SUGRAĐANI: DR EDIN MUTEVELIĆ DIDI
Iz vrlo ugledne sarajevske porodice dr Edin Mutevelić, koga svi znaju pod imenom dr Didi, osvojen ljubavlju mlade Užičanke Mire, doselio se u Užice, pre skoro četiri decenije. Samosvestan i čovek širokih razmišljanja, često je u životu upadao u neprilike, iskakao iz sistema, da bi na kraju ostao dostojan sam sebe. Uskoro će i u penziju, a svoje penzionerske dane planira da provede u Užicu, u prirodi, družeći se sa mnogobrojnim prijateljima koje je stekao tokom svog života. Sebe naziva Užičaninom i želja mu je da bude sahranjen u Užicu.

UN: Doktore, ljubav Vas je dovela u Užice?
– U Sarajavu, gde sam studirao posle gimnazije, na prvoj godini upoznao sam najlepšu ženu u životu koju sam vidio, Užičanku, odavde iz Kačera. To je moja Mira. Zajedno smo studirali i zavoleli, i pet godina smo bili nerazdvojni. Pošto je ona išla godinu dana ispred mene na fakultetu, ja sam se trudio da je stignem, jer sam bio dobar student i uspeo sam da skratim 6 meseci. Na žalost, nisam stigao da diplomiram sa njom, jer me je moja majka, koja je tada bila profesor, dva puta obarala iz ginekologije. To je bio jedini ispit koji sam padao. Znala je da idem za Užice čim diplomiram, da neću da ostanem u Sarajevu, i bila je strašno protiv toga. Uglavnom, moja Mira je diplomirala u septembru, a ja sam diplomirao u februaru naredne godine. I 1. marta 1977. godine sam dobio posao u Užicu. Moja Mira je tu već obavljala staž. Odmah su me primili u bolnicu i radio sam na prijemnom.

UN: Počeli ste da radite na tom prijemnom odeljenju. Sećate li se kako je to tada izgledalo?
– Tu sam sreo i radio sa dr Perom Raičevićem. Doktor Pero Raičević je bio gospodin, vrlo obrazovan čovek, slikao je, poznavao je ruske klasike, umetnost. To mi je bilo posebno drago, jer mi doktori smo obično insuficijenti od medicine, tako da su doktori, kao doktori, vrlo dosadni sagovornici. Ako pričaš o arhitekturi ili bilo čemu drugom, to nije njihov teren, jer, zbog mnogo obaveza u medicini, nije stigao klasično da se obrazuje. Zato odmah počnu pričati o operacijama, da bi prešli na svoj teren ili, u poslednjezadnje vreme, o politici, pošto se mnogo nas doktora upustilo u politiku, tako da nemamo ni dobrog doktora, a još goreg političara. Doktor Raičević je imao porodičnu tragediju, pa je počeo da pije mnogo i čak je bio je na lečenju. Ipak, otvorio mi je oči u medicini i naučio me mnogim stvarima. Imao sam kući, u gospodskoj porodici, bogatu biblioteku, tako da sam došao u Užice sa bogatim fondom opšte kulture i onda sam sa njim raspravljao o svemu. Pet godina sam na prijemnom bio vd načelnika i tada sam video šta je vlast. Vlast mi se ogadila, upravo zbog toga. Tada su bili i radnički saveti, a meni je bilo nešto mnogo bitno, što sam član radničkog saveta, što sedim gore, i slušam šta raspravljaju Vojo kapeldžija, Stamat cvećar i još neki bitni faktori u radničkom savetu, ali mi se vlast ogadila zbog prijemnog, koje je tada bilo poznato kao kazneno odeljenje. Gde god neka sestra ili bolničar nije valjao, oni su ga davali meni na prijemno. Imao sam njih 19, a od tih 19, desetak je bilo, što bi rekli, od zlog oca i još gore matere. I onda svaki drugi dan je bilo raporta kod direktora, zbog tuče osoblja ili što je sestra pljunula doktora. I tada sam video šta je vlast.Zato sam rekao da mi više nikad neće pasti na pamet da se bilo čega dohvatim, kada je u pitanju vlast. Nisam čak ni u svojoj kući na vlasti. Onda sam izrazio želju da specijaliziram hirurguju.

UN: Često ste išli na ispomoć u druge bolnice, a u tom periodu ste i specijalizirali?
– Išao sam u Novu Varoš šest meseci po stažu, vodio Hitnu pomoć, radio po seoskim ambulantama ponedeljkom, sredom i petkom u Božetićima, Akmačićima i Radojini. I konačno sam dobio hirurgiju, koju sam dugo čekao. Završio sam hirurgiju i to dve godine u Sarajevu, a dve u Beogradu, a posle i subspecijalizaciju za karcinom dojke. Od tada radim na odeljenju hirirgije u užičkoj bolnici, a povremeno sam opet išao na ispomoć. Bio sam u Herceg Novom, gde sam tri meseca vodio hitnu pomoć i sve to vreme radio noćnu smenu. I prošle godine sam bio na ispomoći u bolnici u Priboju, gde je pretilo da se ugasi hirurško odeljenje.

UN: Vas ljudi u Priboju neobično vole, jer kažu da ste im Vi spasili bolnicu?
– U bolnici u Priboju bili su u problemu, jer nisu imali hirurga. Direktor te bolnice, gospodin Ćetković, koji je bio moj prijatelj, pozvao me je da dođem. Uzeo sam odmor i spavao sam kod njih u bolnici i hranio se sa njihovog kazana. Uspeo sam da sačuvam to odeljenje. Inače, to odeljenje je došlo na glas zbog onog čuvenog incidenta, odnosno mog snimka na internetu, kada sam snimio čoveka kome sam izvadio nož. Ipak je odeljenje opstalo i ministar Lončar je posetio tu bolnicu, a bolnica je dobila specijalizacije, sanitet i obnovljeni su mokri čvorovi u bloku. Zbog toga me ljudi u Priboju mnogo vole, a i ja njih, i posebno sam vezan za njih.

UN: U Priboju ste imali, da tako kažem, medijsku aferu, oko jednog video klipa. U stvari, pustili ste na Vašoj FB stranici snimak čoveka sa nožem u grudima, koga ste trebali da operišete. Ispričajte nam nešto više o tome.
– Ljudi su mislili da sam to uradio iz hira ili da tražim neku svoju promociju. Na protiv, tog pacijenta su mi doveli bez osiguranja, iz druge države. Žena ga naljutila, on alkoholičar i sam sebi zabio nož u grudi, Proterao je sečivo kroz srčanu kesu, dijafragmu i želudac i ostao sa tim. Prvo sam se uopšte čudio kako je iz Sjeverina, u običnim kolima, došao živ u bolnicu. Onda sam razmišljao, ako ga poššljem do Prijepolja, može umreti i onda će me okriviti što ga nisam operisao, jeste da nisam imao uslova, ali će mi reći, bio si u ratu i radio razne povrede, a ako ga uradim, a nisam verovao da ću ga spasiti i mislio sam da će umreti, onda će se naći neki pametnjaković i reći što si ga radio, što ga nisi poslao dalje. Da bih se obezebedio, pitao sam ga mogu li da ga snimam, on je rekao da može. Naravno, snimao sam ga bez lica. I taj snimak se vrteo na internetu. Drugi razlog što sam pustio taj snimak, bio je, da, ako neko ko ima nameru, da sam sebi isto to uradi, da vidi kroz šta ovaj pacijent prolazi i da ga na taj način odgovorim od toga. Treći razlog je bio da skrenem pažnju na taj Priboj, jer, da mene nije bilo tu, teško da bi taj pacijent preživeo put do Prijepolja ili Užica, koji su na duplo daljoj relaciji. Ovako, na manjoj relaciji, mi smo mu dali šansu da preživi. I onda je sve to izašlo kao skandal. Pokušao sam da tim novinarima, koji su napravili skandal, da kažem to što sam sada vama ispričao, ali mnogi nisu hteli da slušaju. Jedino mi je ostao internet i napisao sam da mi je dosta malograđana, lažnih moralista, koji uživaju u golim guzicama, u farmama i raznim budalaštinama, da im ne smetaju gubilišta i stratišta, a smeta im slika gde se čovek spašava. Onda je krenula lavina podrške. Jedan akademik mi je napisao pismo, zbog koga je moja majka plakala. To mi je dalo snage da dalje teram. Bilo je malo pritiska, te jedna komisija, te druga, razgovor sa policijom, ispitivanje osoblja, mediji, a ljudima je bilo simpatično kada sam rekao da su ova debela leđa izdržala i gore stvari i tovarite na njih još, ali ne dam ovih 12 mačića, koji su došli od kuće, da spasu ovog pacijenta, njima ne smete ništa. I ćerka tog pacijenta mi se javila iz Švajcarske i dala mi podršku. I ko zna dokle bi to išlo da se nije javio neki prfesor Kolbrik, koji ima privatnu kliniku u Sidneju. Tražio je od mene da mu dam odobrenje da snimak te oepracije, koji traje 12 minuta, pusti kolegama u Australiji, da bi videli kako se u lošim uslovima, sa relativno slabom ekipom, može izvesti izvanredna i teška operacija, bez panike i vrlo elegantno. U međuvremenu sam dobio podršku 15 do 20 hirurških komora iz Evrope, samo nisam od naše, koja me je terala i zato više nisam njen član, jer ako me tera za nešto što sam dobro uradio, šta bi mi uradila da sam napravio neki problem. E, onda je taj profesor ponudio da se javim australijskoj ambasadi i da će za mene i mojih 12 članova ekipe biti obezbeđene vize i karte, da dođemo da radimo kod njega. Ni ministar Lončar nije hteo da se izjašnjava protiv mene. On je posle čak i pomogao tom odeljenju hirurgije u Priboju. Tu nisam povukao nikakve kosekvence, iako se digla velika galama oko toga. Dobio sam od komore da sam čist.

UN: Pre toga ste imali, opet da kažem, aferu, kada ste se zatvorili sa svojim pacijentima u hiruršku salu, jer nije bilo gaza za operaciju.
– Da, zatvarao sam se u hiruršku salu sa pacijentima zbog nedostatka gaze. Čuo sam da za direktore ima gaze, a za mene nema i onda sam se sa šest pacijenata zatvorio u salu. Došli su novinari i napravili čitavu dževu. Tada je smenjen i tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević, jer je saznalo da u čitavoj Srbiji nema gaze, jer je sin nekoga od tajkuna kupio sav pamuk, tako da nije bilo gaze, a taj sin je čekao da se podigne cena. Došlo je do apsurdne situacije – da nema pamuka za operacije, a za ariljske gaća i majice ima koliko hoćeš. Tada su me u bolnici suspendovali tri dana i ja sam se tada tužio sa bolnicom.

UN: Doktore, imali ste te incidente, ali ste takođe poznati po uspešnim teškim operacijama i izvađenim velikim tumorima?
– Dosta je bilo tih operacija. U poslednje vreme se pomalo i bojim novinara, jer kod nas nije poželjno da se o nama piše, jer neko zavidi, a drugi to tumače na različite načine i misle da se hvalim. Mene su uvek htele te kamera i novine, ne znam zbog čega, valjda što sam zahvalan sagovornik, elokventan, a možda sam ljudima interesantan zbog načina života. I ovaj razgovor sa vama, ko zna kako će ko protumačiti, moda će me neko osuditi zbog nečega ili okriviti, a možda pohvaliti. Ne znam samo kakva će vaša pitanja biti, ne bih hteo nekoga da uvredim, jer govorim samo iskreno i istinu. Tačno je da sam izvadio tumor od 6 kg iz dojke, operisao sam ogroman tumor na licu i radio sam mnogo drugih ozbiljnih operacija. Ako se to ne zabeleži, kao da nije ni bilo.

UN: Kada ste rekli da govorite iskreno, zamolila bih Vas da mi kažete Vaše mišljenje o odlasku medicinskih sestara u inostranstvo.
– Naše sestre su divne sestre i u jako lošim uslovima rade, muče se, nema lekova i slično. Stalno se nešto menja, pa je sada uveden ovaj novi sistem zakazivanja. To vam izgleda, kao kada neko iz opanaka, odmah hoće da uskoči u salonske svečane bečke cipele. Ne može to tako, moraju prvo da prođu neke patike. Mi sada uvodimo novu tehnologiju, a u nekim zdravstvenim ustanovama još ima čučavaca. Promene se moraju početi iz baze. Jedino što je dobro u čitavom zdravstvu i što još uvek funkcioniše, to je što imamo jako dobar sistem školstva, medicinske škole i fakultete, iz kojih izlaze odlični kadrovi. Naše sestre i lekari su radili u teškim uslovima, pod sankcijama, prošli ratove, u nemaštini, pa smo se dovijali, pa bilo ko od kolega kada ode na Zapad ili bilo gde drugo, odmah postaje glavni, a naše sestre čekaju otvorenih ruku i traže ih. Imaju čitave grupe koje zastupaju i daju besplatno učenje jezika, odmah obezbeđeno radno mesto i strašan je odliv sestara i doktora, što će nas debelo koštati. Nemci nisu ludi, oni su proračunali da im ove godine fali 150.000 sestara zbog prirodnog odliva u penziju i drugih razloga, pa se obezbeđuju. Dobijaju gotov dobar i školovani kadar, koji je bolji nego njihov najobučeniji, i to, za njih, nikakve pare, a negde do 2020. godine trebaće im oko 600.000. Odakle će im doći, negde odavde. Dolazili su im iz Poljske, Bugarske i Rumunije, ali, u odnosu na naše sestre, one su nula. Naša sestra zna i promeniti kateter i drenirati ranu, čak poneka zna i da ušije rane. U Americi takvih nema i Zapad je to prepoznao i vuku ih kod sebe, a mi ćemo ostati u problemu. I sada to zakazivanje lekara opšte prakse. Neki sirotan će čekati 5 meseci da ga primi doktor specijalista, ako do tad ne umre, a u međuvremenu država pravi privatne klinike, gde će se lečiti ko ima para. Ja sam jako sretan što ću otići u penziju, pre nego što dočekam da se sve ovo raspadne.

UN: Pored sestara, ne možemo a da ne primetimo veliki odliv hirurga. Poznato je da su neki hirurzi iz užičke bolnice otišli u inostranstvo, neki u penziju, a i Vi ćete uskoro, dr Vlade Stojadinović je preminuo, da li se to užičkoj hirurgiji crno piše?
– Tačno je to. U poslednjih godinu i po dana izgubili smo nekoliko hirurga. Kao što ste rekli, dr Vlade Stojadinović je na žalost preminuo, dr Miljko Pejić otišao u Norvešku, dr Koprivica otišao u Sloveniju, dr Cvijović otišao u penziju, dr Lukić, naš najmlađi neurohirurg, imao je skoro infarkt, a dr Ivanka Đuričić, neurohirurg, otišla je za Beograd, dok je dr Dušica Šojak otišla u privatnike. To je sedam ljudi koji su držali užičku hirurgiju. Ostalo je nas nekoliko, a neki ćemo u penziju, a novi lekari nisu primljeni. Naš načelnik Miki Stanojević vapi i upozorava da ćemo ući u ozbilja problem. Bićemo kao i Priboj, s tim što užička bolnica brine o više stotina hiljada pacijenata.

UN: Htela sam da Vas pitam i za aktivnosti van bolnice i zdravstva. U ono nevreme, doba inflacije, viđali su Vas u hotelu, da dilujete devize. Zbog čega ste to radili?
– Od naroda nikada nisam uzimao pare i to ne bih stvarno radio nikada, ali ne kažem da ne uzmem poneku čast, kad me neko časti. U ono vreme krize i inflacije, majka mi je bila u Sarajevu. Iako je imala novaca, nije imala ništa da kupi, tražila je da joj šaljem pakete. Jedan paket bi, da bi prošao, koštao 100 maraka, a meni je plata bila 15 maraka. Zla godina je naterala orla da sa kokoškama leži. Onda sam išao u hotel i tamo sam dilovao. Od toga što zaradim, slao sam majci pakete i, hvala bogu, preživeli smo. Sada je živa i čila, ima 88 godina i vozila je do pre dve godine.

UN: Recite nam nešto više o Vašoj majci, o Vašoj porodici?
– Ona je bila profesor ginekologije i radila je veštačku oplodnju prvu u Evropi, sa profesorom Novakom u Ljubljani. Sa kolegama je pravila razna predavanja i instrukcije. Skoro je bila ovde, imala je neke tegobe, pa je sugerisala da joj dam drveni ugalj. Ja sam joj govorio – majka to je medicina još iz doba Franje Josifa i da ne sme zaboraviti da je doktor i da je majka doktora, koji ovde da radi. Odgovorila mi je, da na moju veliku žalost, moram da shvatim, da ona jeste doktor i da jeste majka doktora, a što se tiče Franja Josifa, rekla mi je da sam se toliko ugojio, da izgledam gore i od njega. To je moja majka, sa kojom se svako jutro čujem, koja me uveseljava. Moj otac je bio direktor u Sarajevu i na funkcijama. Ja sam sin jedinac.

UN: U javnosti su bile neke reportaže o borbama pasa, gde ste i Vi učestvovali.
– Tačno je da sam svojevremeno držao pse za borbu. Čuveni Kapetan iz Požege i ja smo sa Akranom puštali borbe pasa. Kapetan i ja smo imali dobre rezultate. Tada je borba pasa smatrana kao sport i jako je zaživela kod nas. Zbog čega? Ti psi, pit bulovi, bili su jako skupi i jedno štene je koštalo od 1.000 do 1.500 maraka. To je pas koji je obučen samo za borbu, nizašta drugo, i u tome uživa. Stavite mu na jednu stranu hranu i ne dajte mu da jede deset dana, stavite mu vodu i ne dajte mu da pije deset dana, stavite mu ženku u teranju i stavite mu drugog psa, kada ga pustite, on će se zaleteti na tog psa. Tu rasu su Amerikanci napravili, čuveni borbeni psi, koji neće na čoveka, a jako su na lošem glasu, zbog stafordskog terijera, koji napada na ljude i koji je upravo uzgajan za to da napada ljude, a ne pse. I te borbe su bile interesantne, bacale su se tu opklade u ringovima u Šapcu, u Požegi, u Melencima i u Subotici. Išao sam svugde, išao sam čak i na Skadarsko jezero, gde sam pit bula puštao protiv vuka. Onda se bacale opklade po 500 maraka, a ulaznice bile po 20 maraka. Tu obično dođe hiljadu ljudi i po 20 maraka izađe na 20.000, a pobednik nosi sve. To je bio mali rizik da pas strada. Imao je i časopis „Arena“, koji je pisao o tim borbama i prenosio sva događanja u vezi tih borbi. Sve je to bilo legalno. Čak je i Velja Ilić, pošto je Čačak bio centar borbi, pošto smo mi plaćali obezbeđenje, da ne bilo incidenata, on nam je davao, kao, neku podršku. E, u međuvremenu su formirana udruženja ljubitelja životinja, poput „Orke“, a u novinama su se pojavljivali razni tekstovi poput „Kad pit bul čupa džigericu“ i dosta morbidnih tekstova, pa su te borbe proglašene nelegalnim. Ali, to nije bilo tako crno kako su pisali novinari, jer, gazda, kada vidi da je njegov pas lošiji, onda odsutaje od borbe ili sam pas odustane, kada vidi da je slabiji. To su bili dosta skupi psi i sve se gledalo da se kroz lečenje sačuva pas. Ja sam tada već bio prestao sa tim borbama, ali mislim da se i sada negde puštaju te borbe i da se privatno ugovaraju, na kojima je prisutno desetak ljudi i da veoma skupo plaćaju kartu.

UN: Sa čim ste se još bavili u životu?
– Ja sam čovek koji ceo život spava četiri do pet sati dnevno i imam dosta viška vremena i energije. Zbog toga sam radio razne poslove. Imao sam tov junadi, bavio se branjem pečuraka, otkupom šumskih plodova, imao sam firmu i otkupljivao maline za „Jugent“, napravio svoju hladnjaču i kada sam video da nema posla sa tom malinom, rasturio je, pa sam držao farmu ovaca na Tari i to sam ukinio.

UN: Sada se baviti vrlo neobičnim hobijem, sakupljate old tajmere. Kako je došlo do toga?
– Da, kupujem stare automobile. Popravljam ih i nešto prodajem za Nemačku, a nešto prodajem u delovima. Imam dosta prijatelja na Fejsbuku, koji mi šalju informacije gde i ko šta prodaje, kao i ko, šta i gde kupuje. Dosta ljudi znaju da to volim, a to je počelo onog momenta kada sam kupio čuveni mercedes od Hans Kola, koji mu je Penezić oduzeo. Pre desetak godina nemačka televizija je došla da napravi tu priču o automobilu i pitali su me koliko vredi taj auto. Objasnio sam im da je teško za njega odrediti cenu. Ja sam ga platio 1.000 nemačkih maraka, a da su ga dva čoveka, Radiša Grbo i još jedan, kupili na licitaciji od požeškog komiteta, a potom se 10 godina sudili kome će pripasti, jer je taj čovek prodao par volova, a Ljubiša Grbo neku šumu. Hans Kol je tim mercedesom došao u našu zemlju, a proveo je 6 do 7 godina robije u Sremskoj Mitrovici. Od nekoliko najjačih srpskih domaćina, koji su došli da svedoče u korist Hans Kola, dvojica su završila na Golom otoku, tako da je teško odrediti cenu tog automobila. Pitali su me šta bih voleo da uradim sa tim mercedesom i rekao sam im da bih najviše voleo da znam da su Kolova deca živa da im poklonim taj mercedes. Onda su me zvali iz nemačke ambasade i rekli da Kol ima dva sina, koji su došli i doterali mi novog mercedesa, da meni da poklone. Inače, taj Hans Kol iz Banata, bio je jugošvabo i mnogo je voleo Srbiju. Odbio sam taj mercedes, rekao da me ne nteresuje i da mogu sebi kupiti mercedesa i vratio mi ključeve, ali oni nisu hteli da ih uzmu i bili su zahvalni. Tako sam stekao prijatelje i danas se sa njima pomalo čujem. I sada trenutno ima 24 stara automobila ispod 60. godišta i četiri traktora. U poslednje vreme sam počeo da kupujem i traktore, jer su se auti dosta probrali. Traktora ima mnogo jedino kod nas, jer su na zapadu odavno reciklirani. Svojevremeno, kada je bio Tito, zadruge su kupovale male jednoklipne i dvoklipne traktore, a kada je počela da radi Rakovica, onda su zadruge kupovale veće traktore, a naši seljaci od zadruga kupovali te male traktore. Ti traktori su dobro očuvani, a imaju dobru cenu u Nemačkoj.

UN: Volite i lov i ribolov.
– Prvo sam bio zaluđen lovom i lovio sam od 14 godine. Kada sam došao u Užice upao sam u opasnu grupu, zvali su nas „kazneni eskadron“. Tu su bili Mića Lucko, Đoko Majmun, Tomo Pekar, Mato Konobar, Kušljo, Mićo Pop, Sreten Glavonja… Ja sam bio sa njima, ali to su bili više krivolovci, nego lovci, i tada su me naučili mnogim stvarima. Danas i ne lovim, ne mogu da hodam, jer sam se mnogo ugojio. Zato sam prešao na ribolov i sada imam svoju ekipu, „Početnici“, sa kojom se takmičim. Nekoliko puta smo bili pobednici na Marića bari kod Požege. Okupljamo se kod čuvenog Saše Džeksona, koji me obučava ribolovu. On za mene kaže da sam dobar doktor, ali da nije glupljeg čoveka video po pitanju ribolova, da stalni imam nešto svoje da dodam i da nešto ispravljam, da ne mogu da ga slušam kako treba. A šta ću, čitav život sam bio takav, mimo ostalih, uvek sam imao nešto svoje, nisam bio u sistemu, pa me je to ponekad i dosta koštalo.

UN: Često na Vašim Fejsbuk stranicama mogu se videti video snimci iz raznih segmenata života. Da li je to Vaša strast?
– Bio sam potpuno operisan od tehnike, niti me je provlačilo, niti me je interesovalo, mada sam prvi imao mobilni telefon u užičkoj bolnici, a desetak ih je bilo u gradu.To je bio onaj grbavi „alaktel“, kome se izvlačila antena. Moj sin je drugačiji i mnogo voli kompjutere. Ja sam jedino na kompjuteru voleo da igram igrice i šah. Onda sam nabavio neki lap-top i priključio se na taj fejs i to me zainteresovalo. U životu sam imao takvih momenata koje pamtim i žao mi je što nisam nekada imao aparat, da to snimim. Onda sam kupio aparat i dobru kameru i počeo sam da snimam, tako neke bolničke zabave, druženja u jednom kafiću, koji je imao 10 metara kvadratnih, u koji je dolazio Toma Marinković iz Požege, koji je pisao pesme za Tomu Zdravkoviću, i dovodio sina Mataša. Dolazili su Mijalko, Šeki, Milan, Ana i njena sestra, pokojni Vujča i pevali smo na suvo. Sada, kada više nema Vujča i kafića, pogledam te snimke i setim se kako je to nekada lepo bilo. I tako sam počeo da na fejs izbacujem neke momente, koje smatram da su meni interesantni. Na tom jednom profilu sam imao 1.500 prijatelja i kada sam počeo to da izbacujem počelo je mnogo ljudi da me prati. I onda se taj profil popeo začas na 5.000 prijatelja i popunio, pa sam zato otvorio i drugi profil i tu sada imam 4.500 prijatelja. Izbacujem i dalje događaje iz ribolova i lova, sa zabava, sa raznih događanja kojima prisustvujem. Na tim snimcima se vrlo često može videti hrana, jer volim da vidim pečeno jagnje, prase, dobru klopu i obavezno to snimam. Mislim da na mojim profilima imam od 7.000 do 8.000 mojih video zapisa i oko 15.000 snimaka. Čak sam od administratora fejsa dobio ponudu, pošto sma imao mnogo pregleda, a nisam javna ličnosti, da mi daju besplatno Windows 10, da bi se brže učitavalo. I prihvatio sam i sada je mnogo i lakše bolje. Za prijatelje imam i vip ličnosti kao što su Isidora Bjelica (moja školska drugarica), Sergej Trifunović, Vojin Ćetković i njegova Sloba, Ivan Bosiljčić, Jelena Alimpijević, Jelena Maćić i drugi.

UN: Doktore, kako bi ste sami sebe opisali?
– U životu nisam nikako uspevao da se uklopim u neke stvari, zbog toga što sam jedinac i odrastao sam u jednoj relativno bogatoj i moćnoj porodici. Otac i majka su me čitav život učili da se ne dam jačem od mene, da po bilo koju cenu, ako mislim da sam u pravu, bez obzira na sve, da guram do kraja, ali da ne tlačim slabije. Ja sam poznat i po tome da nikada nisam viknuo na nstrumentara u sali, niti na bilo koga, jer, ako mi ide loše, nisu oni krivi. Ponosan sam na to da su svi užički instrumentari, prvu svoju operaciju, radili sa mnom. Danas, kako koji novi dođe, ide sa mnom operaciju.

UN: Šta posle toliko godina provedenih u ovom gradu mislite o Užičanima?
– Od 63 moje godine 39 sam proveo u Užicu. Tu sam upoznao divne ljude, kuma Mikicu Ćubana, Sašu Džeksona, Blafa, Midu, Gligu, koji pravi najbolje plovke u državi, Ćamila i Grada… Ja jesam autohtoni Sarajlija, ali sam naturalizovani Užičanin. Imao sam mnogo prilika da odem odavde, ali ne mogu, zbog silnih sadržaja kojima sam ispunio život, da u tome sada uživam, kada za dve do tri godine odem u penziju. Ovde ću biti sahranjen i nadam se, da će mi, kada budem umro, neko napraviti In memoriam i da kaže ispustio dušu, naš Užičanin, Didi Mutevelić. Na to bih bio ponosan. Jako volim Užice, obožavam ovaj grad, a i mene ljudi vole. Jedan sam od retkih doktora kojeg ćete videti na trgu, bilo gde u kafani, jedino možda još dr Moma Arsenijevića i dr Kostića sa dečije hirurgije. Ostale kolege se retko pojavljuju, da li zbog toga što ih narod stalno nešto pita, ili se boje da ćemu neko reći, šta si mi ono uradio. Ja te probleme nemam.

Zvezdana Gligorijević

srodni link: http://uzickanedelja.rs/zivot-je-kao-mozaik/

sponzor rubrike

PETAR PAN

knjižara i pc shop

Google mapa Petra Pana

PRODAJA NA VIŠE RATA, ROBU ŠALJEMO I POUZEĆEM

– kompletna i izuzetno povoljna ponuda RISIVERA I KABLOVA za DIGITALIZACIJU,
– ogroman izbor audio i video kablova, analognih i digitalnih
– tableti, mobilni i fiksni telefoni
– najveći mogući izbor baterija i punjača, usb punjača i druge opreme za kola
– micro sd kartice, fleševi, eksterni hdd…
– slušalice hi-fi i za mobilne telefone, zvučnici za pc…
– miševi, tastature, napajanja
– školski i kancelarijski pribor, Dizni sveske, Maped i Štedler olovke…

D. Tucovića 93 (glavna ulica), Užice,
prizemlje Tržnog centra Skver, preko puta Opštine, u prizemlju crvene zgrade

tel. 031/601-776

radno vreme od 8 do 20, subotom od 8 do 17 časova

Comments

comments