УСПЕШНИ УЖИЧАНИ, ИНТЕРВЈУ: ПРЕДРАГ ГАГА АНТОНИЈЕВИЋ, СЦЕНАРИСТА И РЕДИТЕЉ
Серија „Убице мог оца“, филмови „Спаситељ, „Мала“, „О покојнику све најлепше“ дела су Ужичанина Предрага Антонијевића, познатог под надимком Гага. Одрастао и школован у Ужицу, син једног од председника општине, Петра Антонијевића, Гага је веома млад направио свој први филм, а затим, прошавши део голготе, направио филм „Мала“, који га је уздигао и отворио му карту за Холивуд. У том свету, који је суров и за саме Американце, ретко ко успе, али наш Ужичанин је успео и урадио филм који је гледао цео свет. По повратку у Србију донео је нешто ново, што до сада на овим просторима није постојало, а то је јако популарна крими серија „Убице мог оца“. Приликом боравка у Ужицу искористили смо прилику да разговарамо са светски познатим редитељем уз једну пријатну шетњу кроз Ужице.
УН: Како је било Ваше детињство?
– Рођен сам у Нишу, игром случаја. Мој покојни отац Петар био је командант припреме омладинске радне акције ауто пут Братство-јединство 1958. године. По плану требало је да се врати у Ужице и да не учествује у самој радној акцији. Кaда се вратио, оженио се мојом мајком и она је убрзо остала трудна. Међутим, њега 1959. године изненада врате на радну акцију, па и моја мајка, тако трудна, оде са њим. И тако сам се ја родио у Нишу. Ту сам живео девет месеци, а затим се вратили у Ужице. У Ужицу сам порастао, завршио основну школу, Гимназију. После сам отишао на студије у Београд. Као дечак и тинејџер дружио сам се са много пријатеља. Неки су још увек овде, а на жалост, неки су умрли. Ужице је мој град и то је оно што најдубље у себи носим. Када затворим очи, пошто живим сада у Лос Анђелесу, оно што сањам, то је само Ужице. Ово све друго, Београд, студије и све што је дошло после тога, некако се избрисало.
– Док нисам отишао у Београд, живео сам прво у једном, а онда у другом стану. Прво смо становали у згради преко пута хотела што га зову „Сивоња“, а после у “Белом двору“. После мог одласка на студије, у Београд су убрзо стигли мој отац, мајка и сестра.
– Било је много пријатеља, јер је Ужице град где се сви више или мање знају. Тако је некада било, а мислим да је још увек. Са друштвом сам ишао у неколико кафана. То је био један читав свет и мислио сам да је то нешто чудесно. Мило ми је када данас видим те пријатеље из детињства, јер ме просто врате у то време. Имам доста тих пријатеља и када бих кренуо да их ређам, листа би била подугачка. Све их носим у срцу и некако ми је тешко да издвојим неке. Знају они сви ко су и како смо се дружили.
УН: Ваш отац је био председник општине Титово Ужице. Како је било живети у породици у којој је отац у то време био на високој функцији и који се састајао више пута са Титом?
– Немам неку посебну свест о томе у смислу да је то било нешто битно. Јесте се састајао са Титом, али то је био део његовог посла. Мајка је била учитељица, па су она и отац доста тврдо држали васпитање. Тада је било срамота да будем посебно привилегован. Такво је друштво било, такав је систем био. Немам неко посебно осећање привилегије из тог доба. Можда грешим, можда су људи гледали другачије, али такво је моје осећање. Добијао сам батине код куће за сваки испад, ако га је било у шоли или за било шта, ван нормалног и очекиваног понашања. Нисам био ни размажен, али то би други требало да кажу. Отац је био добронамеран, али је умео да се наљути, додуше ретко. Мајка је то чешће и површније радила, али, он када се наљути, плашио сам се. У суштини, било је доста и онога “немој да нас обрукаш“.
УН: После сте отишли у Београд на студије. Ако се не варам била је то архитектура, али сте се ипак одлучили да одете у филмаџије. Откуд и како то?
– У себи сам имао конфликт неких потенцијалних талената и онога што сам желео да радим. Ишла ми је добро математика и цртање, а и писање. Од најраније младости желео сам да будем филмски режисер. Када је дошло до факултета, мајка је клекла испред мене и замолила да не идем у режију, јер је тамо несигурно. Рекла ми је:“А ако желиш да будеш уметник и архитекти су уметници, а иде ти добро математика и лепо црташ, па упиши то“. Тако сам отишао на архитектуру, али после месец дана сам схватио да то није за мене. И да бих спасао целу ситуацију, решио сам да дам целу прву годину у јуну, све испите, да се мајка не би жалила, и онда сам отишао да полажем пријемни на режији. Примили су ме и више се нисам освртао назад.
УН: Имали сте 24 година када сте режирали, а и сценариста сте филма „О покојнику све најлепше“. Откуд то да тако млад снимите тако дубоко сатиричан филм?
– То се десило сасвим случајно. У то време, да би дипломирао на филмској академији захтев је био, пошто нико није могао да нам гарантује да ћемо снимати играни филм, да напишемо сценарио за играни филм или документарни и да урадимо неку телевизијску емисију. Ја сам тако написао „О покојнику све најлепше“ или „Како се калио народ Горњег Јауковца“. Мој професор, покојни Бајо Шарановић, узео је и однео рад у „Центар филм“. Прочитали су, а пре тога сам имао један кратак филм „Гости у Гостиљу“ на трећој години, који су они такође видели и оценили да је врло комуникативан филм. Након што су прочитали тај мој нови сценарио решили су да раде. То је било изненађујуће за мене. Тај филм је био врло успешан, врло ангажован, а у Венецији сам добио неку награду. Ненадано је испало јако добро. Овај филм је имао посебну црту и душу, ако ништа друго, обухватио је дух неког времена, па сам врло задовољан што сам га снимио.
УН: Да ли сте имали проблема око снимања тог филма, какве су биле реакције, с обзиром да сте на неки (не)скривени начин дотакли негативности комунистичког система?
– Имао сам после проблема. Било је тешко. Како сам и где снимио филм постало је скупштинско питање, ко је финансирао тај „политички промашај“, СУБНОР из Суботице, Новог Сада, Загреба, Сарајева, покојни генерал Коста Нађ, сви су реаговали, а Програмски савет телевизије се оградио од тог филма, иако су га они суфинансирали. Болео је тај филм многе, јер је био директан политички кроше. Морам да кажем да је снимљен у Негбини на Златибору.
УН: Након тога уследио је снимање са Александром Ђорђевићем на серијалу „Балкан експрес“ и филму „Балкан експрес 2“. А после тога је уследио филм „Мала“. Да ли је тај филм био Ваша карта за Холивуд?
– „Мала“ је настала тако што је мој пријатељ Лале Павловић, писац, имао тај успешан комад у „Звездара театру“, који је режирао мој школски друг Дарко Бајић. Онда је Лале понудио мени и ја сам оберучке прихватио да режирам тај филм. Успели смо да то затворимо са „Београд филмом“ и телевизијом Београд. То је мени врло драг филм. „Мала“ ми је доста помогао у Холивуду, када сам отишао. Глумачки је био врло компактан и снажан, сјајни глумци и после сам га приказивао у Холивуду. Радио је у Холивуду са титловима и није губио емоцију. Када га је погледао Оливер Стоун, прихватио је да режирам „Спаситеља“.
УН: Шта Вас је определило да идете у Америку и како сте се снашли у почетку?
– У Америку сам отишао случајно, половином октобра 1991. године, зато што је велика дистрибутерска кућа „Семјуел Голдвин“ (у то време су били важни), хтели да купе „Малу“. Филм није био српски, односно, био је југословенски кандидат за Оскара, па нису нашли начина маркетиншки да га подрже, да би после неколико месеци одустали. У исто време ни агенција за таленте није хтела да потпише, јер су ови одустали. После три до четири месеца сам схватио да ће бити тешко, али сам постао заинтригиран да покушам у Холивуду, што је у филмском свету као за планинаре Еверест. Пео сам се по локалним планинама, хајде да пробам, да покушам, ништа се лоше неће десити, па докле стигнем. И тако сам остао. Четири године нисам долазио кући, док нисам затворио „Спаситеља“.
УН: С обзиром да је менталитет и начин живота у Америци другачији од Србије, шта је оно што сте прво схватили о животу у Холивуду?
– Основно је тај менталитет. Највише сам радио на себи и лечио себе од сопственог ега. Овде у Србији, у малој средини, ја сам већ тада био као неки режисер, када уђем у кафану сви се окрену и кажу „ево га овај режисер, ево га овај глумац“. Тамо када уђем у кафану, нисам могао ни сто да добијем. Гледао сам то да код мене не изазове осећање увређене величине, да на реалан начин прихватим околности у којима сам се нашао и да се њима прилагодим, па сам највише радио на себи, на сопственом егу. Увек је тешко када радиш на себи.
УН: „Спаситељ“ је филм о коме је причао цео свет. Реците нам како је настајао овај филм, како је дошло до сарадње са Оливером Стоуном?
– Због тог мог филма „Мала“, док сам већ био три године у Америци, одједном сам добио позив од Шангајског филмског фестивала, који се одржавао први пут, а после је прерастао у велики азијски фестивал, да будем тамо гост, да се прикажем филмом. И данас не знам како је то дошло мени, само ми је стигло на адресу у Лос Анђелесу. Одем тамо и упознам Џенет Јанг, која је била кинескиња пореклом, а представница компаније Оливера Стоуна. На приказивању филма плакали су сви Кинези, плакала је и она. Било је то време рата на овим просторима. Џенет Јанг је изашла и рекла ми да би волела да се сними неки филм о босанском рату, као и да „Малу“ прикаже Оливеру. И после три до четири месеца ме позове и каже ми да је Оливер Стоун гледао „Малу“ и да му се много свиђа. Позвала ме да дођем и да разговарамо. Тако је и почело. Прво су ми послали један сценарио, али ја сам одбио, мада није било лако рећи не. Одбио сам, јер је био много антисрпски и нисам видео начина да га поправим. Мислио сам да ме више никада неће ни звати, али онда је дошао сценарио за „Спаситеља“. Ту сам видео шансу и мењао сам га доста. Оливер је све то знао, пратио ме, подржао ме и било је јако тешко направити политички филм о силованој Српкињи, у време када се причало о 50.000 силованих Муслиманки од стране Срба. Захваљујући јако широким Оливеровим леђима, који је и дан данас поносан на тај филм и како каже воли га највише после његових филмова, тај филм је доживео своје остварење. Потпуно ме је заштитио и омогућио да то изнесем до краја, тако да сам му бескрајно захвалан.
УН: Морам да Вас питам око хране. Да ли је тачно да добро спремате јела и да у Холивуду многи воле Вашу кухињу?
– Почео сам да кувам у Америци, јер ми се није свидела њихова храна пре 25 година када сам отишао. Почео сам да зовем маму, бабу и све које знам, али понајвише њих две, и питао како се спремају многа јела. Почео сам да правим на неки свој начин и открио сам да то волим. Љубав према кувању се развила и постао сам пасионирани аматер кувања. И данас са великим задовољством кувам и кувам сваки дан када сам тамо.
УН: Да ли сте кували некоме од познатих личности?
– Било је их много. Доста је људи прошло кроз моју кућу. Увек сам људе радо позивао да пробају моја јела, а сада радим све врсте кухиња, па чак и кинеску. У принципу, гледам да то буду нека српска јела. Морам да признам да сам их мало модификовао. Код нас је у принципу све мало више слано и мало више масно, а мало се ставља и вегета. Те три ствари не могу тамо. Тако сада правим неку лаку верзију сарме, али и даље је то сарма са киселим купусом, понекад са ћуретином, ништа јој не фали, а спремам и пасуљ.
УН: Вратили сте се у Србију и донели нешто сасвим ново у српској кинематографији, а то је крими серија. Како је до тога дошло и како је радити са нашим глумцима на амерички начин?
– Необична је прича како је настала та серија. Пратио сам углавном по насловима те српске серије, јер нисам имао прилике да гледам. Видео сам да се то увек врти у једном одређеном тематском кругу. Када сам дошао у Србију пре пар година, једна моја пријатељица из МТВ-а каже ми да је њен пријатељ Питер, Американац, постављен за директора Б 92 и Прве. Каже ми да му се јавим, да оне не зна људе и да се упознам са њим. Причали смо о томе како је могуће да се у Србији не снимају криминалистичке серије. Рекао ми је да развијем једну. Пристанем, јер сам желео да радим нешто овде, али не по сваку цену, него нешто што би мени било интересантно, а у међувремену сам постао заљубљеник у крими серије, трилере. И онда са Наташом Дракулић напишем пар епизода и како ће те епизоде изгледати на енглеском. Дам Питеру тај сценарио и он то погледа. Каже ми да је одлично и позове ме да дођем. Отишао сам, али се испоставило да нема пара. Баш ми је било криво, јер сам се просто заразио том серијом. Кажем Наташи да напишемо свих десет епизода, иако не знамо да ли ће ико то да ради. Онда се испоставило да је РТС одлучио да ради то и тако је дошло до те серије. То је био велики ризик за све. Знао сам на папиру да је то добро, доста сам загризао и јако ми је било важно. С креативне тачке гледишта, то отвара неке нове путеве, да своје америчко знање, јер сам у Америци радио жанровске филмове, кроз то сам могао да прикажем. Ипак, нисам био сигуран како ће публика да прихвати, јер је то потпуни нови приступ. И испоставило се да је то публика одлично прихватила и утолико сам срећнији, јер има публике која хоће неке друге програме. На неки начин то је отворило пут да се крене у жанровске ствари више, да се не држимо само неких скечева.
– Са глумцима нисам имао никакве проблеме, они су феноменални и они могу да одговоре сваком задатку. Ту је пре свега питање концепта, сценарија и чим се сви ставе у концепт неког другог приступа и друге врсте нарације, сви функционишу беспрекорно. Сви су то школовани и озбиљни људи.
УН: Да ли сте имали сарадњу са МУП-ом у току снимања серије, мислим на реквизите и слично?
– Није било сарадње, одбили су нас. Правили смо своје униформе, своје налепнице, све остале реквизите.
УН: Били сте скоро у Ужицу у кампањи Вука Јеремића. Откуд Ваше политичко ангажовање и зашто за Вука Јеремића?
– Вук Јеремић ми је пријатељ, али пре него што сам га упознао и постао пријатељ, имао сам прилику да га мало студирам. Онда сам имао прилику да га упознам и да заједно радимо у Америци на неколико пројеката, укључујући његове активности везане за Уједињене нације. Имам неке године и неко искуство, а тешко ме је фасцинирати, упознао сам доста разних и озбиљних људи. И када сам радио са Вуком, пред собом сам видео младог човека, али по искуству озбиљног човека, државног искуства. Посматрао сам га како функционише. Гледам га на озбиљним стварима како ради, говорим о конкретним стварима где смо сарађивали, и онда себи кажем, то је то што нама треба и то је прави човек на правом месту. Јавила ми се жеља да ту целу ствар помогнем и погурам колико могу, јер сматрам да ми као земља заслужујемо некога ко је нормалан, образован, цивилизован, ко је демократа по убеђењу, али остао национално врло свестан и присутан. То је за мене врло важно. И да ми није пријатељ, негде бих рекао, тај је најбољи од онога што ова земља има да понуди. Радан, вредан, држи се одлично. Мене не интересује политика, није ми циљ да уђем у политику, већ моја подршка Вуку Јеремићу је из мојих убеђења. Мислим да је он најбољи кандидат кога можемо да имамо, јер човек има сва обележја озбиљног државника.
УН: Да ли имате родбине у Ужицу и колико често долазите у свој град?
– Имам рођаке, а у последње време долазим веома често. Сада ћу своје време доста делити између Лос Анђелеса и Србије. Радим наставак серије и филм о Првом светском рату, по мотивима људске триологије Стевана Јаковљевића и снимам га на Златибору. То ћемо да кренемо ове или следеће године. У принципу, сада ћу све више бити у Ужицу. Ево, да најавим, биће још десет епизода серије „Убице мог оца“.
УН: Према Вашем утиску колико се Ужице изменило од периода када сте отишли из њега?
– Тешко је судити. Мени је овај град деловао велики када сам био млад, али сада ми се чини да је тако мали. Највише ме брине вода и ваздух. То је један од разлога што сам са Вуком. Ми смо разговарали на ту тему и он је веома заинтересован да се нешто побољша. Мој покојни отац се доста ангажовао око воде и бране Врутци, а дошли смо овде докле се дошло, а ваздух је катастрофалан. Ово се не може решити без неких озбиљних грантова са стране, а то више није везано за власт. Имам неке контакте на страни и волео бих да се позабавим свим тим, да се види који су то пројекти, како се то може решити и колико пара треба, па да онда покушамо, наравно и уз помоћ Вука, да обезбедимо нека средства да то решимо. То је тај мој лични ужички локалпатриотски и себичан разлог. Мене политика као политика не занима.
УН: Када дођете у Ужице, где најпре одете, шта волите да посетите?
– Палас је диван, одем у Градску кафану, која је сада другачија него када сам ја био млад. Али, ево, вечерас немам где да спавам, нема хотела. Имам фамилије, али не ваља људима упадати изненада у кућу. Мислим да ћу, пошто ћу више времена да проводим овде, решити то питање. У принципу, хтео бих да избегнем одлазак на Златибор.
УН: Нашла сам на „Википедији“ о Вама да у делу где је место рођења пише ФНРЈ и тробојка са петокраком. Како то коментаришете?
– Нисам гледао и петокрака би требало да буде, али не знам да ли је био ФНРЈ 1959. године. Лично ми не смета.
УН: Шта мислите, да ли Ваш живот може бити тема неког филма или серије?
– Не знам. То је увек тешко рећи за себе. У мом животу је било много успона и падова, али као режисер тражио бих мало озбиљнији драмски материјал од мене самога, када бих радио. Не сматрам себе баш тако озбиљним драмским материјалом. Осим тога, живот је пролазна категорија. Зато ћу цитирати једну мисао која је мени била звезда водиља:“Пут самураја је седам пута доле, осам пута горе“. То је живот, нема узлазно стално, нема силазно стално, али је важно да на крају буде горе.
Звездана Глигоријевић
