USPEŠNI UŽIČANI, INTERVJU: PREDRAG GAGA ANTONIJEVIĆ, SCENARISTA I REDITELJ
Serija „Ubice mog oca“, filmovi „Spasitelj, „Mala“, „O pokojniku sve najlepše“ dela su Užičanina Predraga Antonijevića, poznatog pod nadimkom Gaga. Odrastao i školovan u Užicu, sin jednog od predsednika opštine, Petra Antonijevića, Gaga je veoma mlad napravio svoj prvi film, a zatim, prošavši deo golgote, napravio film „Mala“, koji ga je uzdigao i otvorio mu kartu za Holivud. U tom svetu, koji je surov i za same Amerikance, retko ko uspe, ali naš Užičanin je uspeo i uradio film koji je gledao ceo svet. Po povratku u Srbiju doneo je nešto novo, što do sada na ovim prostorima nije postojalo, a to je jako popularna krimi serija „Ubice mog oca“. Prilikom boravka u Užicu iskoristili smo priliku da razgovaramo sa svetski poznatim rediteljem uz jednu prijatnu šetnju kroz Užice.
UN: Kako je bilo Vaše detinjstvo?
– Rođen sam u Nišu, igrom slučaja. Moj pokojni otac Petar bio je komandant pripreme omladinske radne akcije auto put Bratstvo-jedinstvo 1958. godine. Po planu trebalo je da se vrati u Užice i da ne učestvuje u samoj radnoj akciji. Kada se vratio, oženio se mojom majkom i ona je ubrzo ostala trudna. Međutim, njega 1959. godine iznenada vrate na radnu akciju, pa i moja majka, tako trudna, ode sa njim. I tako sam se ja rodio u Nišu. Tu sam živeo devet meseci, a zatim se vratili u Užice. U Užicu sam porastao, završio osnovnu školu, Gimnaziju. Posle sam otišao na studije u Beograd. Kao dečak i tinejdžer družio sam se sa mnogo prijatelja. Neki su još uvek ovde, a na žalost, neki su umrli. Užice je moj grad i to je ono što najdublje u sebi nosim. Kada zatvorim oči, pošto živim sada u Los Anđelesu, ono što sanjam, to je samo Užice. Ovo sve drugo, Beograd, studije i sve što je došlo posle toga, nekako se izbrisalo.
– Dok nisam otišao u Beograd, živeo sam prvo u jednom, a onda u drugom stanu. Prvo smo stanovali u zgradi preko puta hotela što ga zovu „Sivonja“, a posle u “Belom dvoru“. Posle mog odlaska na studije, u Beograd su ubrzo stigli moj otac, majka i sestra.
– Bilo je mnogo prijatelja, jer je Užice grad gde se svi više ili manje znaju. Tako je nekada bilo, a mislim da je još uvek. Sa društvom sam išao u nekoliko kafana. To je bio jedan čitav svet i mislio sam da je to nešto čudesno. Milo mi je kada danas vidim te prijatelje iz detinjstva, jer me prosto vrate u to vreme. Imam dosta tih prijatelja i kada bih krenuo da ih ređam, lista bi bila podugačka. Sve ih nosim u srcu i nekako mi je teško da izdvojim neke. Znaju oni svi ko su i kako smo se družili.
UN: Vaš otac je bio predsednik opštine Titovo Užice. Kako je bilo živeti u porodici u kojoj je otac u to vreme bio na visokoj funkciji i koji se sastajao više puta sa Titom?
– Nemam neku posebnu svest o tome u smislu da je to bilo nešto bitno. Jeste se sastajao sa Titom, ali to je bio deo njegovog posla. Majka je bila učiteljica, pa su ona i otac dosta tvrdo držali vaspitanje. Tada je bilo sramota da budem posebno privilegovan. Takvo je društvo bilo, takav je sistem bio. Nemam neko posebno osećanje privilegije iz tog doba. Možda grešim, možda su ljudi gledali drugačije, ali takvo je moje osećanje. Dobijao sam batine kod kuće za svaki ispad, ako ga je bilo u šoli ili za bilo šta, van normalnog i očekivanog ponašanja. Nisam bio ni razmažen, ali to bi drugi trebalo da kažu. Otac je bio dobronameran, ali je umeo da se naljuti, doduše retko. Majka je to češće i površnije radila, ali, on kada se naljuti, plašio sam se. U suštini, bilo je dosta i onoga “nemoj da nas obrukaš“.
UN: Posle ste otišli u Beograd na studije. Ako se ne varam bila je to arhitektura, ali ste se ipak odlučili da odete u filmadžije. Otkud i kako to?
– U sebi sam imao konflikt nekih potencijalnih talenata i onoga što sam želeo da radim. Išla mi je dobro matematika i crtanje, a i pisanje. Od najranije mladosti želeo sam da budem filmski režiser. Kada je došlo do fakulteta, majka je klekla ispred mene i zamolila da ne idem u režiju, jer je tamo nesigurno. Rekla mi je:“A ako želiš da budeš umetnik i arhitekti su umetnici, a ide ti dobro matematika i lepo crtaš, pa upiši to“. Tako sam otišao na arhitekturu, ali posle mesec dana sam shvatio da to nije za mene. I da bih spasao celu situaciju, rešio sam da dam celu prvu godinu u junu, sve ispite, da se majka ne bi žalila, i onda sam otišao da polažem prijemni na režiji. Primili su me i više se nisam osvrtao nazad.
UN: Imali ste 24 godina kada ste režirali, a i scenarista ste filma „O pokojniku sve najlepše“. Otkud to da tako mlad snimite tako duboko satiričan film?
– To se desilo sasvim slučajno. U to vreme, da bi diplomirao na filmskoj akademiji zahtev je bio, pošto niko nije mogao da nam garantuje da ćemo snimati igrani film, da napišemo scenario za igrani film ili dokumentarni i da uradimo neku televizijsku emisiju. Ja sam tako napisao „O pokojniku sve najlepše“ ili „Kako se kalio narod Gornjeg Jaukovca“. Moj profesor, pokojni Bajo Šaranović, uzeo je i odneo rad u „Centar film“. Pročitali su, a pre toga sam imao jedan kratak film „Gosti u Gostilju“ na trećoj godini, koji su oni takođe videli i ocenili da je vrlo komunikativan film. Nakon što su pročitali taj moj novi scenario rešili su da rade. To je bilo iznenađujuće za mene. Taj film je bio vrlo uspešan, vrlo angažovan, a u Veneciji sam dobio neku nagradu. Nenadano je ispalo jako dobro. Ovaj film je imao posebnu crtu i dušu, ako ništa drugo, obuhvatio je duh nekog vremena, pa sam vrlo zadovoljan što sam ga snimio.
UN: Da li ste imali problema oko snimanja tog filma, kakve su bile reakcije, s obzirom da ste na neki (ne)skriveni način dotakli negativnosti komunističkog sistema?
– Imao sam posle problema. Bilo je teško. Kako sam i gde snimio film postalo je skupštinsko pitanje, ko je finansirao taj „politički promašaj“, SUBNOR iz Subotice, Novog Sada, Zagreba, Sarajeva, pokojni general Kosta Nađ, svi su reagovali, a Programski savet televizije se ogradio od tog filma, iako su ga oni sufinansirali. Boleo je taj film mnoge, jer je bio direktan politički kroše. Moram da kažem da je snimljen u Negbini na Zlatiboru.
UN: Nakon toga usledio je snimanje sa Aleksandrom Đorđevićem na serijalu „Balkan ekspres“ i filmu „Balkan ekspres 2“. A posle toga je usledio film „Mala“. Da li je taj film bio Vaša karta za Holivud?
– „Mala“ je nastala tako što je moj prijatelj Lale Pavlović, pisac, imao taj uspešan komad u „Zvezdara teatru“, koji je režirao moj školski drug Darko Bajić. Onda je Lale ponudio meni i ja sam oberučke prihvatio da režiram taj film. Uspeli smo da to zatvorimo sa „Beograd filmom“ i televizijom Beograd. To je meni vrlo drag film. „Mala“ mi je dosta pomogao u Holivudu, kada sam otišao. Glumački je bio vrlo kompaktan i snažan, sjajni glumci i posle sam ga prikazivao u Holivudu. Radio je u Holivudu sa titlovima i nije gubio emociju. Kada ga je pogledao Oliver Stoun, prihvatio je da režiram „Spasitelja“.
UN: Šta Vas je opredelilo da idete u Ameriku i kako ste se snašli u početku?
– U Ameriku sam otišao slučajno, polovinom oktobra 1991. godine, zato što je velika distributerska kuća „Semjuel Goldvin“ (u to vreme su bili važni), hteli da kupe „Malu“. Film nije bio srpski, odnosno, bio je jugoslovenski kandidat za Oskara, pa nisu našli načina marketinški da ga podrže, da bi posle nekoliko meseci odustali. U isto vreme ni agencija za talente nije htela da potpiše, jer su ovi odustali. Posle tri do četiri meseca sam shvatio da će biti teško, ali sam postao zaintrigiran da pokušam u Holivudu, što je u filmskom svetu kao za planinare Everest. Peo sam se po lokalnim planinama, hajde da probam, da pokušam, ništa se loše neće desiti, pa dokle stignem. I tako sam ostao. Četiri godine nisam dolazio kući, dok nisam zatvorio „Spasitelja“.
UN: S obzirom da je mentalitet i način života u Americi drugačiji od Srbije, šta je ono što ste prvo shvatili o životu u Holivudu?
– Osnovno je taj mentalitet. Najviše sam radio na sebi i lečio sebe od sopstvenog ega. Ovde u Srbiji, u maloj sredini, ja sam već tada bio kao neki režiser, kada uđem u kafanu svi se okrenu i kažu „evo ga ovaj režiser, evo ga ovaj glumac“. Tamo kada uđem u kafanu, nisam mogao ni sto da dobijem. Gledao sam to da kod mene ne izazove osećanje uvređene veličine, da na realan način prihvatim okolnosti u kojima sam se našao i da se njima prilagodim, pa sam najviše radio na sebi, na sopstvenom egu. Uvek je teško kada radiš na sebi.
UN: „Spasitelj“ je film o kome je pričao ceo svet. Recite nam kako je nastajao ovaj film, kako je došlo do saradnje sa Oliverom Stounom?
– Zbog tog mog filma „Mala“, dok sam već bio tri godine u Americi, odjednom sam dobio poziv od Šangajskog filmskog festivala, koji se održavao prvi put, a posle je prerastao u veliki azijski festival, da budem tamo gost, da se prikažem filmom. I danas ne znam kako je to došlo meni, samo mi je stiglo na adresu u Los Anđelesu. Odem tamo i upoznam Dženet Jang, koja je bila kineskinja poreklom, a predstavnica kompanije Olivera Stouna. Na prikazivanju filma plakali su svi Kinezi, plakala je i ona. Bilo je to vreme rata na ovim prostorima. Dženet Jang je izašla i rekla mi da bi volela da se snimi neki film o bosanskom ratu, kao i da „Malu“ prikaže Oliveru. I posle tri do četiri meseca me pozove i kaže mi da je Oliver Stoun gledao „Malu“ i da mu se mnogo sviđa. Pozvala me da dođem i da razgovaramo. Tako je i počelo. Prvo su mi poslali jedan scenario, ali ja sam odbio, mada nije bilo lako reći ne. Odbio sam, jer je bio mnogo antisrpski i nisam video načina da ga popravim. Mislio sam da me više nikada neće ni zvati, ali onda je došao scenario za „Spasitelja“. Tu sam video šansu i menjao sam ga dosta. Oliver je sve to znao, pratio me, podržao me i bilo je jako teško napraviti politički film o silovanoj Srpkinji, u vreme kada se pričalo o 50.000 silovanih Muslimanki od strane Srba. Zahvaljujući jako širokim Oliverovim leđima, koji je i dan danas ponosan na taj film i kako kaže voli ga najviše posle njegovih filmova, taj film je doživeo svoje ostvarenje. Potpuno me je zaštitio i omogućio da to iznesem do kraja, tako da sam mu beskrajno zahvalan.
UN: Moram da Vas pitam oko hrane. Da li je tačno da dobro spremate jela i da u Holivudu mnogi vole Vašu kuhinju?
– Počeo sam da kuvam u Americi, jer mi se nije svidela njihova hrana pre 25 godina kada sam otišao. Počeo sam da zovem mamu, babu i sve koje znam, ali ponajviše njih dve, i pitao kako se spremaju mnoga jela. Počeo sam da pravim na neki svoj način i otkrio sam da to volim. Ljubav prema kuvanju se razvila i postao sam pasionirani amater kuvanja. I danas sa velikim zadovoljstvom kuvam i kuvam svaki dan kada sam tamo.
UN: Da li ste kuvali nekome od poznatih ličnosti?
– Bilo je ih mnogo. Dosta je ljudi prošlo kroz moju kuću. Uvek sam ljude rado pozivao da probaju moja jela, a sada radim sve vrste kuhinja, pa čak i kinesku. U principu, gledam da to budu neka srpska jela. Moram da priznam da sam ih malo modifikovao. Kod nas je u principu sve malo više slano i malo više masno, a malo se stavlja i vegeta. Te tri stvari ne mogu tamo. Tako sada pravim neku laku verziju sarme, ali i dalje je to sarma sa kiselim kupusom, ponekad sa ćuretinom, ništa joj ne fali, a spremam i pasulj.
UN: Vratili ste se u Srbiju i doneli nešto sasvim novo u srpskoj kinematografiji, a to je krimi serija. Kako je do toga došlo i kako je raditi sa našim glumcima na američki način?
– Neobična je priča kako je nastala ta serija. Pratio sam uglavnom po naslovima te srpske serije, jer nisam imao prilike da gledam. Video sam da se to uvek vrti u jednom određenom tematskom krugu. Kada sam došao u Srbiju pre par godina, jedna moja prijateljica iz MTV-a kaže mi da je njen prijatelj Piter, Amerikanac, postavljen za direktora B 92 i Prve. Kaže mi da mu se javim, da one ne zna ljude i da se upoznam sa njim. Pričali smo o tome kako je moguće da se u Srbiji ne snimaju kriminalističke serije. Rekao mi je da razvijem jednu. Pristanem, jer sam želeo da radim nešto ovde, ali ne po svaku cenu, nego nešto što bi meni bilo interesantno, a u međuvremenu sam postao zaljubljenik u krimi serije, trilere. I onda sa Natašom Drakulić napišem par epizoda i kako će te epizode izgledati na engleskom. Dam Piteru taj scenario i on to pogleda. Kaže mi da je odlično i pozove me da dođem. Otišao sam, ali se ispostavilo da nema para. Baš mi je bilo krivo, jer sam se prosto zarazio tom serijom. Kažem Nataši da napišemo svih deset epizoda, iako ne znamo da li će iko to da radi. Onda se ispostavilo da je RTS odlučio da radi to i tako je došlo do te serije. To je bio veliki rizik za sve. Znao sam na papiru da je to dobro, dosta sam zagrizao i jako mi je bilo važno. S kreativne tačke gledišta, to otvara neke nove puteve, da svoje američko znanje, jer sam u Americi radio žanrovske filmove, kroz to sam mogao da prikažem. Ipak, nisam bio siguran kako će publika da prihvati, jer je to potpuni novi pristup. I ispostavilo se da je to publika odlično prihvatila i utoliko sam srećniji, jer ima publike koja hoće neke druge programe. Na neki način to je otvorilo put da se krene u žanrovske stvari više, da se ne držimo samo nekih skečeva.
– Sa glumcima nisam imao nikakve probleme, oni su fenomenalni i oni mogu da odgovore svakom zadatku. Tu je pre svega pitanje koncepta, scenarija i čim se svi stave u koncept nekog drugog pristupa i druge vrste naracije, svi funkcionišu besprekorno. Svi su to školovani i ozbiljni ljudi.
UN: Da li ste imali saradnju sa MUP-om u toku snimanja serije, mislim na rekvizite i slično?
– Nije bilo saradnje, odbili su nas. Pravili smo svoje uniforme, svoje nalepnice, sve ostale rekvizite.
UN: Bili ste skoro u Užicu u kampanji Vuka Jeremića. Otkud Vaše političko angažovanje i zašto za Vuka Jeremića?
– Vuk Jeremić mi je prijatelj, ali pre nego što sam ga upoznao i postao prijatelj, imao sam priliku da ga malo studiram. Onda sam imao priliku da ga upoznam i da zajedno radimo u Americi na nekoliko projekata, uključujući njegove aktivnosti vezane za Ujedinjene nacije. Imam neke godine i neko iskustvo, a teško me je fascinirati, upoznao sam dosta raznih i ozbiljnih ljudi. I kada sam radio sa Vukom, pred sobom sam video mladog čoveka, ali po iskustvu ozbiljnog čoveka, državnog iskustva. Posmatrao sam ga kako funkcioniše. Gledam ga na ozbiljnim stvarima kako radi, govorim o konkretnim stvarima gde smo sarađivali, i onda sebi kažem, to je to što nama treba i to je pravi čovek na pravom mestu. Javila mi se želja da tu celu stvar pomognem i poguram koliko mogu, jer smatram da mi kao zemlja zaslužujemo nekoga ko je normalan, obrazovan, civilizovan, ko je demokrata po ubeđenju, ali ostao nacionalno vrlo svestan i prisutan. To je za mene vrlo važno. I da mi nije prijatelj, negde bih rekao, taj je najbolji od onoga što ova zemlja ima da ponudi. Radan, vredan, drži se odlično. Mene ne interesuje politika, nije mi cilj da uđem u politiku, već moja podrška Vuku Jeremiću je iz mojih ubeđenja. Mislim da je on najbolji kandidat koga možemo da imamo, jer čovek ima sva obeležja ozbiljnog državnika.
UN: Da li imate rodbine u Užicu i koliko često dolazite u svoj grad?
– Imam rođake, a u poslednje vreme dolazim veoma često. Sada ću svoje vreme dosta deliti između Los Anđelesa i Srbije. Radim nastavak serije i film o Prvom svetskom ratu, po motivima ljudske triologije Stevana Jakovljevića i snimam ga na Zlatiboru. To ćemo da krenemo ove ili sledeće godine. U principu, sada ću sve više biti u Užicu. Evo, da najavim, biće još deset epizoda serije „Ubice mog oca“.
UN: Prema Vašem utisku koliko se Užice izmenilo od perioda kada ste otišli iz njega?
– Teško je suditi. Meni je ovaj grad delovao veliki kada sam bio mlad, ali sada mi se čini da je tako mali. Najviše me brine voda i vazduh. To je jedan od razloga što sam sa Vukom. Mi smo razgovarali na tu temu i on je veoma zainteresovan da se nešto poboljša. Moj pokojni otac se dosta angažovao oko vode i brane Vrutci, a došli smo ovde dokle se došlo, a vazduh je katastrofalan. Ovo se ne može rešiti bez nekih ozbiljnih grantova sa strane, a to više nije vezano za vlast. Imam neke kontakte na strani i voleo bih da se pozabavim svim tim, da se vidi koji su to projekti, kako se to može rešiti i koliko para treba, pa da onda pokušamo, naravno i uz pomoć Vuka, da obezbedimo neka sredstva da to rešimo. To je taj moj lični užički lokalpatriotski i sebičan razlog. Mene politika kao politika ne zanima.
UN: Kada dođete u Užice, gde najpre odete, šta volite da posetite?
– Palas je divan, odem u Gradsku kafanu, koja je sada drugačija nego kada sam ja bio mlad. Ali, evo, večeras nemam gde da spavam, nema hotela. Imam familije, ali ne valja ljudima upadati iznenada u kuću. Mislim da ću, pošto ću više vremena da provodim ovde, rešiti to pitanje. U principu, hteo bih da izbegnem odlazak na Zlatibor.
UN: Našla sam na „Vikipediji“ o Vama da u delu gde je mesto rođenja piše FNRJ i trobojka sa petokrakom. Kako to komentarišete?
– Nisam gledao i petokraka bi trebalo da bude, ali ne znam da li je bio FNRJ 1959. godine. Lično mi ne smeta.
UN: Šta mislite, da li Vaš život može biti tema nekog filma ili serije?
– Ne znam. To je uvek teško reći za sebe. U mom životu je bilo mnogo uspona i padova, ali kao režiser tražio bih malo ozbiljniji dramski materijal od mene samoga, kada bih radio. Ne smatram sebe baš tako ozbiljnim dramskim materijalom. Osim toga, život je prolazna kategorija. Zato ću citirati jednu misao koja je meni bila zvezda vodilja:“Put samuraja je sedam puta dole, osam puta gore“. To je život, nema uzlazno stalno, nema silazno stalno, ali je važno da na kraju bude gore.
Zvezdana Gligorijević
