос посетио, Аџо помогао колико је могао… То ми је и било нормално, већина других који чине ову власт и јесу шљегли са разних брда и планина, па је и логично да немају емпатије за нас који смо, очигледно грешком, у овом граду рођени…
Толико о ономе што се стварно догодило, а све друго што се ова два-три дана дешавало овим поводом, нормалан човек само са тешким гађењем може да гледа. Која количина медијске хистерије, лажне бриге, лупетања и незнања, погрешних информација… Добили смо и тупава, политиканска, саопштења две партије, која, наравно, нисмо објавили. И ову прилику, сви су, као увек до сада, искористили искључиво за сопствену корист. А због катастрофално лоше и непрофесионалне информације коју је Танјуг објавио, морали смо по хиљаду пута да објашњавамо да ово није напад на новинара, нити лични обрачун, већ безумни напад на неке практично непознате политичаре, а да је наш колега страдао, јер није хтео да остави човека који се налази на земљи и који је животно угрожен, иако га уопште не познаје. Тај политичар, после смо сазнали, ваљда je потпредседник скупштине Републике Србије, звао је неколико пута, распитујући се за Миланово здравље и нудећи сваку помоћ, звало нас је i заиста много добронамерних колега широм Србије, да се распитају и пожеле Милану брз опоравак, а из Ужица – НИКО. Осим двоје колега, НИКО. Не бих ово ни написао, јер од разних назови суграђана одавно ништа добро не очекујем, али су сви из редакције захтевали да ово обавезно напишем, да се зна, па ево, написах…
По друштвеним мрежама можете свакодневно видети хиљаде имбецилних изјава љубави „свом“ граду, гомилу слика трга, плаже и комплет лепиње, као да су у питању сигурни кандидати за нова светска чуда, иако један лук неког моста на Тибру садржи више историје, него све ово око нас, а сви ти, љути провинцијалци, не знају да сваки град на свету чине, само и искључиво – људи. Ви како хоћете, али ја одавно овај град не познајем. Одавно се осећам као странац у сопственом граду и кад год спремамо нови број Недеље, увек се питам – коме? И инерција победи. До када ће, не бих знао…
Што би Стинг рекао у изванредној песми Englishman In New York – I’m an alien I’m, a legal alien… Ако вам се укаже прилика, послушајте је или пронађите превод, као да је написана овим поводом…
Рече ми данас таксиста који ме је вратио из болнице – камо среће да је више људи који имају добру душу као Миланче… Заиста, камо среће, али, нисмо ми те среће. Бојим се да је ових других, негативних, много, много више…
Тони Станковић
(zbog problema sa sajtom, ponovićemo, na zahtev čitalaca, nekoliko tekstova, koji su greškom izbrisani)
