Piše prof. Bilja Grujičić (Užička nedelja 970)
Kako ste mi, dragi moji? Šta vas čini srećnim? Pad kestena sa drveta, šetnja tepihom od lišća, jesenje boje, osunčani osmeh vašeg voljenog. Zastanete li nekada da se uštinete za obraz? Ubacite li kamen u cipelu? Ti trenuci trebaće nam kad budemo spremni da usporimo, zastanemo i osetimo. No uživajte, kao što reče Pasternak: ,, Čovek je rođen da živi, a ne da se priprema da živi “ .
Volim svoj grad. Volim ovaj grad. Zašto ga volim? Zbog arhitekture, duha, okoline, zbog mogućnosti bega u prirodu, zbog toga što je na pola puta, zbog neorganske hrane u blizini, zbog toga što se u njemu još uvek može čuti izvorni narodni jezik, zbog kulturnih dešavanja, zbog sprtskih dešavanja, zbog komplet lepinje, pastrmke i jagnjetine; zbog domaće kobasice i starog kajmaka iz kace! Nije dovoljno? Zbog uvažavanja različitosti kao preduslova za uspeh. Međutim, najteže je biti ime u svom gradu, biti Radomir Antić, Olivera Jeftić, Miroslav Radošević, Ljuba Stojanović, Dobrosav Ružić, Ljubomir Simović ili Danica Grujičić i Tanja Obrenović. Teško je i nekoga se i ne setiti, a kamoli nekoga zaboraviti. A sreća i nesreća su prisutni podjednako u svetovima ljudi, ma gde oni živeli.
A sada malo iza našeg plota. Osnovna demokratska tekovina je pravo svakog pojedinca da kritikuje vlast. Ako je tako, onda Krle to ne čini. Naime, svaka mu je odgovarala i odgovara. Kako drugačije tumačiti njegovo članstvo u Upravnom odboru RTS-a, ako je iza Krleta… šarmantno je, zar ne? Ne interesuju mene nikakve tetke, novci i ostalo, jer kaže Meša na jednom mestu: ,, Slab je onaj koji traži i slabo je to što se od njega traži “.
Ja ne tražim ništa od vas dragi moji, sem da nam bude srećan i užičanstven Dan grada.
Živeli, Vaša Biljana!
